- Autor: El­ma Lju­ti­ka

Moj put se od­vi­jao u fa­za­ma. Ta­ko to ide. Te­ško je odvo­ji­ti se od vi­zi­je ži­vo­ta ka­kav je tre­ba­lo da bu­de. Ne­ću ih na­bra­ja­ti, sva­ko ih spo­zna svo­jim tem­pom. Sve fa­ze su vri­jed­ne, vo­de nas na­pri­jed. Sva­ko od nas ima svo­ju pri­ču i sve su to­li­ko raz­li­či­te, ma ko­li­ko slič­ne dje­lo­va­le. Ap­so­lut­no svje­sna da svi mo­ra­mo na­ći svoj put, ne­mam ni­ka­kvih am­bi­ci­ja ni­ti ilu­zi­ja da mo­gu iko­me po­mo­ći da lak­še pro­đe svo­jim pu­tem, ali že­lim re­ći ne­što što sam na­u­či­la ho­da­ju­ći svo­jim sta­za­ma. Idu­ći, za­vi­ri­la sam baš pod sva­ki ka­men, pro­šla sva­kim pu­telj­kom, ni­sam mo­gla dru­ga­či­je…i spo­zna­la sam gdje su pre­či­ce.
Da mo­gu ka­ko do­ći do se­be od pri­je osam-de­vet go­di­na ka­da sam pri­mi­je­ti­la raz­li­či­tost svog si­na re­kla bih se­bi: vo­li ga, ču­vaj ga, do­bro se po­tru­di da je­de do­bru hra­nu, pra­ti ga kao sje­na i ... pje­vaj mu. Ti si od­ra­sla, on je di­je­te - te­bi se lak­še pri­la­go­di­ti nje­mu ne­go nje­mu te­bi.
Da­lje bih se­bi re­kla – sa­mo ti mo­žeš ri­je­ši­ti svo­je pro­ble­me, ma šta dru­gi go­vo­ri­li. Osta­li ima­ju svo­je pro­ble­me ko­je tre­ba da rje­ša­va­ju. Dru­gi ti mo­gu po­mo­ći, ne­ki od njih i pu­no, ali ni­šta ne­će ri­je­ši­ti za te­be. Ne tro­ši se ubje­đu­ju­ći se s dru­gi­ma, ra­di na se­bi. Tro­ši ener­gi­ju da oja­čaš se­be. Uči. Vje­ruj svo­jim in­stink­ti­ma. To di­je­te je tvo­je di­je­te – osje­ćaš ga. Znaš što mu tre­ba.
Ro­di­te­lji­ma že­lim re­ći – čim bu­de­te spo­sob­ni za to, na­đi­te dru­ge po­seb­ne ro­di­te­lje za dru­že­nje. Me­đu nji­ma će­te ot­kri­ti naj­ve­će ljud­ske dra­gu­lje ko­je vam ži­vot mo­že po­sla­ti, oni ra­zu­mi­ju. A ra­zu­mi­je­va­nje do­no­si olak­ša­nje, no to već zna­te za­hva­lju­ju­ći svo­joj dje­ci…
Svim struč­nja­ci­ma ovog svi­je­ta s ko­ji­ma ro­di­telj dje­te­ta sa po­te­ško­ća­ma u raz­vo­ju do­la­zi u kon­takt že­lim re­ći sa­mo jed­no – istin­ski i naj­vi­še će­te po­mo­ći dje­te­tu ako ma­lo po­ra­di­te na ohra­bre­nju i ja­ča­nju nje­go­vih ro­di­te­lja. Ima­te i zna­nje i ala­te, a po­ra­di­te na svo­joj hu­ma­no­sti i em­pa­ti­ji.
Mom dje­ča­ku je 10 go­di­na. Vi­še od po­la nje­go­vog do­sa­da­šnjeg ži­vo­ta do­ži­vlja­vam da sko­ro svi struč­nja­ci s ko­ji­ma sam do­la­zi­la u su­sret si­ste­mat­ski u me­ne ugra­đu­ju strah, ali i ljut­nju. Ne­ki vr­lo na­mjer­no iz svo­jih sit­nih lič­nih ko­ri­sti, ne­ki što su za­lu­ta­li na mje­sta na ko­ji­ma su, a ve­ći­na iz naj­bo­lje na­mje­re. Ali ka­ko ka­žu, put do pa­kla je po­plo­čan do­brim na­mje­ra­ma. Uz to, kao i sva­ki ži­vi čo­vjek, sa­ma vu­čem ne­ke svo­je ko­fe­re pred­ra­su­da iz pro­šlo­sti. Re­zul­tat – ne­sre­ća i pa­te­ti­ka.
To ni­ko­me do­bro ni­je do­ni­je­lo... Dje­ci po­naj­ma­nje.
