Dnevna štampa Marketing Redakcija Kontakt
Blokirane firme švercera duvana i Šarićevog ortaka * Tužilaštvo ispituje krađu tri mandata * Pred policajkom u Baltića ispalili 60 hitaca * Pokušao da likvidira rođake * Blokirane firme švercera duvana i Šarićevog ortaka * Sitnina * Kako smo iskeširali Cecin dernek
ISSN 1800-6299
  Izdanje: 04-01-2018

Porudzbenica
Rubrike
Pogledajte

Strip Dana

Strip

Riječ Dana
Milisav Popović, pisac i kolumnista „Dana”:
– Pišem onako kako želim da čitam.

Vic Dana :)

Žena ima muža koji se zove Budimir, a zovu ga Buda.
Zove je švaler telefonom i pita:
- Će da bude nešto noćas?
Ona mu tiho reče:
- Ako Bude bude, neće da bude, ali ako Bude ne bude, će da bude!


Kaže Perica mami: „Mama, tata je opet pijan!” „A otkud ti to znaš?” „Pa eno ga, opet brije ogledalo.”


Kako bi se zvao film „300” da u njemu glumi Čak Noris?
- Jedan!







Arhiva
Dan:
Mjesec:
God:

Razno
Uclani se

Hronika - datum: 2018-01-01 ZORAN PIPEROVIĆ U INTERVJUU ZA „DAN”
Teški trenuci oblikuju čovjeka
Teški trenuci oblikuju čovjeka Da ne radim ovo što radim, koliko god to dobro ili loše radim, ništa drugo u životu ne bih mogao da budem – rekao je Zoran Piperović
Biv­ši su­di­ja, tu­ži­lac, za­tvo­re­nik, ko­šar­kaš, sa­da poznati advo­kat i pi­sac, Zo­ran Pi­pe­ro­vić u in­ter­vjuu za „Dan” ka­že da ni­šta ne bi mi­je­njao i da se ra­do sje­ća čak i te­ških tre­nu­ta­ka i sve­ga kroz šta je pro­la­zio. On za naš list pri­ča o pr­vim ko­šar­ka­škim ko­ra­ci­ma na ul­cinj­skoj Ma­loj pla­ži i na­ja­vlju­je da bi usko­ro mo­gao na­pi­sa­ti i knji­gu o Ul­ci­nju. Iako emo­tiv­no ve­zan za Ul­cinj, ve­li­ki je na­vi­jač pod­go­rič­ke Bu­duć­no­sti. Pi­pe­ro­vić se osvr­nuo i na rad pra­vo­sud­nih or­ga­na i po­ru­ču­je da ima po­ten­ci­ja­la kod nje­go­vih mla­dih ko­le­ga, me­đu ko­ji­ma tre­ba tra­ži­ti stu­bo­ve pra­vo­su­đa u bu­duć­no­sti.
●Je­di­ni ste čo­vjek u Cr­noj Go­ri, a vje­ro­vat­no i ši­re, ko­ji se na­šao u ulo­zi tu­ži­o­ca, za­tvo­re­ni­ka, advo­ka­ta i ošte­će­nog. Ka­da vam je bi­lo naj­te­že, a ka­da naj­ljep­še u na­ve­de­nim pe­ri­o­di­ma?
– Za­bo­ra­vi­li ste da u po­sta­vlje­nom pi­ta­nju na­po­me­ne­te da sam bio i su­di­ja. Ina­če, Va­ša kon­sta­ta­ci­ja je tač­na. Ne znam ne­kog dru­gog, a ba­vi se prak­tič­nom pri­mje­nom pra­va da je to bio. Sve sam to bio, ne­što volj­no, a ne­što vr­lo ne­volj­no. Pi­ta­nje je vr­lo in­spi­ra­tiv­no jer sam se sje­tio ono­ga što je He­se na­pi­sao u ro­ma­nu „Ger­tru­da”. Da­kle, ka­že on, da ni­je­dan srećan tre­nu­tak u svom ži­vo­tu ne bi dao za mo­men­te ka­da mu tuga ni­je si­la­zila sa li­ca. Pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći, htio