- Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

Ako je pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić od­lu­čio da pre­ki­ne ulo­gu uljep­ša­va­nja tra­gič­nih od­no­sa Hr­va­ta i Sr­ba i na po­ziv Ko­lin­de Gra­bar Ki­ta­ro­vić pu­tu­je u Hr­vat­sku, mo­ra­će u Za­gre­bu da iz­rek­ne ne­ke isti­ne ko­je do­ma­ći­nu ne­će bi­ti pri­jat­ne. Spo­re­nja dva na­ro­da tra­ju vi­še od jed­nog sto­lje­ća, a za­hva­lju­ju­ći za­ta­ška­va­nju i uljep­ša­va­nju tra­gič­ne pro­šlo­sti od stra­ne Hr­va­ta i ću­ta­nju srp­skih ko­mu­ni­sta za ne­ka­žnje­ne zlo­či­ne nad Sr­bi­ma isto­ri­ja se po­no­vi­la kra­jem mi­nu­log vi­je­ka tra­ge­di­jom srp­skog na­ro­da u gra­đan­skom ra­tu u Hr­vat­skoj. Ako je Vu­čić spre­man da us­po­sta­vi do­bro­su­sjed­ske od­no­se dvaju na­ro­da, a to bi po­zdra­vi­li svi do­bro­na­mjer­ni, mo­ra svoj po­du­hvat te­me­lji­ti na re­al­no­sti mo­gu­ćeg i po­ći od isto­rij­ske isti­ne- ko­li­ko je sta­ro spo­re­nje Sr­ba i Hr­va­ta sa stra­šnim tra­gič­nim po­sle­di­ca­ma!? Ne­re­al­no je oče­ki­va­ti da se to mo­že na­pre­čac po­sti­ći, ne­kim „ča­rob­nim šta­pi­ćem“ da se iz­vr­ši ne­či­ja tre­nut­na na­red­ba. Pra­šta­nje je hri­šćan­ska oba­ve­za, ali zlo­čin je zlo­čin, a ne­ka­žnja­va­nje zlo­či­na još je ve­ći zlo­čin.
Za­ta­ška­va­nje i uljep­ša­va­nje stra­da­nja srp­skog na­ro­da u mon­stru­o­znoj na­ci­stič­koj NDH gri­jeh je pre­ma bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma i jed­nih i dru­gih. Ni dje­cu ni­su po­šte­dje­li! Ni­je bi­lo mo­gu­će da Hi­tler, Ge­ring, Ge­bels, Dži­mler, Hes, Ler i mno­gi zli­kov­ci osta­nu ne­ka­žnje­ni, a de­si­lo se da hr­vat­ski Hi­tler An­te Pa­ve­lić osta­ne ne­ka­žnjen i da hr­vat­ski ge­bel­si ar­tu­ko­vi­ći, Ša­ki­ći i dru­gi ne bu­du osu­đe­ni za ge­no­cid! Jed­nim di­je­lom za­hva­lju­ju­ći Va­ti­ka­nu, ko­ji je Pa­ve­li­ća skri­vao u svo­jim oda­ja­ma, pre­svu­kao u svo­je ode­žde i pre­ko svog izaslni­ka po­pa Kru­ni­sla­va Dra­ga­no­vi­ća „pa­cov­skim ka­na­li­ma“ omo­gu­ćio da osta­ne ne­ka­žnjen! Kad je u pi­ta­nju ovaj usta­ški pop, Sr­bi, od­no­sno srp­ski ko­mu­ni­sti, uči­ni­li su zlo­čin pre­ma svom na­ro­du. Po­pa Dra­ga­no­vi­ća jed­no vri­je­me skri­va­li su u Be­o­gra­du, da bi ži­vot okon­čao u mi­ru, kao pre­da­vač na Bo­go­slov­skom fa­kul­te­tu u Sa­ra­je­vu, ne­ka­žnjen i na­gra­đen. Do da­nas ni­su pre­sta­le da se odr­ža­va­ju mi­se po ka­to­lič­kim ka­te­dra­la­ma i cr­kva­ma po­vo­dom Pa­ve­li­će­vog ro­đen­da­na i na dan nje­go­ve smr­ti. Vu­čić ne bi smio da us­po­sta­vlja do­bro­su­sjed­ske od­no­se sta­zom flo­sku­le „brat­stva i je­din­stva“, jer su joj Hr­va­ti pri­la­zi­li na dru­ga­či­ji na­čin od Sr­ba. Po­sle pa­da ko­mu­ni­zma i raz­bi­ja­nja Ju­go­sla­vi­je, upi­ta­li su pro­fe­so­ra za­gre­bač­kog Sve­u­či­li­šta Zdrav­ka Tom­ca ka­ko je mo­gao da bu­de član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je i član CK, a otac mu je bio vi­so­ki usta­ški du­žno­snik uNDH!? Od­go­vo­rio je, bez sti­da, isti­nom: „Mo­rao sam da glu­mim!“ Glu­ma­ca u Hr­vat­skoj bi­lo je na­pre­tek, što se po­tvr­di­lo po­čet­kom de­ve­de­se­tih.
