-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Sje­ver­ni rat, ko­ji je iz­gu­bi­la Šved­ska, umno­gom je pro­mi­je­nio ze­mlju, po­klo­niv­ši joj, iz­me­đu osta­log, i ustav­nu mo­nar­hi­ju. Za vri­je­me Ka­ta­ri­ni­ne vla­da­vi­ne, u Šved­skoj po­li­ti­ci su do­mi­ni­ra­le dvi­je su­prot­sta­vlje­ne po­li­ti­ke: na jed­noj stra­ni ta­ko­zva­na par­ti­ja Šljap, ko­ja je bi­la ori­jen­ti­sa­na pre­ma Fran­cu­skoj, i na dru­goj par­ti­ja Kal­pak, či­ji su po­gle­di bi­li okre­nu­ti pre­ma Lon­do­nu i Pe­ter­bur­gu. Ta­da su u Ru­si­ji sma­tra­li da je ne­moć šved­ske kru­ne va­žan uslov za oču­va­nje mi­ra na ru­sko-šved­skoj gra­ni­ci. Mi­ran tok do­ga­đa­ja je na­ru­šio pre­vrat na osno­vu ko­jeg je na vlast u Stok­hol­mu do­šao Ka­ta­ri­nin ro­đak, njen brat od uja­ka, kralj Gu­stav III. Ro­đa­ci su se na­šli pred iz­bo­rom: ili da rje­ša­va­ju na­go­mi­la­ne pro­ble­me iz­me­đu Ru­si­je i Šved­ske u naj­u­žem po­ro­dič­nom kru­gu, ili kao Pe­tar i Kar­lo da opet sa pu­škom u ru­ci i na kop­nu i na mo­ru kre­nu u rat. Po­kre­nu­te su obje mo­guć­no­sti. Kralj je 1777.go­di­ne po­sje­tio Sankt Pe­ter­burg u na­di da će oča­ra­ti se­stru. Pri­jem šved­skog kra­lja je bio skro­man. Pod ovim uti­skom su­sre­ta sa Ka­ta­ri­nom, Gu­stav je pi­sao ta­da svo­me bra­tu voj­vo­di Kar­lu:
„Im­pe­ra­tor­ka pre­ma me­ni is­ka­zu­je svu svo­ju mo­gu­ću pa­žnju i ona je ne­u­o­bi­ča­je­no umi­lja­ta i uljud­na. Nju jed­no­stav­no sla­bo po­zna­ju u Šved­skoj. Ot­ka­da sam upo­znao nje­ne ma­ni­re i na­čin raz­mi­šlja­nja, sva mo­ja opre­znost pri­je od­la­ska, či­ni mi se, bi­la je su­vi­šna.“
Gu­stav je ot­pu­to­vao iz Ru­si­je, osta­viv­ši Ka­ta­ri­ni u znak sje­ća­nja svoj por­tret, i iskre­no po­vje­ro­vao u to da je uspio da oča­ra ro­đa­ku. Odu­še­vlje­nje ro­đa­ka, ipak, ni­je bi­lo u pot­pu­no­sti pri­mje­re­no si­tu­a­ci­ji, jer je on di­plo­mat­sku lju­ba­znost pri­mio kao iskre­no pri­ja­telj­stvo i sr­dač­nost. Ka­ta­ri­na i Gu­stav su pot­pu­no raz­li­či­to gle­da­li na spolj­nu po­li­ti­ku. Kralj je ra­ču­nao da su po­ro­dič­ne ve­ze i lič­ne sim­pa­ti­je do­sta ozbi­ljan ar­gu­ment za ovaj po­sao. Ka­ta­ri­na je po­la­zi­la od dru­gih kri­te­ri­ju­ma, a od ko­jih je glav­ni bio za­šti­ta na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa.
Po­sje­ta je sa­mo od­lo­ži­la rje­ša­va­nje pro­ble­ma ko­ji su sta­ja­li pred Ru­si­jom; pr­vo, da ne pru­ži Šved­skoj ni naj­ma­nju šan­su da po­no­vo pre­ten­du­je na sta­tus ve­li­ke dr­ža­ve i, kao dru­go, da na bi­lo ko­ji na­čin do­ve­de u pi­ta­nje i sta­vi pod sum­nju re­zul­ta­te Sje­ver­nog ra­ta. Su­vi­še sku­po su Ru­si pla­ti­li tu po­bje­du.
