-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Po­sli­je to­ga, put­nik se opra­šta sa Mo­skvom, na­sta­vlja pu­to­va­nje, odu­še­vljen je i oča­ran ru­skim troj­ka­ma, a on­da se po­ja­vi ne­gdje na Kav­ka­zu, gdje za­jed­no sa ko­zač­kim iz­vi­đa­či­ma pu­ca na Čer­ke­ze, skla­pa po­znan­stvo sa Ša­mi­lom i za­jed­no sa njim či­ta „Tri mu­ske­ta­ra”.
Da još jed­nom po­no­vi­mo, kad go­vo­ri­mo o ovo­me, mi se ni­ma­lo ne ša­li­mo, ni­ti išta pre­u­ve­li­ča­va­mo. Me­đu­tim, mi lič­no osje­ća­mo da na­še ri­je­či zvu­če kao pa­ro­di­ja, ili su ka­ri­ka­tu­ral­ne. Tač­no je i to da ne po­sto­ji ta­kva stvar ko­ju ne bi mo­gli pod­vr­ći hu­mo­ru ili po­gle­da­ti na nju sa hu­mo­ri­stič­ke tač­ke gle­di­šta. Re­ći će nam da se sve­mu mo­že­mo na­ru­ga­ti, ali sve ri­je­či se ne mo­gu bu­kval­no iz­go­va­ra­ti i pre­no­si­ti. Mi­slim da se sla­že­te. Ali, ako ima­te u vi­du ova ozbilj­na mi­šlje­nja stra­na­ca o na­ma, uvje­ri­će­te se za sve što smo re­kli ni­je ni­ma­lo pre­u­ve­li­ča­no. Ali, ipak se tre­ba ogra­di­ti. Po­sled­nje ru­žne ri­je­či stra­na­ca o na­ma ve­ći­nom su bi­le iz­go­vo­re­ne u uz­bu­đe­nju za vri­je­me ne­dav­nih ne­spo­ra­zu­ma, a sa­da već, hva­la Bo­gu, okon­ča­nih za ne­ko vri­je­me, ma­da ne za­u­vi­jek, i u to­ku tra­ja­nja bor­bi i naj­že­šćih rat­nih po­kli­ča. A, uosta­lom, ako ana­li­zi­ra­mo sva pret­hod­na mi­šlje­nja pri­je ne­spo­ra­zu­ma i ra­ta, on­da bi za­klju­čak bio sko­ro isti. Knji­ge su tu, mo­že­te se uvje­ri­ti.
Šta mi ima­mo od to­ga, ako bu­de­mo op­tu­ži­va­li stran­ce za ta­kva mi­šlje­nja? Šta do­bi­ja­mo ako ih osu­đu­je­mo za mr­žnju pre­ma na­ma i za ne­ra­zu­mi­je­va­nje? Ka­kvu ima­mo ko­rist da ismi­ja­va­mo nji­ho­vu krat­ko­vi­dost i ogra­ni­če­nost? Nji­ho­va mi­šlje­nja smo ču­li mno­go pu­ta, i to ne od bi­lo ko­ga. O to­me se pri­ča­lo na ci­je­lom Za­pa­du u svim for­ma­ma i vi­do­vi­ma, i to hlad­no­krv­no sa mr­žnjom. To su pri­ča­li i ga­lam­dži­je i pa­met­ni lju­di, i po­dla­ci i ve­o­ma ča­sni lju­di. O to­me je pi­sa­la i pro­za i po­e­zi­ja, pi­sa­li su i u ro­ma­ni­ma i u isto­ri­ji, kao i u uvod­ni­ci­ma pa­ri­ških no­vi­na i ču­lo se sa go­vor­nič­kih tri­bi­na. Ali ta mi­šlje­nja, po svoj pri­li­ci, ni­je­su u ve­ći­ni, a sve lju­de op­tu­ži­ti ni­je baš la­ko. A i zbog če­ga ih op­tu­ži­va­ti? Za ka­kvu to kri­vi­cu? Re­ći će­mo otvo­re­no, ne sa­mo da ne­ma tu ni­ka­kve kri­vi­ce, ne­go mi pri­hva­ta­mo ta mi­šlje­nja kao sa­svim nor­mal­na, tj. ona di­rekt­no pro­iz­i­la­ze iz to­ka do­ga­đa­ja, bez ob­zi­ra na to, što su ona, ra­zu­mi­je se, pot­pu­no la­žna. Sva je stvar u to­me da nas stran­ci i ne mo­gu dru­ga­či­je shva­ti­ti, iako bi­smo mi po­ku­ša­li da ih raz­u­vje­ri­mo su­prot­no u to. No, zar je i mo­gu­će njih raz­u­vje­ri­ti? Kao pr­vo, Fran­cu­zi se si­gur­no ni­kad ne­će pre­pla­ti­ti na na­še „Vri­je­me”, čak da je naš do­pi­snik bio Ci­ce­ron lič­no, ko­je­ga mi, mo­žda, ne bi ni uze­li za sa­rad­ni­ka. Da­kle, oni ne bi pro­či­ta­li naš od­go­vor, po­go­to­vo Njem­ci. Kao dru­go, tre­ba pri­zna­ti da oni stvar­no ne­ma­ju spo­sob­no­sti da nas ra­zu­mi­ju. Oni jed­ni dru­ge ne ra­zu­mi­ju sa­svim do­bro.
