-Autor: Zvo­ni­mir Ni­ko­lić

Po­čet­kom de­ve­de­se­tih uglav­nom smo gle­da­li ka­ko ve­ći­na ta­da­šnjih po­li­ti­ča­ra ra­di sve u svo­jim mo­guć­no­sti­ma da nas ra­sta­vi, da nas za­va­di, da nam ob­ja­sne da ne mo­že­mo za­jed­no, da je onaj dru­gi ne­što dru­ga­či­ji od nas i da, kao ta­kav, ,,ne pri­pa­da na­ma». Sto­ga smo mi, ko­ji ni­smo bi­li po­li­ti­ča­ri, ra­to­va­li i bra­ni­li svo­je po­ro­di­ce, bra­ni­li svo­je pri­ja­te­lje, svo­je gra­do­ve od ra­za­ra­nja, od uni­šte­nja ili is­tre­blje­nja. I rat je bio i pro­šao. Rat ko­jeg se ni­ko ne vo­li sje­ti­ti osim na­ših po­li­ti­ča­ra. Jer strah je ov­dje po­sta­o traj­na ka­te­go­ri­ja.
Si­gu­ran sam da sam u to do­ba sa za­vr­šet­kom ra­ta oče­ki­vao so­lid­no bla­go­sta­nje, bo­lji ži­vot, ma­nje mr­žnje, vi­še ljud­sko­sti i si­gu­ran put ka Evrop­skoj uni­ji i raz­vi­je­nim ze­mlja­ma, jer smo ima­li do­ne­kle od­škri­nu­ta vra­ta i po­dr­šku na tom pu­tu.
I, na­ža­lost, ma­lo vi­še od 25 go­di­na ka­sni­je, mi smo još uvi­jek na istom mje­stu. Jer ona ge­ne­ra­ci­ja ,,sta­ri­jih» s po­čet­ka de­ve­de­se­tih je uglav­nom ,,na ne­kom bo­ljem svi­je­tu», a na nji­ho­va mje­sta su do­šli nji­ho­vi na­sled­ni­ci. Dru­ga ge­ne­ra­ci­ja de­mo­krat­skih pro­mje­na. Ona ko­ja je bi­la do­sta mla­da de­ve­de­se­tih i ona ko­ja je u ovim če­tr­de­se­tim ili pe­de­se­tim go­di­na­ma u pu­noj sna­zi, ško­lo­va­na i mo­žda ma­nje op­te­re­će­na pro­šlo­šću. Ali, do­go­di­lo se isto.
I da­nas nam raz­vr­sta­va­ju dje­cu u ,,dvi­je ško­le pod jed­nim kro­vom» i još uvi­jek ne ra­zu­mi­je­mo jed­ni dru­ge, iako i pi­še­mo i či­ta­mo na sko­ro istom je­zi­ku, sva­ko­me od nas ra­zu­mlji­vom.
Te mla­de sna­ge se ne ba­ve vi­še sa­mo ra­tom ko­ji je bio pri­je dvi­je i po de­ce­ni­je ne­go idu još i da­lje, pa nam ob­ja­šnja­va­ju da ona isto­ri­ja ko­ju smo uči­li u ško­la­ma i ni­je baš isti­ni­ta, jer sva­ka stra­na sa­da ima svo­ju isti­nu. Isti­nu u ko­joj od­jed­nom an­ti­fa­ši­sti po­sta­ju lo­ši, a oni ko­ji su kla­li, ubi­ja­li i iza se­be osta­vlja­li sa­mo tu­gu i smrt, e o nji­ma se sa­da pi­še ma­lo dru­ga­či­ja isto­ri­ja. Ta­ko je valj­da pu­no lak­še i oprav­da­ti gre­ške one ge­ne­ra­ci­je is­pred nas, onih ko­ji su obe­ća­va­li br­da i do­li­ne, a do­bi­li smo sa­mo pu­na br­da i do­li­ne ko­sti­ju na­še mla­do­sti.
I do­bi­li smo sko­ro pre­po­lo­vljen broj sta­nov­ni­ka ove na­še ma­le, ali pre­li­je­pe dr­ža­ve.
