- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Ka­da smo pre­sta­li da po­sto­ji­mo i po­če­li da pri­hva­ta­mo? Ka­da se zbio taj lom ko­ji nas je uči­nio pre­pla­še­nom lo­vi­nom, lju­di­ma ti­ši­ne, bez­lič­nom ma­som onih ko­ji stra­hu­ju da ču­ju sa­mi se­be pri­hva­ta­ju­ći da je ži­vot na­met­nu­to zlo na ko­je se va­lja svi­ći?!
Šta nas je uči­ni­lo sra­mo­tom pre­da­ka i po­to­ma­ka, ko­ji pri­sta­ju na sva­ki kom­pro­mis dok god to pod­ra­zu­mi­je­va da je ne­kom dru­gom ba­rem za pr­sto­hvat te­že i da je tu­đi pad do­vo­ljan za naš let?!
Po­bo­gu, lju­di, na sa­hra­ne smo po­če­li da od­la­zi­mo tek ka­ko bi­smo se uvje­ri­li da smo još ži­vi, ali pod uslo­vom da se ta gla­si­na ne ra­ši­ri, ne ras­pri­ča, da ko ne pri­mi­je­ti i do­ja­vi ka­ko nad tu­đim gro­bom ne ža­li­mo se­be do­volj­no, ili što je još go­re- ža­li­mo is­klju­či­vo se­be!
Ni­je nam da­to da pre­ži­vlja­va­mo već da ži­vi­mo, aman, jer bi­je­da je bi­je­dan iz­go­vor za si­ro­ma­štvo du­ha, vo­lje i svi­je­sti!
Ka­da smo to pre­sta­li da po­sto­ji­mo i po­če­li da pri­hva­ta­mo?!
Ne znam, raz­mi­šljam o to­me sva­kog da­na i sve sam da­lji od­go­vo­ru, za­pra­vo, ubi­je­dio sam se­be u toj bi­je­di da sam sve da­lje od od­go­vo­ra jer ih ima to­li­ko, a za­pra­vo je je­dan mo­žda i od­go­vor na sve- pad he­li­kop­te­ra i se­dam za­bo­ra­vlje­nih hum­ki!
Pri­ja­telj, uman čo­vjek (ne­ću ga po­mi­nja­ti, zna on ko je i ko­li­ko ci­je­nim nje­gov sud) sveo je naš pad na to pro­kle­to ve­če ka­da smo pri­sta­li da za­u­vi­jek za­ću­ti­mo!
I je­ste ta­ko, za­i­sta! Mno­go se zla do­go­di­lo i pri­je i po­sle te stra­ho­te, ali ne­ka­ko je baš ona, či­ni se, bi­la prag pre­ko ko­jeg mi ni­smo smje­li da pre­ko­ra­či­mo pa su ga ONI pre­tr­ča­li shva­tiv­ši da vi­še ne­ma­mo ni sna­ge, ni vo­lje, ni­ti že­lje za isti­nom!
Kad čo­vjek ne­ma vo­lje za isti­nom ne­ma je ni za ži­vo­tom, ba­rem ne do­volj­no da bi ži­vot bio nje­go­va žr­tva za ve­će do­bro već NjI­HO­VA žr­tva za sop­stve­no lo­še!
Se­dam gro­bo­va je ta­da go­vo­ri­lo vi­še ne­go što smo že­lje­li i smje­li da ču­je­mo, pi­ta­mo, pod­vik­ne­mo i…
I mo­žda je­smo baš tad pre­sta­li da po­sto­ji­mo i po­če­li ap­so­lut­no da pri­hva­ta­mo, ta­ko da OVI ne či­ne ni­šta za šta im ni­smo da­li bla­go­slov da im se mo­že i smi­je.
Ža­lo­sno je što sad sva­ko mo­že da pro­be­re ta­kvih tre­nu­ta­ka ka­da smo pa­li ko­li­ko mu vo­lja, i sva­ki će bi­ti jed­na­ko isti­nit od­go­vor na pi­ta­nje: ka­da smo pre­sta­li da po­sto­ji­mo, ali nije­dan ne­će bi­ti oprav­da­nje za to što zna­mo da nad tu­đim gro­bo­vi­ma - ža­li­mo se­be!
Ni­su nas ONI ubi­je­di­li da sju­tra bez njih ne po­sto­ji već smo sa­mi pri­sta­li da vje­ru­je­mo ka­ko ne po­sto­ji, u stra­hu da će sju­tra ipak po­sto­ja­ti, ali da ne­ma­mo ko­me vi­še da na­zo­ve­mo ,,do­bar dan’’, jer smo čo­vje­ka u se­bi pre­met­nu­li u osu­đe­ni­ka na do­ži­vot­nu ro­bi­ju, pre­pla­še­nog od ži­vo­ta i mo­guć­no­sti po­mi­lo­va­nja za gri­jeh ko­ji ni­smo po­či­ni­li!
Jed­no­stav­no, za­vo­lje­li smo svo­je tam­no­va­nje vje­ru­ju­ći da van ka­za­ma­ta vi­še ne­ma ni­če­ga što bi nas sa­če­ka­lo i za šta se vri­je­di bo­ri­ti…
Bu­ka­gi­je su nji­ho­ve, ali vo­lja da ih no­si­mo kao zna­me­nje je is­klju­či­vo na­ša!
Strah me je od vje­re lju­di da ne­ma­ju za šta da gla­sa­ju, jer umje­sto gla­sa ima­ju još sa­mo ti­ši­nu kad po­ku­ša­ju da vri­snu!
Ka­žem ne­ma­ju za šta, a ne za ko­ga da gla­sa­ju, jer su nas na onom i slič­nim pra­go­vi­ma pro­kle­li da uko­li­ko ih pre­ko­ra­či­mo ri­zi­ku­je­mo da sret­ne­mo čo­vje­ka, a čo­vjek je, tvr­de, naj­ve­ći te­ret ko­ji čo­vjek mo­že po­ni­je­ti na se­bi!
Je­smo li na kra­ju za­i­sta pre­sta­li da po­sto­ji­mo ili smo tek za­sta­li, stra­hu­ju­ći da ne­ma­mo do­volj­no isti­ne za NjI­HO­VE la­ži?!
Ni­je ovo slo­vo o iz­bo­ri­ma, ne o ovi­ma na ko­ji­ma se glas uba­cu­je u ne­ka­kve ku­ti­je već o onim su­štin­skim- u ko­ji­ma ne­ma te ku­ti­je ko­ja će zbra­ja­ti gla­so­ve lju­di!
O iz­bo­ri­ma za čo­vje­ka u na­ma, gla­so­vi­ma od ko­jih će ONI, svi ONI stra­ho­va­ti zna­ju­ći da vi­še ne pri­sta­je­mo ni­na­šta ma­nje od to­ga da po­sto­ji­mo!
U su­prot­nom, iz­me­đu pre­da­ka i po­to­ma­ka, pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti bi­će tek pu­sta­hi­ja od ko­je će za­zi­ra­ti!
Sa­hra­na na ko­joj smo is­pra­ća­li čo­vje­ka, a ža­li­li za so­bom.
Bi­jes ko­ji nam je oglo­dao ži­vo­te do ko­sti­ju.
Go­di­ne u ko­ji­ma smo sa­mi se­bi ki­da­li me­so zu­bi­ma, glad­ni čo­vje­ka…