Za­ni­mlji­vo je da je po­ziv Alek­san­dru Vu­či­ći­ću da po­sje­ti Hr­vat­sku po­slat po­sle pri­ka­zi­va­nja iz­lo­žbe o lo­go­ru Ja­se­no­vac u Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma, ko­ja je iza­zva­la že­sto­ko pro­ti­vlje­nje Hr­va­ta, pri­je sve­ga kom­plet­nog dr­žav­nog ru­ko­vod­stva, po­čev od pred­sjed­ni­ce te dr­ža­ve... Iz­ja­vlji­va­li su da je ta iz­lo­žba fal­si­fi­kat i uvre­da za Hr­vat­sku. Iz­ne­nad­ni po­ziv srp­skom pred­sjed­ni­ku ni­je na­i­šao na odo­bra­va­nje pred­sjed­ni­ka Sa­bo­ra i pre­mi­je­ra, kao i dru­gih zva­nič­ni­ka u Hr­vat­skoj, ko­ji su Vu­či­će­vu po­sje­tu uslo­vi­li iz­vi­nje­njem za „na­vod­nu agre­si­ju Sr­bi­je na Hr­vat­sku“. Zna­či li to da bi pred­sjed­nik Sr­bi­je tre­balo da se iz­vi­ni Hr­vat­skoj za zlo­či­ne ko­ja je u to vri­je­me voj­ska Hr­vat­ske uči­ni­la pre­ma Sr­bi­ma u Hr­vat­skoj? Tre­ba li Vu­čić da se iz­vi­ni za smrt Sa­še Ge­šov­skog, ko­ga su bu­du­ći „bra­ni­te­lji“ za­da­vi­li u Spli­tu sa­mo za­to što je iz­vr­ša­vao le­gal­nu ustav­nu oba­ve­zu ta­da le­gal­ne dr­ža­ve? Tre­ba li Vu­čić da se iz­vi­ni za mon­stru­o­zno mu­če­nje mla­di­ća nik­šić­ke i šav­nič­ke gru­pe u ,,Lo­ri’’, ki­da­nje uši­ju, sje­če­nje no­se­va i va­đe­nje oči­ju!? Cr­no­gor­ski re­žim ni­ka­da ni­jed­nom ri­ječ­ju ni­je odao po­čast ovim pa­tri­o­ta­ma ko­ji su ča­sno iz­vr­ša­va­li svo­ju oba­ve­zu. Na­pr­o­tiv, osta­je gluv i ni­jem na po­vam­pi­re­nje fa­ši­zma i usta­štva u Hr­vat­skoj, rev­no­sno iz­ru­ču­ju­ći, po ras­pi­sa­nim po­tjer­ni­ci­ma, osta­re­le i bo­le­sne biv­še ofi­ci­re JNA ko­ji ni­je­su uči­ni­li ni­je­dan zlo­čin. Hr­vat­ska dr­ža­va ni­kad ne­će pre­sta­ti da odr­ža­va mi­se mon­stru­mu An­tu Pa­ve­li­ću i da pi­še po­tjer­ni­ce dok po­sto­ji ije­dan Sr­bin u Hr­vat­skoj. Po­sto­je ne­po­bit­ni do­ka­zi za mu­če­nič­ka umor­stva Cr­no­go­ra­ca u Lo­ri, kao i za sva mu­či­li­šta u biv­šoj i sa­da­šnjoj NDH. Čo­vjek se mo­ra za­pi­ta­ti, oda­kle taj ko­ljač­ki na­gon? Taj zlo­či­nač­ki na­gon sta­ri­ji je od usta­ša. Ma­lo ko zna, a o to­me se u Ju­go­sla­vi­ji ni­je ni pi­sa­lo, ni­ti se u is­tro­ji uči­lo o „Tri­de­se­to­go­di­šnjem ra­tu“ iz­me­đu ka­to­li­ka i pro­te­sta­na­ta ( 1618.