I ta­man ka­da po­mi­slim da sva­ki dan ide nago­re, jer je­dan vo­đa pri­je­ti da će usko­ro mo­bi­li­sa­ti svoj na­rod, dru­gi ne pri­zna­je gra­ni­ce dr­ža­ve či­ji pa­soš no­si i u ko­joj pri­ma ve­o­ma do­bru pla­tu, a tre­ći vi­še pa­žnje obra­ća na to da u ok­to­bru opet po­bi­je­di nje­go­va op­ci­ja, na­i­đem na vi­jest ko­ja bu­di na­du.
Dje­ca, ona tre­ća ge­ne­ra­ci­ja, oni ko­ji se ne sje­ća­ju ra­ta, oni ko­ji­ma je i u nji­ho­vim mla­dim go­di­na­ma va­žni­ji sport i dru­že­nje ne­go mr­žnja, oni oku­plje­ni u Dječ­ju fud­bal­sku aso­ci­ja­ci­ju BiH, igra­ju svo­je utak­mi­ce ši­rom Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. U pr­voj go­di­ni 2.000 uče­sni­ka iz pet re­gi­ja (Tre­bi­nje, Mo­star, Sa­ra­je­vo, sred­nja Bo­sna i Ba­nja Lu­ka), igra­li su svo­je utak­mi­ce, dru­ži­li se, pu­to­va­li jed­ni kod dru­gih i kroz sport gra­di­li od­no­se ko­je ni­su umje­li ni nji­ho­vi ro­di­te­lji, ni nji­ho­vi dje­do­vi.
Če­ti­ri mje­se­ca su za­jed­no igra­li dje­ča­ci i dje­voj­či­ce od se­dam do 11 go­di­na iz ci­je­le Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Ove go­di­ne je li­ga još ve­ća, jer je pro­ši­re­na na šest re­gi­ja, pa će ta­ko uče­stvo­va­ti mla­dost iz re­gi­ja Mo­star, Sa­ra­je­vo, sred­nja Bo­sna, Ba­nja­lu­ka, Ca­zin i Do­boj-Tu­zla. I broj dje­ce je po­ve­ćan na 2.500 dje­ča­ka i dje­voj­či­ca. Dvi­je i po hi­lja­de dje­ce ko­ja ne vi­de ni­ka­kve me­đu­sob­ne raz­li­ke, jer svi vo­le i će­va­pe i slat­ki­še, svi vo­le sport, dru­že­nje i tak­mi­če­nje.
Ono što su te­škom mu­kom or­ga­ni­zo­va­li sta­ri­ji za svo­je li­ge i za svo­je sta­di­o­ne na ko­ji­ma još uvi­jek buk­ti mr­žnja i ne­tr­pe­lji­vost, or­ga­ni­zo­va­li su pa­met­ni lju­di i na taj na­čin po­ve­za­li ono naj­vred­ni­je što ima­mo. Na­šu mla­dost. Mla­dost ko­ja ima pri­li­ku kroz sport da pu­tu­je, da vi­di da i u dru­gim gra­do­vi­ma BiH ži­ve ista dje­ca, dje­ca ko­ji­ma je va­žni­ja tre­nut­na sim­pa­ti­ja od svih ak­ci­za i la­žnih evro­a­tlan­skih in­te­gra­ci­ja.
Dje­ca ko­ja ne mr­ze Mi­lo­ša, Ne­di­ma ili Jo­si­pa za­to što je ,,nji­hov”, ne­go su ri­va­li jed­ni dru­gi­ma ko­ji že­le sa­mo da fud­bal igra­ju bo­lje od njih. Jed­nog da­na će ta dje­ca bi­ti od­ra­sli lju­di i si­gur­no će ne­ki od njih bi­ti i po­li­ti­čar i na­uč­nik, i sport­sta i lje­kar, i elek­tri­čar, i in­že­njer. Ta dje­ca ima­ju mo­guć­nost da ovu na­šu li­je­pu BiH na­pra­ve bo­ljom, sreć­ni­jom i pro­spe­ri­tet­ni­jom dr­ža­vom.
Jer će se oni i da­lje tak­mi­či­ti sa Mi­lo­šem, Ne­di­mom i Jo­si­pom, ali da bu­du bo­lji, da bu­du po­šte­ni­ji.
Sreć­no vam, dje­co, u va­šoj ma­loj, ali naj­ve­ćoj li­gi i bu­di­te pa­met­ni­ji od va­ših pre­da­ka.
Tre­ća ge­ne­ra­ci­ja ili, što bi­smo mi re­kli, tre­ća sre­ća.
(Al Ja­ze­e­ra)