- Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić - Film­ski i TV re­di­telj

Iz­me­đu am­bi­jen­ta i nji­ho­vih ka­rak­te­ra po­sto­ji iz­vje­sno dvoj­stvo, ma­da se či­ni da su sa­zda­ni od iste ma­te­ri­je. Dok se po­po­vi i nji­ho­ve že­ne – po­pa­di­je osna­žu­ju ovom at­mos­fe­rom isto­vre­me­no re­di­telj­ka na­gla­ša­va da su de­for­ma­ci­je u mi­šlje­nju ili po­stup­ci­ma naj­bo­lji do­kaz da se u ta­kvim pri­li­ka­ma čo­vjek otu­đu­je od svo­je pri­ro­de i iz­vi­to­pe­ru­je ka­ko u shva­ta­nji­ma ta­ko i po­stup­ci­ma. Sva­ko je od njih imao ne­ka­kve svo­je am­bi­ci­je i že­lje, ali su se vre­me­nom pre­to­pi­le u po­tre­bu za ma­snim je­lom, de­be­lim sto­ma­ci­ma, li­jen­stvo­va­njem i pre­pu­šta­njem bi­ti­sa­nju od da­nas do sju­tra. Otud nji­hov su­kob i tu­ža­ka­nje oko iz­bi­je­nog zu­ba do­bi­ja pri­zvu­ke gro­tesk­no­sti. Pop Spi­ra je fi­zič­ki na­pao po­pa Ći­ru i po­lo­mio mu li­je­vi kut­njak. Vi­jest o ovom do­ga­đa­ju br­zo se pro­ši­ri­la se­lom. Kroz pri­ča­nja i uza­jam­na pre­pri­ča­va sve se to iz­mi­je­ni­lo i po­sta­lo dru­ga­či­je. Pri­ča­lo se da je pop Ći­ri pr­vo iz­bi­jen je­dan kut­njak, za­tim svi zu­bi…
Že­lje­la je So­ja Jo­va­no­vić da do­đe do jed­nog sa­vre­me­ni­jeg tu­ma­če­nja ovog vo­dvilj­skog sa­dr­ža­ja, ko­me su po­zo­ri­šni umjet­ni­ci pri­la­zi­li sa svih mo­gu­ćih stra­na.
Te­ško je tra­ži­ti tu du­bi­nu i ljud­sku su­šti­nu, jer sve ono što Srem­čev hu­mor nu­di već je sa­mo po se­bi is­ti­ca­nje tih ži­vot­nih ap­surd­no­sti. Pa­la­nač­ki men­ta­li­tet se po­is­to­vje­tio sa vre­me­nom uspo­me­na, vo­dvi­lja Iakih ko­me­di­ja pa je u ta­kvom kre­ča­vom mo­le­ra­ju ja­kih i dre­ča­vih bo­ja te­ško tra­ži­ti pra­vu i auten­tič­nu stvar­nost od­re­đe­nog am­bi­jen­ta i ži­vot­nih spe­ci­fič­no­sti.
Kao da se sve odvo­ji­lo od pra­ve ljud­ske pri­ro­de i leb­di u po­vr­šno­sti. U po­re­đe­nju sa onim što se do­ga­đa­lo u po­zo­ri­štu ovaj film s jed­ne stra­ne iz­gle­da znat­no si­ro­ma­šnji a s dru­ge da­le­ko bo­ga­ti­ji. Na­i­me, u ne­kim od onih kla­sič­nih pri­zo­ra do­šlo je do de­for­ma­ci­je i po­jed­no­sta­vlji­va­nja, ali je za­to uči­nje­no mno­go vi­še na stva­ra­nju at­mos­fe­re i is­ti­ca­nju tih kon­tra­sta ko­ji mo­gu da za­ba­ve ali i da, po uvje­re­nju So­je Jo­va­no­vić, ob­ja­sne su­šti­nu i sa­mog dje­la. Zbog to­ga se ni­je pre­tje­ra­no in­si­sti­ra­lo na Srem­če­vom re­a­li­zmu, ka­ko bi bi­lo do­volj­no pro­sto­ra i za nu­žne sti­li­za­ci­je. Jer, ži­vot sa­gle­dan u ovoj for­mi, ma ka­ko ona iz­gle­da­la smi­je­šna, ne sa­dr­ži raz­lo­ge za pre­tje­ra­no is­tra­ži­va­nje psi­ho­lo­gi­je ni­ti osli­ka­va­nje na­ših na­ra­vi. Od glu­ma­ca je i tra­že­no da osta­nu u od­re­đe­nim okvi­ri­ma ka­ko ne bi pre­vla­da­la ka­ri­ka­tu­ra ili, što bi bi­lo još te­že, gro­te­ske. Da ni­je sli­je­di­la u sve­mu is­ku­stva iz Be­o­grad­skog dram­skog po­zo­ri­šta, gdje se in­si­sti­ra­lo na pot­pu­nom raz­bi­ja­nju struk­tu­re Srem­če­vog ro­ma­na, So­ja Jo­va­no­vić svje­do­či tom svo­jom že­ljom da osta­ne u okvi­ru po­zna­tih ža­nr-sli­ka i stil­skih opre­dje­I­je­nja. Sva­ka sce­na ima do­sta de­ta­lja i ne kri­ju se emo­ci­je. Ali i ta iskre­nost, u ko­joj ima i sen­ti­men­tal­no­sti, a če­sto i ži­vot­no­sti, ne­ka­ko sa­ma po se­bi vi­še se ve­zu­je za spolj­ni svi­jet ne­go onu iz­vor­nu ljud­sku pri­ro­du. U ta­ko aran­ži­ra­nim si­tu­a­ci­ja­ma i iz­vi­to­pe­re­nim ljud­skim od­no­si­ma oni i ostva­ru­ju te svo­je za­mi­šlje­ne ide­a­le, pa na­čin mi­šlje­nja i re­ak­ci­je i ne mo­gu bi­ti dru­ga­či­ji ne­go ova­ko ka­ko ih aran­ži­ra­ju sa­me po­pa­di­je. Ude­si­le su se­bi ži­vot ko­ji od­go­va­ra mo­guć­no­sti­ma i nji­ho­vim pred­sta­va­ma o sre­ći i je­di­no o če­mu još bri­nu to je — ka­ko da uhva­te do­brog ze­ta, ko­jeg na­la­ze u uči­te­lju Pe­ri.
U se­lo sti­že mlad i zgo­dan no­vi uči­telj Pe­tar Pe­tro­vić. Iskra za­vi­sti me­đu po­pa­di­ja­ma, po­ja­vom no­vog uči­te­lja, pa­li va­tru ko­ja će ka­sni­je buk­nu­ti u po­žar. Obe su htje­le da is­ko­ri­ste tu je­din­stve­no do­bru pri­li­ku da uda­ju svo­je kćer­ke. Ne­vo­lja je u to­me što je mla­do­že­nja je­dan, a dvi­je zre­le uda­va­če. Li­je­pi uči­telj Pe­ra (Slo­ba­dan Ci­co Pe­ro­cić) je po­čeo da po­sje­ću­je obje po­ro­di­ce, a po­pa­di­je su ob­li­je­ta­le oko nje­ga…
(Na­sta­vi­će se)