BI­JE­LO PO­LjE - Pro­blem sta­no­va­nja pri­pad­ni­ka rom­ske po­pu­la­ci­je na pod­ruč­ju bje­lo­polj­ske op­šti­ne evi­den­tan je vi­še go­di­na.Pre­ko sto po­ro­di­ca Ro­ma ži­vi u tri na­se­lja. Jed­no je u Ra­ko­nja­ma po­red ma­gi­stral­nog pu­ta Bi­je­lo Po­lje-Ri­ba­re­vi­ne, a dru­go u Stroj­ta­ni­ci, po­red Li­ma. Tre­će je u Ne­da­ku­si­ma, u ne­ka­da­šnjoj In­du­strij­skoj zo­ni, smje­šte­no iz­me­đu ma­gi­stra­le i že­lje­znič­ke pru­ge. Tu u šu­pa­ma skle­pa­nim od da­sa­ka i ter pa­pi­ra , bez stru­je i vo­de, u vi­še ne­go ne­hu­ma­nim uslo­vi­ma na­o­či­gled grad­skog blje­šta­vi­la ži­ve tre­nut­no če­ti­ri rom­ske po­ro­di­ce. Ro­mi iz Ne­da­ku­sa ka­žu da su za­bo­ra­vlje­ni od svih i da su zbog ne­u­slov­nog smje­šta­ja i pre­te­škog ži­vo­ta pre­pu­šte­ni ti­hom umi­ra­nju.
Se­dam­de­set­dvo­go­di­šnji Me­ho Se­li­mo­vić ne­ma po­ro­di­ce i ži­vi sam. Ka­že da ni­je po­ne­kog do­brog čo­vje­ka dav­no bi umro od mu­ke.
-Ov­dje smo iz nu­žde, jer ni­je­smo ima­li gdje dru­go da ode­mo. I ovo je bo­lje, ne­go da smo pod ve­drim ne­bom ili u čer­gi- ka­že Me­ho, do­da­ju­ći da ne­ko­li­ko po­ro­di­ca zi­mi ode ne­gdje da se spa­si hlad­no­će, a on­da se sa do­la­skom pro­lje­ća po­no­vo vra­te u svo­je ba­ra­ke.
Me­ho ka­že da u ovoj ba­ra­ci ži­vi od 2006. go­di­ne i da vo­du uzi­ma iz obli­žnjeg pred­u­ze­ća „Put Gros“.
-Ži­vim sam jer me je že­na osta­vi­la i pre­u­da­la se i sa­da ži­vi na Ri­ba­re­vi­na­ma. Pri­mam so­ci­ja­lu u iz­no­su 65 eura što ni­je do­volj­no ni za hra­nu a ka­mo li za ne­što dru­go. U ba­ra­ka­ma ne­ma­mo ni stru­je a dr­va za ogri­jev da­je mi do­bar čo­vjek Pa­jo Pe­ro­vić. Da ni­je nje­ga umro bih od hlad­no­će – pri­ča Me­ho.
U su­sjed­noj udže­ri­ci ži­vi Me­hov brat Mu­sta­fa sa ži­vot­nom sa­put­ni­com Bre­nom. On na­gla­ša­va da je nje­go­va su­pru­ga lo­šeg zdrav­stve­nog sta­nja, te­da su zbog ne­ma­šti­ne sed­mo­mje­seč­nu be­bu smje­sti­li u dom na Za­bje­lu u Pod­go­ri­ci.
- Mi ži­vi­mo od da­nas do sju­tra. Vi­še smo glad­ni ne­go si­ti-ka­že Mu­sta­fa, do­da­ju­ći da po­ne­što za­ra­di po­pra­vlja­ju­ći ki­šo­bra­ne, ali da je to go­to­vo ni­šta jer se sa­da nov ki­ne­ski ki­šo­bran mo­že ku­pi­ti za je­dan euro.
-Na­dam se da će nad­le­žni pred­u­ze­ti ne­ke ak­tiv­no­sti da nam po­mog­nu i na­đu ade­kva­tan smje­štaj za nas ka­ko bi ima­li bar osnov­ne uslo­ve za ži­vot.. Ka­ko ova­ko bo­le­sni i jad­ni u ovim uslo­vi­ma mo­že­mo da pre­ži­vi­mo sa 55 eura so­ci­ja­le- pi­ta Mu­sta­fa, do­da­ju­ći da mu je pri­je tri go­di­ne ba­ra­ka sa­go­re­la, i da je ta­da iz­gu­bio sve što je imao. Osta­la mu je sa­mo Ti­to­va sli­ka ko­ju i da­nas dr­ži na ula­zu u udže­ri­cu.
U su­sjed­noj ba­ra­ci ži­ve Zo­ran i nje­go­va ži­vot­na sa­put­ni­ca Lju­bi­ca.
