- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Moj ko­le­ga i drug Vla­do Pa­vi­će­vić je ugled­ni be­o­grad­ski pro­fe­sor, in­te­lek­tu­a­lac i po­li­ti­čar. Po­zna­jem ga odav­no, on je bio je­dan od pr­vih lju­di Be­o­grad­ske otvo­re­ne ško­le gdje sam bio zet. Ka­da sam za­vr­šio post­di­plom­ske stu­di­je, po­vre­me­no sam ta­mo i pre­da­vao. Do­bre ko­le­ge, ka­sni­je smo pre­da­va­li na istom uni­ver­zi­te­tu, a gle­da­no pri­vat­no, ni­ka­da ni­smo bi­li po­li­tič­ki isto­mi­šlje­ni­ci. Me­đu­tim, za raz­li­ku od dr­ža­va za­pad­ne Evro­pe gdje bi to mo­glo i bi­ti ne­ka­kav ne­do­sta­tak, po­sle de­ce­ni­ja bor­be za de­mo­kra­ti­ju svi mi ko­ji smo vje­ro­va­li u de­mo­krat­ske ide­a­le, dru­štve­ni di­ja­log i smje­nji­vost vla­sti na iz­bo­ri­ma, ne­ka­ko smo uvi­jek po­la­zi­li od to­ga da smo na is­toj stra­ni. On­da je jed­nog da­na, u ne­kom ve­ćem dru­štvu moj su­gra­đa­nin, a ja sam mi­slio i su­na­rod­nik, go­vo­re­ći o Pod­go­rič­koj skup­šti­ni – ko­ja je 1918. su­ve­re­no i čak i u rat­nim uslo­vi­ma za cr­no­gor­ske pri­li­ke bez pre­se­da­na de­mo­krat­ski, od­lu­či­la da Cr­na Go­ra stu­pi u sa­stav svo­je isto­rij­ske ma­ti­ce Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je – re­kao da je bi­la ne­ka­kav skup dvo­ji­ce-tro­ji­ce ko­ji su ta­mo ne­što od­lu­či­li u ime či­ta­vog na­ro­da.
Pri­mio sam na zna­nje ovo mi­šlje­nje uva­že­nog ko­le­ge. Ra­zu­mio sam to kao isto­rij­sko pam­će­nje ko­je je ne­sum­nji­vo dio nje­go­ve po­li­tič­ke lič­no­sti. Od ta­da, kad smo ne­gdje go­sto­va­li za­jed­no, ja sam na zgra­ža­va­nje svih za­jed­nič­kih po­zna­ni­ka mog sa­go­vor­ni­ka i dru­ga uvi­jek pi­tao jed­no i isto pi­ta­nje: „U re­du, Sr­bi­ja tre­ba da se re­for­mi­še. Sa Sre­bre­ni­com tre­ba da se su­o­či­mo. Sa Al­ba­nic­ma sa Ko­so­va i Me­to­hi­je da se spo­ra­zu­mi­je­mo u uslo­vi­ma kr­še­nja me­đu­na­rod­nog pra­va... Auto­no­mi­ju bra­će u Kra­ji­ni da za­bo­ra­vi­mo, sta­tu­som Srp­ske da se ne ba­vi­mo... Ali, haj­de da vi­di­mo šta je sa srp­skim na­ro­dom u Cr­noj Go­ri. Gdje su? Šta ra­de? Ko­li­ko ih je na uni­ver­zi­te­tu? Ko­li­ko ih je ANB-u, a ko­li­ko u Vla­di Cr­ne Go­re? Da li ima­ju pra­va na je­zik i pi­smo?“ Ako već ni­smo isto, gdje su on­da mo­ja bra­ća i se­stre? Gdje je nji­ho­vo Ko­so­vo, gdje Moj­ko­vac, gdje su Kru­si? Ako je va­ma, Cr­no­gor­ci u Sr­bi­ji „tu­đe mi­lo“, me­ni od Mar­ti­ni­ća ni­su va­žni­ji Tu­đe­mi­li... No­vo­i­zmi­šlje­no sve­to mje­sto gdje su Sr­bi Du­klja­ni po­bi­je­di­li Sr­be Tra­vu­nja­ne i sa nji­ma či­ta­vu Vi­zan­ti­ju. Ne­ka se nji­ma u po­li­tič­kom smi­slu ba­ve Mi­lan Šće­kić, Aco i Mi­lo Đu­ka­no­vić.
U Be­o­gra­du je pro­fe­sor Pa­vi­će­vić bio bli­zak LDP-u, po­sle je u No­voj stran­ci biv­šeg pre­mi­je­ra Živ­ko­vi­ća za­bli­stao eru­di­ci­jom, upor­no­šću, vred­no­ćom i kul­tu­rom u Na­rod­noj skup­šti­ni Sr­bi­je. Za vr­li­ne je na­gra­đen mr­žnjom me­di­o­kri­te­ta ko­ji vo­de na­še par­ti­je. Pre­šao je u DS po­zna­tog srp­skog in­te­lek­tu­al­ca, zve­zdar­skog ge­ni­ja i vra­čar­skog ze­mljo­po­sjed­ni­ka Dra­ga­na Šu­ta­nov­ca, me­đu oba­vje­šte­ni­ji­ma po­zna­tog kao Šu­le. Ka­sni­je su ga na­še po­li­tič­ke gi­ri­ce mar­gi­na­li­zo­va­le i po­ti­snu­le. Pri­je ne­ki dan či­tam ka­ko je Pa­vi­će­vić na če­lu stran­ke po ime­nu Cr­no­gor­ska. Po­zi­va na no­vu po­li­ti­ku i ne­ka­kav mo­der­ni, sred­nji put.