sam da ka­žem da te­ški tre­nu­ci, a ja sam ih imao kao ma­lo ko, zna­ju da, ako ih zna­lač­ki is­ko­ri­sti­te, umje­sto da pa­ti­te, da bu­du na­uk, po­u­ka za ži­vot­na na­ra­vo­u­če­ni­ja, ko­ja vas ob­li­ku­ju kao čo­vje­ka. Mi­slim da ne­ma sreć­nog čo­vje­ka. I ni­ko se sre­ćan ni­je ro­dio. Ima sa­mo sreć­nih tre­nu­ta­ka. Ne bih odva­jao te­ške i li­je­pe tre­nut­ke, ali da po­slu­šam He­sea. Ra­do se sje­ćam te­ških mo­me­na­ta i, ima­ju­ći u vi­du ono što sam već go­re re­kao, mi­slim da je ovaj moj re­zon li­šen ap­surd­no­sti.
●Po­zna­to je da ste bi­li ak­tiv­ni u spor­tu, i da­lje ste na ne­ki na­čin. Da li ža­li­te što ni­je­ste iza­bra­li dru­ga­či­ji ži­vot­ni put?
– Od za­vr­šet­ka svjet­skog pr­ven­stva u ko­šar­ci u Lju­blja­ni 1970–71. ja sam, mo­gu to slo­bod­no re­ći, u tom spor­tu. Imao sam ta­da 15 go­di­na. Otac mi je ku­pio ko­šar­ka­šku lop­tu i nas ne­ko­li­ko kli­na­ca na­pra­vi­lo je ko­šar­ka­šku ta­blu i po­sta­vi­lo na kra­ju Ma­le pla­že, gdje je da­nas obje­kat Ho­le­gro. For­mi­ra­na je i ko­šar­ka­ška se­lek­ci­ja u pr­vom raz­re­du gim­na­zi­je i ta­da se ko­šar­ka ro­di­la u Ul­ci­nju. Ne mo­gu se po­hva­li­ti ni­ka­kvom ka­ri­je­rom, ali mo­gu sa či­nje­ni­com da sam u dva na­vra­ta bio pred­sjed­nik KK Ul­ci­nja i da sam 1990. go­di­ne pr­vi put iza­bran za čla­na pred­sjed­ni­štva Ko­šar­ka­škog sa­ve­za Cr­ne Go­re, da bi se to de­si­lo i pro­šle go­di­ne. Ve­li­ki sam na­vi­jač svih cr­no­gor­skih mu­ških i žen­skih ko­šar­ka­ških se­lek­ci­ja i, na­rav­no, ko­šar­ka­škog klu­ba Bu­duć­nost.
Ne tre­bam da ža­lim što ni­sam iza­brao dru­ga­či­ji put. Ali mo­gu i ova­ko da od­go­vo­rim: da ne ra­dim ovo što ra­dim, ko­li­ko god to do­bro ili lo­še ra­dim, ni­šta dru­go u ži­vo­tu ne bih mo­gao da bu­dem. Ovo iz pro­stog raz­lo­ga što ni­sam baš ta­len­to­van za ne­što dru­go.
●Ma­lo je po­zna­to da se ba­vi­te pi­sa­njem po­e­zi­je, pro­ze. Da li pla­ni­ra­te da iz­da­te knji­gu?
– Ba­vim se pi­sa­njem i kao što zna­te na­pi­sao sam, vi­še od ja­da i mu­ke, ne­go iz po­tre­be za do­ka­zi­va­njem, dvi­je knji­ge. Usko­ro za­vr­ša­vam i tre­ću. Ona će, na­rav­no, bi­ti dru­ga­či­ja od ove pr­ve dvi­je. Ni­je još mno­go osta­lo da se po­ra­di na njoj, ali, da bu­dem iskren, i pro­šla me vo­lja za pi­sa­njem, a znam da je mo­ram za­vr­ši­ti. Ne­ki pri­ja­te­lji me na­go­va­ra­ju da na­pi­šem knji­gu o Ul­ci­nju. Ne znam ho­će li us­pje­ti da me ubi­je­de, a ako us­pi­ju, to će bi­ti za­vr­še­tak mo­je spi­sa­telj­ske ka­ri­je­re, ko­ju je ro­dio pa­kao kroz ko­ji sam ono­mad pro­šao.
