- Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Ovu pra­vu se­o­sku idi­lu s vre­me­na na vri­je­me na­ru­še dvi­je po­pa­di­je Per­si­da i Si­da, svo­jim za­je­dlji­vim pri­mjed­ba­ma na ra­čun one dru­ge, ko­ja bo­lje iz­gle­da ili ko­ja je bo­lji ru­čak spre­mi­la, ali se ne ide da­lje od to­ga.
So­ja Jo­va­no­vić je vo­lje­la re­a­li­zam na gi­ra­ni­ci sti­li­za­ci­je, sa bo­ga­tim de­ta­lji­ma, a glum­ci su kroz te sti­li­za­ci­je u sva­ki ka­dar uno­si­li re­a­li­stič­ke ele­men­te igre. Taj nji­hov re­a­li­zam imao je vi­še svo­jih va­ri­jan­ti od po­vr­šne op­ser­va­ci­je i ver­bal­nih du­e­la do psi­ho­lo­ških va­le­ra ko­ji su da­va­li ži­vost i ra­znovn­snost po­je­di­nim pri­zo­ri­ma. Po­ne­kad je tu bi­lo i uop­šta­va­nja ko­ja su se gra­ni­či­la sa ap­strak­ci­jom, a So­ja Jo­va­no­vić u svom odu­še­vlje­nju ni­je že­lje­la ni­čeg da se od­rek­ne. Na nju su mo­guć­no­sti film­ske teh­ni­ke i ovih sjaj­nih ko­mi­ča­ra, ko­je su pra­ti­li i ta­da mla­đi, kao Re­na­ta Ul­man­ski u ulo­zi Ju­le, Du­brav­ka Pe­nić kao Me­la­ni­ja, Vla­sti­mi­ir Đu­za Sto­ji­lji­ko­vić kao Ša­ca i Slo­bo­dan Pe­ro­vić igra­ju­ći Uču, dje­lo­va­li in­spi­ra­tiv­no ta­ko da u pri­stu­pu tek­stu ni­je bi­la pri­sut­na na­mje­ra da se ne­što ra­di­kal­ni­je mi­je­nja.
U igri je na­đe­na mje­ra, po­zo­ri­šni ma­ni­ri u eks­te­ri­je­ru su se po­vu­kli pred pri­rod­nim po­kre­ti­ma, a na­đe­no je pro­sto­ra da se uz blag hu­mor uči­ne i sa­ti­rič­na osjen­če­nja.
Sve to ni­je sme­ta­lo da se ka­rak­te­ri ja­sno ocr­ta­ju, da do­bi­ju od­re­đe­ne ži­vot­ne kva­li­te­te i da u ak­ci­ja­ma bu­du ne sa­mo na ni­vou in­tri­ge već če­sto i iz­nad nje. Po­stig­nu­ta je za­do­vo­lja­va­ju­ća cje­lo­vi­tost i sa­mo su u po­je­di­nim frag­men­ti­ma mo­gle da se vi­de gru­bo­sti ili pre­tje­ri­va­nja ko­ja su re­me­ti­la ovaj do­bro po­go­đe­ni osnov­ni stil igre. So­ja Jo­va­no­vić je vje­ro­va­la u te svo­je sli­ke i u re­di­telj­skom po­stup­ku te­ži­la je da se one me­đu­sob­no po­ve­žu i osvi­je­tle iz ra­znih vi­zu­ra. Ali to ipak ni­je bi­la sa­mo ilu­zi­ja za po­sma­tra­ni­je ili ra­zo­no­du, jer su sva sa­ži­ma­nja bi­la umje­re­na na po­ko­ra­va­nje for­me sa­mom iz­ra­zu. U ta­kvoj kom­po­zi­ci­ji od re­di­telj­ke se mo­glo oče­ki­va­ti vi­še, po­go­to­vo kad za­plet do­seg­ne vr­hu­nac i na­go­vi­je­sti ra­zr­je­še­nje, ali se So­ja Jo­va­no­vić uz­dr­ža­la od sva­kog smje­li­jeg za­hva­ta i za­do­vo­lji­la po­stig­nu­tim.
To je bi­lo i po­vod da se ova sin­te­za pro­ze, te­a­tra i fil­ma raš­čla­ni i sa po­zi­ci­ja film­skog je­zi­ka. Ana­li­ze ko­je su u tom smi­slu pra­vlje­ne ni­su na­vo­di­le na za­do­vo­lja­va­ju­će za­ključ­ke — ot­kri­ve­no je da u fil­mu ima do­sta ver­ba­li­zma, da ni­su uskla­đe­ne ri­je­či i si­tu­a­ci­je, da ima pre­kla­pa­nja sli­ke i zvu­ka, da je ri­tam mno­gim se­kven­ca­ma po­re­me­ćen i da se o film­skom iz­ra­zu te­ško mo­že su­di­ti na ni­vou pra­vih vri­jed­no­sti. Re­ži­ja So­je Jo­va­no­vić vi­đe­na je u sa­svim pro­iz­volj­nom i ne­mo­ti­vi­sa­nom re­đa­nju krup­nih i sred­njih pla­no­va, ne­lo­gič­nom za­dr­ža­va­nju ka­me­re u sta­tič­nim po­zi­ci­ja­ma i pre­pu­šta­nju glum­ci­ma da ci­je­le aneg­do­te is­pri­ča­ju ili ne­za­in­te­re­so­va­no­šću za ne­ke do­sta bit­ne ele­men­te u sa­moj fa­bu­li. Uka­zi­va­no je na ne­sklad iz­me­đu rit­ma rad­nje i di­ja­lo­ga s jed­ne i mon­ta­že ka­dro­va unu­tar sce­na s dru­ge stra­ne. To je isto­vre­me­no bi­lo i ob­ja­šnje­nje za mno­ge na­ra­tiv­ne pa­sa­že, sla­bo­sti u dra­ma­tur­škoj kom­po­zi­ci­ji fil­ma, uvo­đe­nje spi­ker­skih ob­ja­šnje­nja i osta­ja­nja kod do­sta vid­nog po­zo­ri­šnog is­ku­stva. Me­đu­tim, i po­red svih oma­ški i sla­bo­sti unu­tar film­skog iz­ra­za film „Pop Ći­ra i pop Spi­i­ra” je sa­dr­žao i dej­stvo ko­je je neo­do­lji­vo pli­je­ni­lo pa­žnju pu­bli­ke. Svo­đe­nje ami­bi­jen­ta na bi­der­ma­jer­ske raz­gled­ni­ce bi­lo je ve­o­ma pro­mi­šlje­no i mo­ti­vi­sa­no od­re­đe­nom hu­mor­no­šću ko­ja je, s vne­me­na ma vri­je­me, i po­ja­ča­va­na sa­ti­rič­nim va­le­ri­ma. Ako su ti se­o­ski so­ka­ci, bla­to, za­pu­šte­ni rib­nja­ci, dvo­ri­šta, gu­ske, ku­hi­nje, sa­lo­ni bi­li raz­mje­šte­ni ta­ko da sve bu­de na ivi­ci ki­ča, ne zna­či i da u sve­mu to­me u pot­pu­no­sti na­la­zi­mo psi­ho­lo­ška ob­ja­šnje­nja za po­na­ša­nje po­je­di­nih lič­no­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)