Kad se 1783.go­di­ne Gu­sta­vu uči­ni­lo da se Ru­si­ja ve­o­ma mno­go upe­tlja­la u po­slo­ve sa Tur­ci­ma, on je po­no­vo or­ga­ni­zo­vao su­sret sa Ka­ta­ri­nom. Ovog pu­ta ro­đak joj je iz­lo­žio na raz­ma­tra­nje do­bro raz­ra­đen plan svo­je­vr­snog po­ro­dič­nog spo­ra­zu­ma. Na po­čet­ku do­ku­men­ta je bio sen­ti­men­tal­ni uvod, gdje se sa to­pli­nom i pri­sno­šću go­vo­ri o ro­đač­kim ve­za­ma i nje­žnom pri­ja­telj­stvu iz­me­đu dva mo­nar­ha. Gu­stav je pred­lo­žio im­pe­ra­tor­ki čvrst i sta­lan mir, pri če­mu se oba­ve­ze pro­ši­ru­ju i na po­tom­ke. Spo­ra­zum je ta­ko­đe pred­vi­đao uza­jam­nu voj­nu po­moć u slu­ča­ju na­pa­da na Ru­si­ju ili Šved­sku. Ka­rak­te­ri­stič­no je da je Gu­stav in­si­sti­rao da ovaj do­ku­ment ima ka­rak­ter taj­no­sti.
Ka­ta­ri­na je vi­še ne­go hlad­no pri­mi­la ro­đa­ko­vu ini­ci­ja­ti­vu. O to­me je kralj oba­vi­je­šten krat­kim pi­sam­ce­tom da ru­ska ca­ri­ca ni­kad ne vo­di pri­vat­ne i ne­slu­žbe­ne raz­go­vo­re sa stra­nim dr­ža­va­ma, pa su za­to svi nje­go­vi pred­lo­zi pre­da­ti na raz­ma­tra­nje Ka­bi­ne­tu mi­ni­sta­ra.
U svo­joj pri­vat­noj pre­pi­sci Ka­ta­ri­na je Gu­sta­vo­ve pred­lo­ge oci­je­ni­la kao ap­surd­ne i be­smi­sle­ne, a bra­ta od uja­ka ismi­ja­la za pre­tje­ra­nu, po mi­šlje­nju ca­ri­ce, gor­dost i po­hle­pu za sla­vom. Bo­ljeg „pre­go­va­ra­ča“ za kra­lja, pri­mi­je­ti­la je im­pe­ra­tor­ka, od ogle­da­la ne­ma, jer je to­li­ko bio za­lju­bljen u sa­mo­ga se­be.
Raz­o­ča­ran ru­skom ne­po­pu­stlji­vo­šću, ro­đak je 1788.go­di­ne neo­če­ki­va­no na­pao svo­ju tvr­do­gla­vu se­stru. Ne oba­zi­ru­ći se na pro­te­ste svo­jih ge­ne­ra­la i ad­mi­ra­la, kralj je od­lu­čio da iz­ve­de sa­svim ri­zič­nu ope­ra­ci­ju i iz­vr­ši is­kr­ca­va­nje sna­ga ne­da­le­ko od Pe­ter­bur­ga i za­vr­ši rat jed­nim mu­nje­vi­tim na­pa­dom. Ope­ra­ci­ja ni­je uspje­la. U rat­noj ope­ra­ci­ji na mo­ru, 6. (17) ju­la 1788.go­di­ne, bli­zu ostr­va Ho­kland, gdje je ru­ska flo­ta već če­ka­la Šve­đa­ne, oni su pre­tr­pje­li ozbilj­ne gu­bit­ke.
Ru­ski isto­ri­ča­ri , po obi­ča­ju, tvr­de da je ru­ska flo­ta po­bi­je­di­la kod Ho­klan­da. Šved­ski isto­ri­ča­ri su skrom­ni­ji u ocje­na­ma i sma­tra­ju da ni­je bi­lo po­bjed­ni­ka. Gu­bi­ci u rat­nom okr­ša­ju su stvar­no pri­bli­žno jed­na­ki , ta­ko da ni na voj­nom pla­nu ni­je bi­lo po­bjed­ni­ka (Šve­đa­ni su ov­dje mno­go bli­ži isti­ni, ne­go Ru­si), ali je Gu­sta­vov po­li­tič­ki po­raz bio oči­gle­dan. Ne­u­spjeh je ozbilj­no de­sta­bi­li­zo­vao si­tu­a­ci­ju u Šved­skoj; gru­pa ofi­ci­ra ko­ja je na­pad na Ru­si­ju sma­tra­la an­ti­u­stav­nim ak­tom or­ga­ni­zo­va­la je čak i po­bu­nu pro­tiv kra­lja.
Ko­nač­no, po­sli­je ni­za su­ko­ba u 1790. go­di­ni, Šved­ska i Ru­si­ja su pot­pi­sa­le mir. Ru­si su ostva­ri­li že­lje­no, spo­ra­zu­mom su sa­ču­va­ne pri­je­rat­ne gra­ni­ce. I ovaj šved­ski po­ku­šaj re­vi­zi­je re­zul­ta­ta Sje­ver­nog ra­ta za­vr­šio se ne­u­spje­hom.
Sle­de­ćeg da­na, po­sli­je pot­pi­si­va­nja mi­ra, Gu­stav je po­slao Ka­ta­ri­ni pi­smo pu­no to­pli­ne i, umi­lja­va­ju­ći se ca­ri­ci, po­no­vo je na­zvao „da­mom, se­strom i ro­đa­kom“.
Ru­ska ca­ri­ca mu je opet od­go­vo­ri­la uljud­no, ali su­vo­par­no.
(Na­sta­vi­će se)