- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ka­da bi sva­ko od nas uju­tro, pri­je ne­go što usta­ne na bi­lo ko­ju no­gu, upi­tao se­be- šta ja stvar­no že­lim od ži­vo­ta, i kada bi znao od­go­vor, to bi bio od­li­čan po­če­tak da tu svo­ju že­lju i ostva­ri. Že­lja je bi­la i uvi­jek će bi­ti po­kre­tač i sti­mu­lans i za da­nas i za bo­lje sju­tra. U že­lji se gni­je­zde i na­ši sno­vi i na­da­nja. Od že­lje se, da­bo­me, ne ži­vi, ali bez nje nam ne­ma ži­vo­ta... Na­rav­no, onog pra­vog, smi­sle­nog i vri­jed­nog.
,,Ni­je ži­vot što i po­ljem pre­ći’’, re­kao je Bo­ris Pa­ster­nak i ta­ko ,,krat­ko’’ ali du­bo­ko oši­nuo po na­šoj svi­je­sti i de­be­lo nas za­de­ve­rao. U stva­ri, ja bih vo­lje­la da je ta­ko, i da se svi do­bra­no za­mi­sli­mo nad ovom či­nje­ni­com. Ali, da li smo i da li će­mo, na­ža­lost, ni­sam si­gur­na. Ni­sam si­gur­na, jer je u da­na­šnjem vre­me­nu pr­va mi­sao mno­gih ka­da otvo­re oči ,,ona stvar’’. Ali, na­ža­lost, ne ona stvar ko­ja je pri­rod­na, po­treb­na i po­želj­na (po­go­to­vo u zo­ru) već ona ko­ja nam odav­no ula­zi i za­la­zi u sve ru­pe i ru­pi­ce je­di­nog nam ži­vo­ta. Po­ga­đa­te, na­rav­no, a ko bi to dru­gi bio ne­go In­ter­net.
Da je do­bri naš Pa­ster­nak znao o kom će­mo se ja­du za­ba­vi­ti, vje­ro­vat­no bi na­pi­sao ova­ko ,,Ni­je ži­vot in­ter­net’’, ili mo­žda - ,,Ni­je ži­vot što i Gugl pre­ći’’. Ni­sam si­gur­na da bi se mno­go njih tr­glo na ovu opa­sku, a te­ško da bi ne­ko ovo i ,,laj­kov’o’’. Me­đu­tim, bez ob­zi­ra na to ko­li­ko njih s po­do­zre­njem ili pak s pu­kom rav­no­du­šno­šću gle­da na ovo za­pa­ža­nje, ja ću opet i uvi­jek sta­ti na stra­nu onog ži­vo­ta ko­ji no­si u se­bi pra­ve pri­rod­ne so­ko­ve, i sre­će i tu­ge. Sta­ću na stra­nu onog ži­vo­ta ko­ji nas svo­jom va­tre­nom stra­šću i sna­žnom po­sto­ja­no­šću ču­va od pro­la­zno­sti. Bi­ću tu uz onaj ži­vot što me svo­jim po­gle­dom isti­ne gor­ko otre­žnju­je i osta­vlja da mu se opet vra­tim. Bi­ću uvi­jek na stra­ni ži­vo­ta ko­ji ga­ji osje­ća­nje slo­bo­de, ko­je mi ni­ko ne mo­že uze­ti i ko­ji je naš naj­ve­ći ka­pi­tal. Me­đu­tim, na­me­će se pi­ta­nje - gdje je slo­bo­da da­nas, od­no­sno ko je da­nas uop­šte slo­bo­dan? Da­na­šnji čo­vjek, za­ro­bljen u kan­dža­ma vir­tu­el­nog, oma­đi­jan, de­zo­ri­jen­ti­san, pra­vo je tu­ma­ra­lo po sop­stve­nom ži­vo­tu. Dru­štve­ne mre­že su po­sta­le su­ro­vi za­tvo­ri u ko­ji­ma je utam­ni­če­na na­ša slo­bo­da. Nad­vla­da­lo je ne­svje­sno nad svje­snim, iner­ci­ja je po­sta­la pre­o­ku­pa­ci­ja, a pri­ja­telj­stvo se pre­tvo­ri­lo u pu­ke broj­ke i slo­va. Gle­da­ju se svi pre­ko ekra­na, a ni­ko ni­ko­ga da po­gle­da u oči. Spu­sti­le se ,,ju­nač­ke’’ gla­ve, za­gnju­ri­le če­len­ke u te­le­fo­ne i tip­ka li se - tip­ka. Tip­ka, ča­sti mi, i no­ću i da­nju, i da­nju i no­ću. Wi Fi je do­stu­pan i u to­a­le­ti­ma, pa u to ime - do­bro­do­šli, mi­li go­sti!
Da­kle, ovo je vri­je­me su­no­vra­ta ži­vo­ta, oma­lo­va­ža­va­nje nje­go­ve du­še, vri­je­me u kom je in­ter­net za­ro­bio svi­jet.
Bez nje­ga se ne mo­že- kon­tri­ra­će mno­gi, uz­vi­ku­ju­ći da je to pro­gres i da ta­ko mo­ra bi­ti! Ma­lo je re­ći da se ne sla­žem, jer pro­gres je ne­što što čo­vje­ka ne odva­ja od su­šti­ne ži­vo­ta, već na­pro­tiv, nje­gov je sa­ve­znik i vjer­ni sa­bo­rac na pu­tu ka slo­bo­di svi­je­sti.
In­ter­net je sa­mo ma­ši­na, ko­ju tre­ba ko­ri­sti­ti po po­tre­bi, baš kao i sva­ku dru­gu ma­ši­nu i ni­šta vi­še.
Za­to, dra­gi mo­ji, ne do­zvo­li­te da bu­de­te ro­bo­vi, ne do­zvo­li­te da bu­de­te ne­či­je vla­sni­štvo pre­da­ju­ći i pro­da­ju­ći ono što je dra­go­cje­no i ne­pro­cje­nji­vo, a to je slo­bo­da. Ja je ne dam ni za ži­vu gla­vu. Ni ja, ni moj bič. Jer oni što ži­ve za in­ter­net su kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)