Čud­no je, ka­ko u Sr­bi­ji ta­ko za­sta­re­lo, ne­mo­der­no i gad­no dje­lu­je bi­lo ka­kav pri­djev „srp­ski“. Po­seb­no bi oni­ma ko­ji ni­su Sr­bi tre­ba­lo da se uči­ni mo­žda pri­stoj­nim da, ma­kar dok ži­ve i ra­de u ze­mlji ko­ju vi­de kao tu­đu, ne sta­ju u sa­vez sa oni­ma ko­ji su srp­sko ime od­ba­ci­li ili pro­tiv pra­va srp­skog na­ro­da otvo­re­no i bez za­zo­ra sta­li. Ali, ni­su kri­vi na­ši su­sje­di dru­gih na­ci­o­nal­no­sti, a istog je­zi­ka. Kri­vi smo mi, tač­ni­je ta ti­ha, ali ve­li­ka ve­ći­na. Jed­ni, ko­ji ka­da pi­tam za srp­ski na­rod, re­ci­mo, u Cr­noj Go­ri, ka­žu: „Pst ! Šta je on (ili „ona“, po­što je ta­kvih si­tu­a­ci­ja i sa­go­vor­ni­ka mno­go) – kriv za to? To je dru­ga ze­mlja, ako je na­ši­ma ta­mo lo­še ne­ka do­đu ov­dje kod nas... Šta ga di­raš, još ni de­kan, pred­sjed­nik, di­rek­tor, mi­ni­star ni­je po­stao...?! Šta te bri­ga za na­še se­lja­ke ne­gdje u pla­ni­na­ma i što ne­ma či­sta­či­ca i por­ti­ra srp­ske na­ci­o­nal­no­sti u ne­kom ta­mo Vo­do­vo­du ?!“ A ima i onih ko­ji, kao pro­fe­sor Ča­slav Ko­pri­vi­ca, či­ni se ni da­nas ni­su shva­ti­li da po­sto­ji ne­ka raz­li­ka iz­me­đu srp­skih, cr­no­gor­skih lajt i ju­go­slo­ven­skih stra­na­ka u Cr­noj Go­ri. Ka­ko mi je bi­lo ne­pri­jat­no ka­da je pri­je de­se­tak go­di­na, usred Be­o­gra­da, pi­tao pred­sjed­ni­ka naj­ve­će i u to vri­je­me je­di­ne srp­ske stran­ke u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re šta raz­li­ku­je nje­go­vu stran­ku od osta­lih...
Ali, to je ve­ći­na. Ni­smo ih pro­bu­di­li i za­to smo mi kri­vi. Dok smo mi vi­ka­li u tmi­ni, ne­ko je šu­ro­vao sa ban­di­ti­ma ko­ji su bom­bar­do­va­li Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru, vo­lio noć zbog to­ga što gli­se­ri če­šće mo­gu da sa­o­bra­ća­ju... Ovi na­ši, ne­raz­bu­đe­ni, spa­va­li su zim­ski san, a i da­nas če­ka­ju da nas Ki­ne­ska na­rod­na ar­mi­ja oslo­bo­di za­jed­no sa For­mo­zom...
Či­tam, po­ja­vi­la se i ne­ka „pra­va“ stran­ka. Opet isto: sa­mo još fa­li da klo­ni­ra­ju onog Be­či­ća – što je uspio da po­vam­pi­ri me­tro­sek­su­al­nog zom­bi­ja SNP iz 1997. go­di­ne, mo­del za 21. vi­jek – da sve to po­ve­de. I dok srp­ske stran­ke, kao što je to bio slu­čaj u Be­ra­na­ma, oku­plja­ju sve opo­zi­ci­o­na­re u bor­bi za de­mo­kra­ti­ju, Sr­be uglav­nom ne zo­vu u sa­ve­ze ta­mo gdje su u ma­nji­ni. Ko još bri­ne o na­šim iza­bra­nim po­li­tič­kim vo­đa­ma ko­ji­ma su­di sta­lji­ni­stič­ki sud u slu­žbi NA­TO-a? Vi­dim da je iz­vje­sni Bo­šnjak iz jed­ne Rad­nič­ke par­ti­je na­pu­stio sa­rad­nju sa De­mo­krat­skim fron­tom zbog ide­je na­ci­o­nal­nog po­mi­re­nja?! A za­što se mi ne bi­smo po­mi­ri­li? Da li se Bo­šnja­ci sva­đa­ju? Gdje su bo­šnjač­ki Ju­go­slo­ve­ni i ko­mu­ni­sti? U Sr­bi­ji isti do­dje­lju­ju od­li­ko­va­nje ,,Ri­fat Bur­dže­vić Tr­šo’’ i pla­ču za Aćif Efen­di­jom Blju­tom...
Vri­je­me je da se do­zo­ve­mo pa­me­ti.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)