En­gle­zi ni do da­nas ni­je­su u sta­nju da shva­te ži­vot Fran­cu­za. Fran­cu­zi im vra­ća­ju mi­lo za dra­go, čak i sa ka­ma­tom, bez ob­zi­ra na bi­lo ka­kve spo­ra­zu­me, pra­va pri­ja­telj­stva itd. itd. Me­đu­tim, i jed­ni i dru­gi su Evro­plja­ni, i to pra­vi i naj­va­žni­ji Evro­plja­ni i nje­ni pred­stav­ni­ci. Ka­ko oni mo­gu da ri­je­še za­go­net­ku ko smo mi Ru­si, kad smo mi sa­mi se­bi za­go­net­ka i uvi­jek bi­li je­dan za dru­gog za­go­net­ka. Zar slo­ve­no­fi­li ni­je­su po­sta­vlja­li za­go­net­ke Za­pad­nja­ci­ma, a Za­pad­nja­ci slo­ve­no­fi­li­ma? Kod nas su do­sad vo­lje­li re­bu­se. Či­taj­te ob­ja­vlje­ne ča­so­pi­se i od­mah će­te se u to pot­pu­no uvje­ri­ti. I na kra­ju, ka­ko oni mo­gu nas ra­zu­mje­ti, kad je jed­na od naj­va­žni­jih na­ših ka­rak­te­ri­sti­ka upra­vo ta, da mi ni­je­smo Evro­plja­ni, pa nas oni i ne mo­gu dru­ga­či­je mje­ri­ti svo­jim ar­ši­nom. Va­žno je još i ovo, da smo se mi sko­ro do sa­da stal­no i upor­no pret­sta­vlja­li nji­ma kao Evro­plja­ni. Ka­ko su oni mo­gli da se sna­đu u ta­kvoj za­pe­tlja­no­sti, po­seb­no kad smo mi u pi­ta­nju? Je­su li oni kri­vi što do sa­da ni­je­su uspje­li da do­đu do či­nje­ni­ca i for­mi­ra­ju o na­ma svo­je ne­pri­stra­sno mi­šlje­nje? U če­mu smo se mi to po­ka­za­li po­seb­nim, spe­ci­fič­nim i ori­gi­nal­nim? Na­pro­tiv, mi smo se čak po­ma­lo pla­ši­li da pri­zna­mo da smo ori­gi­nal­ni i to smo kri­li, ne sa­mo od njih, već čak i od nas sa­mih. Stid nas je bi­lo što još na se­bi no­si­mo ne­ka­kav svoj znak i ni­ka­ko ne mo­že­mo da po­sta­ne­mo pot­pu­no Evro­plja­ni. Pre­ko­ri­je­va­li smo se­be za to, pa pre­ma to­me i pri­sta­ja­li na to i bez raz­mi­šlja­nja bi­li sa­gla­sni sa nji­ma, čak ni­je­smo ni po­ku­ša­li da ih raz­u­vje­ri­mo u to. Ko­ga su to oni vi­dje­li od Ru­sa? Na osno­vu če­ga su do­no­si­li ta­kve za­ključ­ke? Tač­no je, oni su se sre­ta­li sa mno­gim na­šim lju­di­ma, i to je tra­ja­lo pu­nih 150 go­di­na.
Išli su ta­mo kod njih još od pam­ti­vi­je­ka i na­ši pen­zi­o­ni­sa­ni ja­ha­či ko­nja, a to je bio do­bro­du­šan i ve­seo svi­jet, ko­ji su na na­šim pa­ra­da­ma iza­zi­va­li di­vlje­nje lje­po­tom svo­jih uni­for­mi, op­ši­ve­ne je­len­skom ko­žom i ko­ji su to ra­di­li, neo­p­te­re­će­ni slu­žbom, iz svog lič­nog za­do­volj­stva. I mla­di vje­tro­pi­ri su ma­sov­no hr­li­li u ino­stran­stvo, ni­gdje ni­je­su ra­di­li, ali su, ipak, bri­nu­li o svo­jim po­sje­di­ma. Išli su ta­mo i na­ši autoh­to­ni ve­le­po­sjed­ni­ci sa ci­je­lim po­ro­di­ca­ma i sa na­po­rom se pe­li na ku­lu No­tr Dam, oda­tle raz­gle­da­li Pa­riz i po­taj­no od svo­jih že­na ju­ri­li za gri­zet­ka­ma. Pro­ži­vlja­va­le su ta­mo svoj ži­vot­ni vi­jek be­zu­be i na­glu­ve go­spo­đe i pot­pu­no su bi­le li­še­ne upo­tre­be ru­skog je­zi­ka, ko­ji, u stva­ri, ni­je­su ni zna­le ni ra­ni­je. Otu­da su se vra­ća­li i na­ši ma­mi­ni si­no­vi, ko­ji su zna­li sve taj­ne o Hen­ri­ju Pal­mer­sto­nu i o svim be­zna­čaj­nim splet­ka­ma u Fran­cu­skoj, bi­li upo­zna­ti sa po­sled­njim tra­če­vi­ma že­na i ko­ji su za ruč­kom mo­li­li svo­je su­sje­de da na­re­de la­ke­ju da im na­spe vo­du u ča­šu, sa­mo zbog to­ga da ne bi iz­go­vo­rio ne­ku ru­sku ri­ječ, pa ma­kar to bio i la­kej. Eto, ka­kve su Ru­se oni upo­zna­va­li.
(Na­sta­vi­će se)