-1648.). Na ka­to­lič­koj stra­ni, pod vođ­stvom Hab­zbur­go­va­ca, bo­ri­li su se mno­gi: Ma­đa­ri, Po­lja­ci, Ita­li­ja­ni, Hr­va­ti i dru­gi. Sram­ni bi­ljeg za či­ta­vu jed­nu na­ci­ju iz­bio je na po­vr­ši­nu zbog pr­vog kr­va­vog evrop­skog ra­ta iz­me­đu evrop­skog ju­ga i evrop­skog sje­ve­ra, sko­va­na je ta­da kri­la­ti­ca-pro­klet­ni­ca, ko­ja je ukle­sa­na na ka­te­dra­li u Mag­de­bur­gu: ,,Sa­ču­vaj nas, Bo­že, ku­ge, gla­di i Hr­va­ta!“ Evrop­sko zgra­ža­va­nje, a po­seb­no nje­mač­ko na Hr­va­te i nji­ho­va ne­dje­la osta­lo je do­ku­men­to­va­no u pi­sa­noj for­mi. Po­sto­ji za­pis šved­skog ge­ne­ra­la da su Šve­đa­ni u hr­vat­skom voj­nom lo­go­ru na­šli gla­ve be­ba na­bi­je­ne na kol­če­ve. Hr­va­ti su ža­ri­li i pa­li­li u tom ra­tu ko­ji je tra­jao tri­de­set go­di­na. Pra­tio ih je loš glas, a ne­pri­ja­telj­ski voj­ni­ci su vje­ro­va­li ka­ko u te uvje­žba­ne car­ske ko­lja­če ne­ma smi­sla pu­ca­ti, jer im ta­nad ne mo­že na­u­di­ti. Sve je to po­no­vlje­no u mon­stru­o­znoj tvo­re­vi­ni NDH, i u gra­đan­skom ra­tu u Hr­vat­skoj. Po­sto­je isti­ni­ta ne­po­bit­na svje­do­če­nja o ne­dje­li­ma ko­lja­ča. Svi ovi zlo­či­ni za­sno­va­ni su na ne­po­bit­nim isto­rij­skim do­ku­men­ti­ma ko­ji svje­do­če o bes­po­moć­no­sti žr­ta­va i be­stid­no­sti zlo­či­na­ca. Ako bi Vu­čić iz­go­vo­rio isti­nu, da li bi mu do­ček bio sli­čan ono­me u Sre­bre­ni­ci?
Lo­ši od­no­si iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba tra­ju vi­še od jed­nog sto­lje­ća. Oni se mo­gu po­bolj­ša­ti ako za to po­sto­ji obo­stra­na že­lja, me­đu­sob­no uva­ža­va­nje i pri­zna­va­nje isti­ne. Ne­ma bol­ni­je ra­ne od isti­ne, ni­ti bo­ljeg li­je­ka od sprem­no­sti da se ona pri­hva­ti.