●Bi­li ste je­dan od ri­jet­kih funk­ci­o­ne­ra ko­ji su se iz­ja­šnja­va­li kao Sr­bi. Da li vas je, iz­me­đu osta­log, i ta či­nje­ni­ca ko­šta­la pro­go­na ko­ji ste do­ži­vje­li to­kom afe­re „Mol­dav­ka”?
– Do­pa­da mi se na­čin na ko­ji ste for­mu­li­sa­li pi­ta­nje za­to što ste u nje­mu ko­ri­sti­li pro­šlo vri­je­me ka­da ste se in­te­re­so­va­li o mom na­ci­o­nal­nom opre­dje­lje­nju. Za­što mi se do­pa­lo? Mno­go ih je, mo­jih po­zna­ni­ka, ko­ji su se iz­ja­šnja­va­li kao Sr­bi. Sa­da vi­še to ni­je­su i ne­ka što ni­je­su, ne­go me ubje­đu­ju da to ni­ka­da ni­je­su ni bi­li. Ja im vje­ru­jem. Kao što im vje­ru­jem da su sa­da Cr­no­gor­ci do dalj­njeg. Da li zna­te da se de­ša­va da ka­da ti lju­di u ko­mu­ni­ka­ci­ji ka­žu „evro” umje­sto „euro” okre­ću se oko se­be i ugri­zu za je­zik da ih ko ne ču­je. A ko je taj ne­ko, to oni zna­ju. Mo­žda znam i ja, ali to sa­da ni­je bit­no. Ja sam to što sam. Sje­ća­te se Đi­la­so­vog ro­ma­na „Cr­na Go­ra”. Ko­man­dant Mi­loš Me­de­ni­ca pred Moj­ko­vač­ku bit­ku ka­že po­stro­je­nim Cr­no­gor­ci­ma da ni­je­su Sr­bi za­to što su Cr­no­gor­ci, ne­go su Cr­no­gor­ci za­to što su Sr­bi. Ja dru­gi­ma ne su­ge­ri­šem ovaj re­zon, ali je ele­men­tar­no vas­pi­ta­no da se i dru­gi ne sje­ki­ra­ju oko to­ga što sam i ko sam po na­ci­o­nal­no­sti. Ni­ka­da ni­sam ži­vio po prin­ci­pu – što va­lja gu­zi­ci, ne sme­ta obra­zu. Ta­ko, ako su me ono­mad pro­go­ni­li za­to što sam Sr­bin, mo­gu opet. Na­re­dan sam.
●Jav­na je taj­na da ne go­vo­ri­te sa pred­sjed­ni­kom Advo­kat­ske ko­mo­re Cr­ne Go­re, ako je to isti­na, za­što?
– Ne znam da li je taj­na, ali je isti­na. Ja znam da bu­dem drug. I tra­žim da dru­gi, ko­ji su sa mnom u kon­tak­tu i ko­je sma­tram dru­go­vi­ma, to bu­du pre­ma me­ni. Drug sam bez za­dr­ške i do kra­ja. To zna­ju lju­di ko­ji se sa mnom dru­že. No, ni to ni­je pre­sud­no. U ovom od­no­su ko­ji je pro­u­zro­ko­vao pre­kid ko­mu­ni­ka­ci­je pre­su­dan je bio prin­cip pra­vič­no­sti i so­li­dar­no­sti. O če­mu se ra­di? Ka­da je sud­ska vlast iz pot­pu­no be­nig­ne, jav­no iz­re­če­ne re­če­ni­ce kre­nu­la na me­ne, taj čo­vjek je ne­stao, a zna da ja te ne bih ura­dio. I ne bih pu­stio da se ne­ko sa stra­ne po­šta­pa di­sci­plin­skim tu­ži­o­ci­ma Ko­mo­re pro­tiv dru­ga­ra. Ima još. Sko­ro je Ko­mo­ra štam­pa­la knji­gu jed­nog ko­le­ge. I ne­ka je. Ali su pre­ću­ta­li dvi­je mo­je knji­ge. Za­što ni­je­su smje­li? Za­to što su zna­li o ka­kvoj se na­mje­štalj­ci i zlo­či­nu ra­di, za­to što su to struč­ne i ži­vot­ne knji­ge, i za­to što te knji­ge mo­gu bi­ti i za­nat­ski za­ni­mlji­ve mla­dim ko­le­ga­ma. Uosta­lom, zar ni­je i uspjeh Ko­mo­re ka­da njen član sam iz­vo­je­va po­bje­du pro­tiv dr­ža­ve, po­li­ci­je, tu­ži­la­štva, jed­ne kri­mi­no­ge­ne NVO? Je­ste. I ne­ma advo­kat­ske ko­mo­re na svi­je­tu ko­ja ne bi na­pra­vi­la pro­mo­ci­ju. Ov­dje je bio vr­lo na­mje­ran muk. Si­gu­ran sam da bi pred­sjed­nik Ko­mo­re, ka­da bi se de­si­lo da na­pi­še knji­gu, od to­ga na­pra­vio spek­takl. Ja ne za­mje­ram, ali se sklo­nim za sva vre­me­na.
