-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Ne­ka­kav bol­ni osje­ćaj ne­po­vje­re­nja, ne­ka­kav strah da pri­hva­te to što se ja­sno vi­di, da se, mo­žda, ne bi raz­li­ko­va­li od dru­gih, ta to­tal­na ne­spo­sob­nost da se do­sje­te da Ru­sa ne mo­gu pre­tvo­ri­ti u Njem­ca, da ne mo­gu sve mje­ri­ti svo­jim ar­ši­nom, i na kra­ju nji­ho­va bez­gra­nič­na gor­dost i nad­me­nost pred Ru­si­ma, ra­di­li to jav­no ili taj­no, je­su glav­ne ka­rak­te­ri­sti­ke sva­kog Njem­ca, kad je u pi­ta­nju nji­ho­vo mi­šlje­nje o Ru­si­ji i Ru­si­ma.
Ne­ki do­la­ze da bu­du slu­ge kod spa­hi­ja i bo­lja­ra, da ra­de i upra­vlja­ju nji­ho­vim ogrom­nim na­sli­je­đe­nim po­sje­di­ma, dru­gi se pred­sta­vlja­ju kao pri­rod­nja­ci, lo­ve ru­ske in­sek­te i sa ti­me obez­bje­đu­ju se­bi be­smrt­nu sla­vu i po­na­ša­ju se kao ne­ka­kvi po­rot­ni­ci. Dru­gi, ko­ji ži­ve ov­dje već oko pet­na­est go­di­na, od­lu­ču­ju da bu­du u skla­du sa vre­me­nom i ko­ri­sni i zbog to­ga po­ku­ša­va­ju da opi­šu do de­ta­lja od ka­kve vr­ste ma­te­ri­ja­la će bi­ti na­pra­vlje­no po­sto­lje spo­me­ni­ka, ko­ji će bi­ti po­dig­nut u čast hi­lja­du go­di­na po­sto­ja­nja Ru­si­je. Bi­lo je me­đu nji­ma i ve­o­ma do­brih, ko­ji su po­če­li spe­ci­ja­lo da iz­u­ča­va­ju ru­ski je­zik, ko­ji su mno­go za­vo­lje­ni ru­ski je­zik i ru­sku knji­žev­nost i na kra­ju uspje­li da se do­sta do­bro ko­ri­ste ru­skim je­zi­kom, na­rav­no, uz ve­li­ke na­po­re, i ko­ji su sa ve­li­kim odu­še­vlje­njem, že­le­ći da do­ne­su ko­rist se­bi, Ru­si­ma i čo­vje­čan­stvu, od­lu­či­li da pre­ve­du „Ru­si­ja­du” od He­ra­sko­va na san­skrit­ski je­zik. Ipak, svi oni ne pre­vo­de „Ru­si­ja­du” od He­ra­sko­va. Ne­ki do­la­ze da pi­šu svo­ju „Ru­si­ja­du”, ko­ju će ka­sni­je da ob­ja­ve u Nje­mač­koj. Po­sto­je i ta­kva knji­žev­na dje­la. Kad či­taš tu „Ru­si­ja­du” iz­gle­da da je to mu­dro, ozbilj­no, ko­ri­sno i do­bro smi­šlje­no dje­lo. Či­nje­ni­ce su no­ve i tač­ne, ba­čen je ši­rok po­gled na ne­ke po­ja­ve, po­gled je do­bar i ori­gi­na­lan, upra­vo zbog to­ga što je ne­ke ru­ske po­ja­ve po­god­ni­je po­sma­tra­ti sa stra­ne, što to Ru­si­ma ni­je omo­gu­će­no. Ali o ne­če­mu naj­va­žni­jem, osnov­nom, bez ika­kvih sa­zna­nja o Ru­si­ji, bez ika­kvih či­nje­ni­ca, ne mo­gu da da­ju bi­lo ka­kvu sli­ku o njoj, već se ja­vlja­ju ne­ja­sno­će, da ne ka­že­mo da je sve be­smi­sle­no i ne­ja­sno, pa se naš obra­zo­van i učen čo­vjek od­mah na­đe u ćor­so­ka­ku, jer mu je sve is­ki­da­no, gu­bi nit i do­la­zi do za­ključ­ka da je to ta­kva be­smi­sli­ca, da dok či­ta, sa­ma mu knji­ga is­pa­da iz ru­ku, po­ne­kad pad­ne i pod sto.