Isti­na je da su kroz isto­ri­ju Sr­bi bi­li sprem­ni da gra­de do­bre od­no­se sa Hr­va­ti­ma, i da su ra­di to­ga či­ni­li mno­ge kom­pro­mi­se, ali su na­ža­lost či­ni­li na svo­ju šte­tu, jer im s dru­ge stra­ne ni­je uz­vra­će­no na isti na­čin. Na to­me se i sa­da­šnja po­li­ti­ka Sr­bi­je za­sni­va, što po­tvr­đu­je i iz­ja­va pred­sjed­ni­ka Vu­či­ća: „Iz­gra­di­ću most pre­ko pro­va­li­je“! Ali za pre­mo­šća­va­nje i naj­ma­nje rje­či­ce po­treb­ne su naj­ma­nje dvi­je tač­ke oslon­ca. S ob­zi­rom na do­sa­ša­nje od­no­se u ko­ji­ma je stra­dao ve­li­ki broj srp­skog na­ro­da u Hr­vat­skoj, ostva­re­nje ovog Vu­či­će­vog pro­jek­ta i obe­ća­nja bio bi ve­li­ki isto­rij­ski po­du­hvat, na­rav­no, i ve­li­ka ra­dost za sve do­bro­na­mjer­ne i ra­zum­ne. Da li će Hr­va­ti pri­hva­ti­ti gor­ku isti­nu i od­re­ći se sla­vlja „Da­na po­bje­de“ i ve­se­lja kad Sr­bi tu­gu­ju nad svo­jom naj­ve­ćom ne­sre­ćom po­sle NDH!?
Ne­dav­no je „Po­li­ti­ka“ ob­ja­vi­la ri­je­či La­ze Ko­sti­ća o uti­sci­ma i od­no­si­ma Sr­ba i Hr­va­ta ko­ji za­klju­ču­je da ni­je mo­guć ni naj­ma­nji mo­dus vi­ven­di! Daj, Bo­že, da ni­je ta­ko!
Da li ste ču­li za Hr­va­ta Dra­ga Pil­se­la? Čo­vjek je ro­đen u Ar­gen­ti­ni, od­ra­stao i od­ga­jan u usta­škoj po­ro­di­ci i okru­že­nju, sje­de­ći u kri­lu kuć­nog pri­ja­te­lja, An­te Pa­ve­li­ća, no­si ime dje­da, Pa­ve­li­će­vog tje­lo­hra­ni­te­lja. Do­šav­ši iz Ar­gen­ti­ne da po­mog­ne u ostva­re­nju „ti­su­ću­ljet­njeg sna“, uče­stvo­vao je u „Olu­ji“. Ka­da se su­o­čio sa tra­gič­nom re­al­no­šću i pat­nja­ma Sr­ba ko­je je za­sli­je­plje­no mr­zio, isti­na mu je otvo­ri­la oči. Uvi­dio je da mr­žnja kao na­o­pa­ko ljud­sko svoj­stvo i an­tro­po­lo­ški su­no­va­rat ne vo­di ka po­mi­re­nju. Šta­vi­še, sti­gao je do ka­tar­ze i pro­či­šće­nja i da­nas je vo­de­ći an­ti­fa­ši­sta Hr­vat­ske i ve­li­ki pri­ja­telj Sr­ba. Osta­je na­da da će još je­dan broj Hr­va­ta iza­ći na put spo­zna­je na ko­jem se na­šao i da­nas op­sta­je Dra­go Pil­sel. Mo­žda su­sret u Za­gre­bu ba­rem u tom prav­cu na­pra­vi ne­ka­kve po­ma­ke. Ali, po­sto­ji i ona dru­ga: iz­ne­na­dan po­ziv Alek­san­dru Vu­či­ću da po­sje­ti Za­greb, upr­kos že­sto­kom pro­ti­vlje­nju dr­žav­nog vr­ha i mi­ni­sta­ra, go­vo­ri da ni­jed­na dr­ža­va na Bal­ka­nu ni­je su­ve­re­na!