Ima li ta­le­na­ta u cr­no­gor­skoj advo­ka­tu­ri me­đu mla­dim ko­le­ga­ma?
– Naj­bo­lja ka­drov­ska ba­za za cr­no­gor­sko pra­vo­su­đe i upra­vu na­la­zi se me­đu mla­dim cr­no­gor­skim advo­ka­ti­ma. Na mo­je za­do­volj­stvo, ima pu­no obra­zo­va­nih, ta­len­to­va­nih mla­dih advo­ka­ta ko­ji su za po­nos dr­ža­ve. Tre­ba ih po­dr­ža­va­ti, po­ne­kad i pod­u­ča­va­ti, sa­vje­to­va­ti u nji­ho­vom naj­bo­ljem in­te­re­su. Mo­gu da im po­že­lim svu sre­ću i pre­po­ru­čim mar­ljiv rad i upor­nost, da bi do­ži­vje­li zve­zda­ne tre­nut­ke u ovom dru­štve­no zna­čaj­nom po­slu.
●Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te rad cr­no­gor­skog pra­vo­su­đa?
– U pra­vo­su­đu Cr­ne Go­re ra­di ve­li­ki broj ča­snih su­di­ja i tu­ži­la­ca, ko­ji su kom­pe­tent­ni i ko­je kra­se pra­ve ljud­ske oso­bi­ne. Ovo is­ti­čem da bih ka­zao da pra­vo­su­đe či­ne lju­di ko­ji pri­mje­nju­ju za­ko­ne, i ni­ko dru­gi. Ali, ima­mo i ono što se zo­ve uti­caj na lju­de. A su­di­je i tu­ži­o­ci su lju­di. Ima­mo, po­seb­no, one ko­ji ima­ju uti­ca­ja, i to funk­ci­o­nal­nog, u si­ste­mu pra­vo­su­đa. Ili da upro­stim. Ne­ko van tog si­ste­ma svo­jim auto­ri­te­tom ima uti­caj na po­je­di­ne auto­ri­te­te u pra­vo­su­đu. I ta­da je do­volj­no da se u jed­nom pred­me­tu de­si pre­su­đe­nje na osno­vu tog uti­ca­ja, a ja znam ma­kar za dva, pa da se iz­ve­de kon­sta­ta­ci­ja da pra­vo­su­đe još hra­mlje, jer ni­je sa­mo­stal­no. Tu sa­mo­stal­nost če­sto „da­vi” i Bri­sel. Sje­ti­te se da je ono­mad vi­so­ki vla­din du­žno­snik ka­zao ka­ko je u sje­di­štu EU bio de­ci­dan, re­kav­ši da će u pred­me­tu „Za­va­la” bi­ti do­ne­se­na osu­đu­ju­ća od­lu­ka, iako je glav­ni pre­tres bio uve­li­ko u to­ku. Šta je po­sli­je to­ga bi­lo u tom pred­me­tu, ja znam, ali to ću da pu­bli­ku­jem na ade­kva­tan na­čin.
●Da li sma­tra­te da je cr­no­gor­sko tu­ži­la­štvo ne­za­vi­sno?
– Ka­da sam ja ra­dio u tu­ži­la­štvu i bio jav­ni tu­ži­lac u Ul­ci­nju bio sam ne­za­vi­stan. Sto po­sto. Pri­mje­ra ra­di, kri­vič­no sam go­nio pred­sjed­ni­ka op­šti­ne, a ta­da je skup­šti­na op­šti­ne po­sta­vlja­la tu­ži­o­ca. Dok sam ra­dio u Vi­šem i Dr­žav­nom tu­ži­la­štvu u Pod­go­ri­ci ta tu­ži­la­štva do kra­ja ni­je­su bi­la ne­za­vi­sna. Ne bih da­lje. Da li je ili ni­je tu­ži­la­štvo sa­da ne­za­vi­sno, ne znam.
MI­TAR V. RAK­ČE­VIĆ