Fran­cu­zi, ko­ji do­la­ze, uop­šte ne li­če na Njem­ce, to je ne­što što je su­prot­sta­vlje­no jed­no dru­gom. Fran­cuz se ne ba­vi pre­vo­đe­njem na san­skrit­ski je­zik, ne za­to što mu je taj je­zik ne­po­znat, Fran­cuz sve zna, čak i ako ni­je to­me učen, već za­to: kao pr­vo, što on do­la­zi kod nas da sa­zna sve o na­ma, ko­ri­ste­ći se svo­jom pro­nic­lji­vo­šću, da pro­stri­je­li svo­jim or­lov­skim po­gle­dom ci­je­lu na­šu taj­nu ži­vo­ta i na kra­ju do­ne­se svo­je od­re­đe­no i ko­nač­no mi­šlje­nje, a kao dru­go, za­to što je on još u Pa­ri­zu znao šta tre­ba da na­pi­še o Ru­si­ji. Čak je vje­ro­vat­no da o svom pu­to­va­nju pi­še još dok je u Pa­ri­zu, u stva­ri, pri­je od­la­ska u Ru­si­ju, to pro­da knji­ža­ra­ma i dru­gim pro­dav­ci­ma knji­ga i on­da do­đe kod nas, tu za­bli­sta, oča­ra i ne­sta­ne. Fran­cuz je ubi­je­đen da tre­ba bi­ti uvi­jek za­hva­lan ne­ko­me ili ne­če­mu, iako bi mu po­ne­kad stvar­no lo­še či­ni­li, ne za­to što on ima lo­še sr­ce, čak na­pro­tiv, već za­to što je on sa­svin ubi­je­đen da to nje­mu, na pri­mjer, ne či­ni ne­ko za­do­volj­stvo, a da je on sa­mo svo­jim sa­mim po­ja­vlji­va­njem već usre­ćio, utje­šio i za­do­vo­ljio sve i sva­ko­ga na svom pu­tu. Naj­ne­ra­zum­ni­ji i naj­glu­plji od njih, ko­ji su pro­ži­vje­li ne­ko vri­je­me u Ru­si­ji, od­la­ze od nas sa pot­pu­nim uvje­re­njem da su oni usre­ći­li Ru­se i bar do­ne­kle pro­mi­je­ni­li Ru­si­ju. Ne­ki od njih do­la­ze sa kraj­nje ozbilj­nim i ve­o­ma va­žnim ci­lje­vi­ma, po­ne­kad čak i na 28 da­na, rok van­red­no ve­lik, broj­ka, ko­ja po­ja­šnja­va svu sa­vje­snost is­tra­ži­va­ča, jer u tom ro­ku on mo­že oba­vi­ti čak i pu­to­va­nje oko svi­je­ta i opi­sa­ti ga. Stvo­riv­ši pr­ve uti­ske u Pe­ter­bur­gu, ko­ji mu iz­gle­da­ju još uvi­jek do­sta do­bro i uz to kri­tič­ki raz­mo­triv­ši okol­no­sti i na­u­čiv­ši us­put ru­ske bo­lja­re da pra­ve ba­lon­či­će od sa­pu­na, što je, u stva­ri, mno­go bo­lje i po­želj­ni­je od gor­do­sti i do­sa­de, on do­no­si ko­nač­nu od­lu­ku da te­melj­no i de­talj­no iz­u­či Ru­si­ju i kre­će za Mo­skvu. Sti­gav­ši u Mo­skvu, on ba­ca po­gled na Kremlj, za­mi­sli u ma­šti Na­po­le­o­na, po­hva­li ru­ski čaj, po­hva­li zdra­vlje i lje­po­tu ru­skog čo­vje­ka, ra­ža­lo­sti se zbog svog ne­mo­ra­la i re­zul­ta­ta ne­u­spje­šno une­se­ne ci­vi­li­za­ci­je, po­ža­li što br­zo ne­sta­ju na­rod­ni obi­ča­ji, za ko­je br­zo na­la­zi do­ka­ze u za­mje­ni obič­ne ko­či­je sa ko­či­jom, ko­ja ima uz­du­žna sje­di­šta, što ga pod­sje­ća na evrop­ski ka­bri­o­let. Za sve ovo on sna­žno na­pad­ne Pe­tra Ve­li­kog i sa­svim na­u­sput is­pri­ča svo­jim či­ta­o­ci­ma svo­ju bi­o­gra­fi­ju pre­pu­nu za­di­vlju­ju­ćih do­ga­đa­ja.
Fran­cu­zu se sve mo­že do­go­di­ti, a ipak to mu ne mo­že mno­go za­sme­ta­ti da on po­sli­je svo­je bi­o­gra­fi­je od­mah poč­ne da pi­še pri­ču o ru­skoj isto­ri­ji, na­rav­no, ta pri­ča je isti­ni­ta i od­no­si se na ru­ske obi­ča­je i ona ima dvi­je ka­rak­te­ri­sti­ke: kao pr­vo, u njoj je isti­ni­to opi­san ru­ski na­čin ži­vo­ta, a kao dru­go, u isto vri­je­me da­je isti­nit opis obi­ča­ja i na­či­na ži­vo­ta na Sen­dvič-ostr­vi­ma. Us­put obra­ti pa­žnju i na ru­sku knji­žev­nost, ma­lo po­pri­ča o Pu­ški­nu i sa nad­me­no­šću pri­mi­je­ti da je to bio ge­ni­jal­ni pje­snik, pje­snik svo­ga na­ro­da, ko­ji se uspje­šno ugle­dao na An­dre­ja Še­nea, po­hva­li Lo­mo­no­so­va, sa ne­ka­kvim uva­ža­va­njem po­me­ne Der­ža­vi­na i na­gla­si da je on bio da­ro­vit ba­sno­pi­sac, ko­ji se ugle­dao na La­fon­te­na i sa po­seb­nim sa­o­sje­ća­njem ka­že ne­ko­li­ko ri­je­či o Kri­lo­vu, mla­dom pi­scu, ko­je­ga je ote­la pre­u­ra­nje­na smrt (sli­je­di nje­go­va bi­o­gra­fi­ja), ko­ji u svo­jim ro­ma­ni­ma po­dra­ža­va Alek­san­dra Di­mu.
(Na­sta­vi­će se)