Strah, ljut­nja i pred­ra­su­de su na­ši naj­ve­ći ne­pri­ja­te­lji. Spo­zna­ja to­ga oslo­ba­đa. Bi­ram lju­bav, od­luč­nost i do­sljed­nost gdje god mo­gu.
A bi­ra­ti mo­že­mo uvi­jek. Sve on­da do­đe na svo­je.
Ka­da di­je­te do­bi­je di­jag­no­zu iz auti­stič­nog spek­tra, ro­di­te­lji i čla­no­vi po­ro­di­ce se su­o­če sa, ka­ko to za­i­sta dje­lu­je - dje­te­tom van­ze­malj­cem. Slo­mlje­ni vi­je­sti­ma i zbu­nje­ni raz­li­či­tim te­ra­pi­ja­ma, na­i­la­zi­mo na opreč­ne sa­vje­te. Mo­ti­vi­sa­ni du­bo­kim i za­slje­plju­ju­ćim emo­ci­ja­ma, ne­ki od nas se mo­gu osje­ća­ti sprem­nim da ura­de bi­lo šta što mo­že po­mo­ći dje­te­tu, dok opet dru­gi se mo­gu osje­ća­ti pa­ra­li­zo­va­nim da po­ku­ša­ju po­seg­nu­ti za dje­te­tom ko­jem je po­treb­na du­go­roč­na lju­bav, po­dr­ška i za­šti­ta. To je mje­sto gdje na­ša sla­bost po­sta­ne ne­što što dru­gi mo­gu is­ko­ri­sti­ti.
Tre­ba li nam po­moć? Tre­ba. Neo­p­hod­na je. Ali, ne pod ci­je­nu pot­pa­lji­va­nja oča­ja či­ja bi se ener­gi­ja upo­tri­je­bi­la za stva­ra­nje ,,po­mo­ći’’. A još sve pod pla­štom ra­znih na­u­ka i is­tra­ži­va­nja.
Ako se već sma­tra­mo ci­vi­li­zo­va­nim dru­štvom, valj­da po­sto­ji i od­go­vor­nost da se ta­ko i po­na­ša­mo jed­ni pre­ma dru­gi­ma. Hu­ma­no i od­go­vor­no.
U jed­nom tre­nut­ku sam shva­ti­la ko­li­ko je stra­šno bi­ti iz­vor to­li­ke tu­ge i ne­vo­lje (ali i svih dru­gih te­ških emo­ci­ja) kod svo­jih ro­di­te­lja i pre­stra­vi­la sam se to­ga. Za­mi­sli­la se u to­me. Osvi­je­sti­la se. Sa­da tač­no znam ko­li­ko je to do­pri­no­si­lo is­pa­di­ma u po­na­ša­nju mog auti­stič­nog dje­te­ta. Sen­zo­re ko­je on ima - ja ne mo­gu ni shva­ti­ti. I on­da sam jed­no­stav­no pre­sta­la da bu­dem tu­žna. U stva­ri pre­sta­la sam da bu­dem lju­ta. Unu­tra, u se­bi. Kad mi bu­de pre­vi­še - se­be sklo­nim. Ka­žem mu i za­što. To je do­ve­lo do to­ga da i on se­be skla­nja ka­da je nje­mu pre­vi­še i skroz uti­ša te mo­men­te. Sa­mo­kon­tro­la.
Jed­na­ko ta­ko, još je va­žni­je da pri­hva­ti­te svo­je emo­ci­je ka­ko i ka­da ih osje­ti­te. Ne mo­ra­te bi­ti sreć­ni zbog auti­zma va­šeg dje­te­ta i ne mo­ra­te se­be kri­vi­ti zbog to­ga što osje­ća­te bol, ali ne­moj­te do­pu­sti­ti da dru­gi ma­ni­pu­li­šu va­ma zbog to­ga. Pra­ve­ći oko­li­nu u ko­joj va­še di­je­te mo­že na­pre­do­va­ti, a vi mo­že­te od­mo­ri­ti, omo­gu­ća­va da ko­mu­ni­ci­ra­te sa svo­jim dje­te­tom. Uči­te, zna­nje vas mo­že za­šti­ti­ti da ne bu­de­te emo­tiv­no is­ko­ri­šte­ni.
A naj­va­žni­je, pre­po­ru­ču­jem ozbilj­no pre­i­spi­ti­va­nje vla­sti­tih mo­ti­va i raz­mi­šlja­nja o ,,po­ma­ga­nju’’. Da li že­li­te po­mo­ći oso­bi u auti­stič­nom spek­tru ili po­mo­ći se­bi da se no­si­te sa tim? Po­sto­ji raz­li­ka, a ta raz­li­ka će ve­o­ma uti­ca­ti na is­hod ono­ga če­mu po­moć pru­ži­te. Rje­še­nje? Cje­lo­ži­vot­no obra­zo­va­nje. Te­ko­vi­na mo­der­ne ci­vi­li­za­ci­je. Ne­što što sam na­u­či­la svih ovih go­di­na je da zna­nje i sa­zna­nje po­sto­ji. Na­še lič­ne pred­ra­su­de i pre­du­bje­đe­nja su obič­no pre­pre­ka mno­gim rje­še­nji­ma. A rje­še­nja po­sto­je.