Ne bih se vra­tio ni da mi po­klo­ne svu Cr­nu Go­ru

●Da vam ne­ko po­nu­di da po­no­vo bu­de­te tu­ži­lac, da li bi­ste to pri­hva­ti­li?
– Pri­je će Mje­sec da pad­ne na Ze­mlju ne­go što bi me­ni ne­ko to po­nu­dio. Sje­ti­te se za­što sam oti­šao iz tu­ži­la­štva, sje­ti­te se da sam raz­ri­je­šen bez obra­zlo­že­nja i, na­rav­no, sje­ti­te se ko ­je sve ru­ko­vo­dio tu­ži­la­štvom do una­zad ne­ko­li­ko go­di­na. Bi­lo je to vri­je­me ka­da je ne­ko da bi bio tu­ži­lac mo­rao da bu­de žen­skog ro­da da bi po­ka­za­li Evro­pi ka­ko smo eman­ci­po­va­ni i ka­ko u tu­ži­la­štvu Cr­ne Go­re ne ra­de sa­mo mu­škar­ci, od ko­jih su ve­ći­na ma­ni­ja­kal­ni. Ov­dje, ni ta­da ni sa­da ni­su bi­li va­žni: obra­zo­va­nje, in­te­lek­tu­al­nost, zna­ve­nost, an­ti­ci­pi­ra­nje do­ga­đa­ja, ini­ci­ja­ti­va, hra­br­ost. Po­što ni­sam že­na, a još sam bio i ne­do­sto­jan, to je sve, po me­ni, bi­la gu­bit­nič­ka kom­bi­na­ci­ja. Iz ove vi­zu­re ne znam da li da se gro­ho­tom na­smi­jem ili da za­pla­čem ka­da vi­dim ko je sve me­ne ocje­nji­vao. Kao što vje­ru­jem da ne­ki­ma van tu­ži­la­štva sa­da ni­je smi­je­šno, a mo­žda bi i za­pla­ka­li ka­da se sje­te ko­ga su sve i za­što po­slu­ša­li ka­da sam ja u pi­ta­nju. I da ci­ti­ram jed­nu sta­ru iz­re­ku: Da mi svu Cr­nu Go­ru da­ju na po­klon, ne bih se vra­tio. Ako ne­ko ka­že da sam se pri­ja­vlji­vao dva pu­ta na kon­kurs za dr­žav­nog tu­ži­o­ca, re­ći ću da je to tač­no. A tač­ni­je je i to da oba pu­ta ni­je­sam zva­nič­no kon­ku­ri­sao. Naj­tač­ni­je je da sam se „pri­ja­vlji­vao” sa­mo za me­di­je, ka­ko bih do­bio pri­li­ku da ka­žem što mi­slim o ne­ki­ma. I pri­zna­jem da sam po­gri­je­šio, za­to što o ne­ki­ma naj­vi­še zna da se ka­že ka­da se o nji­ma ni­šta i ne ka­že. Svi­ma sreć­ne funk­ci­je i No­va go­di­na.

Komentari

Komentari se objavljuju bez zadrške.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijedjanje i klevetanje. Nedozvoljen sadržaj će biti izbrisan u najkraćem roku čim bude primijećen ili prijavljen, a autori spornog komentara rizikuju da budu prijavljeni nadležnim institucijama.

Prijavite neprikladan komentar našem MODERATORU.

Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite našem Ombudsmanu.

Najčitanije danas

INFO

Zaštitnika prava čitalaca Dan-a

OMBUDSMAN

kontakt:

ombudsman@dan.co.me

fax:

+382 20 481 505

Pogledajte POSLOVNIK

Pratite rad OMBUDSMANA

Pogledajte IZVJEŠTAJE

Karikatura DAN-a
Karikatura
Pogledaj sve karikature >>>

Najčitanije - 7 dana


 

Prognoza dana

 



 

Developed by Beli&Boris - (c) 2005 "Dan"