- Ima­li smo kćer­ku ali ona je po­o­dav­no umr­la - ka­že Zo­ran, do­da­ju­ći da zbog bo­le­sti ni­je spo­so­ban da ra­di fi­zič­ke po­slo­ve.
Na kra­ju na­se­lja sa­ma u šu­pi ži­vi se­dam­de­set­pe­to­go­di­šnja Za­da Se­li­mo­vić. Ka­že da joj je naj­če­šći sa­ve­znik glad i da par­če hlje­ba če­sto sa­nja.
-Od kad mi je umro muž Fe­ho sa­ma sam i kao da ni­je­sam ži­va. Du­go smo bi­li u ša­to­ru po­red ma­gi­stra­le, a sa­da sam evo u ovoj udže­ri­ci. Do­bi­jam 55 eura so­ci­jal­ne po­mo­ći. Ovo je ži­vot ne­do­sto­jan čo­vje­ka-ka­že Za­da, do­da­ju­ći da sa­mo tra­ži su­vu i to­plu ba­ra­ku i vo­du da mo­že kao sav nor­ma­lan svi­jet da se oku­pa.
- Po­si­pa­mo se vo­dom da spe­re­mo sa se­be pr­ljav­šti­nu, ali bol u du­ši ne mo­že­mo spra­ti zbog či­nje­ni­ce da smo od svih za­bo­ra­vlje­ni- is­ti­če Za­da Se­li­mo­vić.
Ži­te­lji Ne­da­ku­sa ape­lu­ju na nad­le­žne da uklo­ne ba­ra­ke u ko­ji­ma ži­ve pri­pad­ni­ci rom­ske po­pu­la­ci­je.
- Po­dig­nu­to je de­se­tak ba­ra­ka u ko­ji­ma sta­nov­ni­ci ži­ve u ne­hi­gi­jen­skim uslo­vi­ma. Ra­di se o mi­ni na­se­lju ko­je pred­sta­vlja pra­vo ru­glo Ne­da­ku­sa. Bar­ke su smje­šte­ne u nep­so­red­noj bli­zi­ni pred­u­ze­ća „Put Gros“, ca­rin­skog ter­mi­na­la i ne­da­le­ko od glav­ne že­lje­znič­ke sta­ni­ce. Ka­da se pre­đe gra­ni­ca sa Sr­bi­jom ovo na­se­lje vas pr­vo su­sre­će i ono je ogle­da­lo gra­da. Ču­di nas da in­spek­cij­ski i nad­le­žni or­ga­ni ne vo­de ra­ču­na da zbri­nu po­ro­di­ce ko­je ži­ve u tro­šnim ba­ra­ka­ma bez ele­men­tar­nih hi­gi­jen­skih uslo­va. Kao da svi žmu­re na mu­ke ko­je ove po­ro­di­ce ima­ju –is­ti­ču mje­šta­ni Ne­dak­sua.
U lo­kal­noj upra­vi is­ti­ču da se već ra­di na iz­na­la­že­nju rje­še­nja za Ro­me, i da će u tri zgra­de ko­je pla­ni­ra­ju da gra­de u na­se­lju Re­snik bi­ti mje­sta i za ove po­ro­di­ce iz Ne­da­ku­sa.
M.N.


Ura­đe­na stu­di­ja sta­no­va­nja

Iz NVO „Bje­lo­polj­ski de­mo­krat­ski cen­tar“, ko­ji se ba­vi pro­ble­ma­ti­kom ži­vot­nih pi­ta­nja Ro­ma, sa­op­šta­va­ju da su ura­di­li stu­di­ju sta­no­va­nja za pri­pad­ni­ke rom­ske po­pu­la­ci­je, ko­ji ži­ve na pod­ruč­ju bje­lo­polj­ske op­šti­ne.
-Stu­di­ja ob­u­hva­ta sve Ro­me, a pr­ven­stve­no one ko­ji ži­ve u na­se­lji­ma Ra­ko­nje i Stroj­ta­ni­ca i gdje ukup­no ima 100 po­ro­di­ca sa vi­še od 370 čla­no­va. Stu­di­ja je pre­da­ta nad­le­žni­ma u Skup­šti­ni op­šti­ne Bi­je­lo Po­lje ka­ko bi bi­la pred­met raz­ma­tra­nja na ne­koj od na­red­nih sjed­ni­ca lo­kal­nog par­la­men­ta – ka­že iz­vr­šni di­rek­tor ove NVO Zdrav­ko Ja­nju­še­vić, do­da­ju­ći da se mo­ra do­dat­no ra­di­ti ka­ko bi u rje­ša­va­nje pro­ble­ma bi­le uklju­če­ne i rom­ske po­ro­di­ce iz na­se­lja Ne­da­ku­si.