Su­štin­ska po­tre­ba sva­kog čo­vje­ka je da bu­de pri­hva­ćen. Sprem­ni smo se pri­la­go­đa­va­ti to­me i mi­je­nja­ti u ve­li­koj mje­ri. Če­sto na svo­ju šte­tu. Ka­ko sa­zri­je­va­mo mo­že­mo spo­zna­ti ko­li­ko nas pred­ra­su­de i pre­du­bje­đe­nja spu­ta­va­ju da bu­de­mo istin­ski pri­hva­će­ni, ali i da pri­hva­ta­mo. Po­seb­no raz­li­či­to­sti. Dru­ga­či­je. Svi­jest o to­me mo­že po­mo­ći sva­kom čo­vje­ku da lak­še do­đe do rje­še­nja vla­sti­tih di­le­ma.
Svi­jet se raz­vi­ja i mi­je­nja. Stal­no. No­va sa­zna­nja i spo­zna­je su sva­ko­dnev­ni. Ši­re­nje vi­di­ka je neo­p­hod­no za na­pre­dak. Pre­u­zi­ma­nje od­go­vor­no­sti. Za vla­sti­tu do­bro­bit. Za do­bro­bit dru­štva. Za do­bro­bit bu­duć­no­sti ovog dru­štva – dje­ce.
Is­pu­nje­njem ova če­ti­ri pred­u­slo­va: cje­lo­ži­vot­nog obra­zo­va­nja, pri­hva­ta­nja, pri­la­go­đa­va­nja i pre­u­zi­ma­njem od­go­vor­no­sti stva­ri po­sta­ju vr­lo jed­no­stav­ne. Či­ta­vom na­šem dru­štvu.
Po­ve­ća­nje bro­ja dje­ce ko­joj je po­treb­na po­moć u raz­vo­ju sve nas je za­te­klo ne­sprem­ne, či­ta­vo na­še dru­štvo. Po­go­đe­ne po­ro­di­ce su u ne­za­vid­noj si­tu­a­ci­ji, a bez po­dr­ške i po­mo­ći dru­štva u ova­kvom okru­že­nju ne mo­gu sa­mi da se iz­bo­re sa pro­ble­mom.
Raz­voj dje­te­ta ra­nog uz­ra­sta naj­vi­še za­vi­si od ro­di­te­lja/sta­ra­te­lja i naj­ve­ća po­dr­ška tre­ba bi­ti usmje­re­na u tom prav­cu. Na­u­či­ti ro­di­te­lja, pru­ži­ti so­ci­jal­nu po­dr­šku u vi­du pla­će­nih bo­lo­va­nja i kva­li­tet­nih edu­ka­ci­ja u tom ra­nom pe­ri­o­du ži­vo­ta dje­te­ta. Pa­tro­na­žne po­sje­te edu­ka­to­ra u ku­ći dje­te­ta za uz­rast do tri go­di­ne. Da­lje, vr­tić uz asi­sten­ta ili spe­ci­jal­ni vr­tić u za­vi­sno­sti od ste­pe­na funk­ci­o­ni­sa­nja dje­te­ta od če­ti­ri go­di­ne. Na­kon to­ga, pri­la­go­đe­no ili re­dov­no ško­lo­va­nje. Pa­ra­lel­no uz ova­kvo rje­še­nje bit­no je da i zdrav­stve­ni rad­ni­ci pra­te raz­voj dje­ce u skla­du sa sa­vre­me­nim me­di­cin­skim sa­zna­nji­ma i do­stig­nu­ći­ma.
Za sve na­ve­de­no po­sto­je rje­še­nja. Is­pu­nje­njem na­ve­de­na če­ti­ri pred­u­slo­va, rje­še­nja se mo­gu vr­lo jed­no­stav­no im­ple­men­ti­ra­ti u prak­si. Bez mno­go do­dat­nih tro­ško­va za dr­ža­vu, a za ve­li­ku do­bro­bit nje­nih gra­đa­na i za­jed­nič­ke bu­duć­no­sti.
Uz va­žnu na­po­me­nu: dje­ci ko­ja su ja­če po­go­đe­na pro­ble­mom, a zbog nji­ho­vog ka­sni­jeg sa­zri­je­va­nja, neo­p­hod­no je obez­bi­je­di­ti mo­guć­nost za re­dov­no spe­ci­jal­no obra­zo­va­nje i re­ha­bi­li­ta­ci­ju do 21 go­di­ne sta­ro­sti, što je i svjet­ski stan­dard.(Al Ja­ze­e­ra)