- Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

U od­no­su na mo­gu­će pro­te­ste glav­nog ta­da po­li­tič­kog pro­tiv­ni­ka Ru­si­je – Fran­cu­ske, im­pe­ra­tor­ka je sa iro­ni­jom iz­ja­vi­la: „Ko­li­ko ma­lo ci­je­nim sa­ve­zni­ka, još ma­nje uva­ža­vam fran­cu­sku ga­la­mu, ili bo­lje re­če­no, pri­ču na pra­zno”.
Osvo­jiv­ši Krim, Po­tem­kin se lič­no za­u­zeo za iz­grad­nju no­vih gra­do­va, tvr­đa­va, lu­ka, za na­se­lja­va­nje ko­lo­ni­sta u ova mje­sta, za us­po­sta­vlja­nje kon­ta­ka­ta sa mje­snim sta­nov­ni­štvo itd. 1787. go­di­ne, kad je na Krim do­pu­to­va­la ca­ri­ca, Po­tem­kin je uspio da ura­di do­sta pri­je tog do­la­ska, sa či­me sa s pra­vom mo­gao po­no­si­ti. Tim vi­še što Ka­ta­ri­na II ni­je li­či­la ni na jed­nu pret­hod­nu ru­sku im­pe­ra­tor­ku, jer su za nju do­bro iz­gra­đe­na lu­ka i bro­do­gra­di­li­šte, kao i za Pe­tra Ve­li­kog, bi­li ve­ća vri­jed­nost ne­go ukra­še­ni dvo­rac oko­van le­dom i va­tro­met u bo­ja­ma.
Po­tem­kin se i ovog pu­ta po­tru­dio da se po­ka­že pred ca­ri­com. Or­ga­ni­zo­vao je pre­vi­še ras­ko­šnih sve­ča­no­sti na Ka­ta­ri­ni­nom pu­to­va­nju do Kri­ma, što je di­je­lom po­slu­ži­lo kao po­vod za le­gen­du o „Po­tem­ki­no­vim se­li­ma”.
Mit go­vo­ri da je umje­sto pra­vih se­la sna­la­žlji­vi knez vje­što po­ka­zi­vao na­iv­noj ca­ri­ci vje­štač­ki uljep­ša­na na­se­lja i li­je­po ob­u­če­ne lju­de, ko­ji su glu­mi­li za­do­volj­ne gra­đa­ne. Pri­ča­lo se da je, ukrav­ši no­vac, ko­ji je bio na­mi­je­njen za iz­grad­nju rat­ne flo­te, Po­tem­kin po­ka­zao Ka­ta­ri­ni sta­re tr­go­vač­ke la­đe, umje­sto rat­nih bro­do­va. Čak su i sta­da ži­vo­ti­nja, ako je vje­ro­va­ti le­gen­di, stal­no pre­go­ni­li iz mje­sta u mje­sto, da bi je uvje­ri­li u bo­gat­stvo kra­ja.
Sa­ma po­mi­sao na to da je in­te­li­gent­na Ka­ta­ri­na mo­gla da pri­hva­ti svu tu po­zo­ri­šnu igru kao isti­nu, uvre­dlji­vo je za ca­ri­cu, vje­ro­vat­no, ni­ma­lo ma­nje ne­go što je vri­je­đa­lo kne­za.
Mit opo­vr­ga­va­ju mno­gi Ru­si sa auto­ri­te­tom, kao i ne­ki ino­stra­ni oče­vi­ci. En­gle­ski di­plo­ma­ta Alan Fic-Her­bert, ko­ji je bio u Ka­ta­ri­ni­noj prat­nji do Kri­ma, iz­vi­je­stio je Lon­don:
„Im­pe­ra­tor­ka je ve­o­ma za­do­volj­na po­lo­ža­jem ovih gu­ber­ni­ja, jer je nji­ho­vo imov­no sta­nje stvar­no do­bro i iz­ne­na­đu­ju­će, ima­ju­ći u vi­du da je ov­dje pri­je ne­ko­li­ko go­di­na bi­la pra­va pu­sta­ra”.
Go­di­ne 1782, tj. pet go­di­na pri­je Ka­ta­ri­ni­nog pu­to­va­nja, Krim je po­sje­tio po­sled­nji het­man (voj­ni za­po­vi­jed­nik) Ukra­ji­ne grof Ra­zu­mov­ski i on ni­je ta­mo ni­šta pri­mi­je­tio što i naj­ma­nje na­go­vje­šta­va po­zo­ri­šnu pre­sta­vu. U jed­nom od svo­jih pi­sa­ma pri­ja­te­lju on opi­su­je svo­ja za­pa­ža­nja:
„Na uža­snoj step­skoj pu­sto­ši, gdje su se do sko­ro na­la­zi­le ku­ći­ce-pri­ze­mlju­še, ko­je su bi­le raz­ba­ca­ne po step­skim po­lji­ma, na pu­tu za Her­son, po­či­nju­ći od sa­mog Kre­men­ču­ga, vi­dio sam ve­li­ka na­se­lja u du­ži­ni od 20 do 25 vr­sta, pa i vi­še, ve­ći­nom uz rječ­ne to­ko­ve. Na pri­la­zi­ma sa­mom Her­so­nu vi­dio sam mno­go ka­me­nih zgra­da, tvr­đa­va, unu­tar ko­jih je ci­ta­de­la i li­je­pe gra­đe­vi­ne, vi­di se ad­mi­ra­li­tet sa bro­do­vi­ma u iz­grad­nji i već iz­gra­đe­nim bro­do­vi­ma. Tu je i pro­stra­no pred­gra­đe, gdje ži­ve tr­gov­ci i mje­šta­ni. Sa jed­ne stra­ne je ka­sar­na, u ko­joj je smje­šte­no 10 hi­lja­da voj­ni­ka, a sa dru­ge, is­pred sa­mog pred­gra­đa i li­je­pim za oko, na­la­zi se ostr­vo sa ka­ran­tin­skim zgra­da­ma, grč­kim tr­go­vač­kim bro­do­vi­ma i sa la­đa­ma za pro­vo­đe­nje ka­na­li­ma ra­znih bro­do­va, kad se za to uka­že po­tre­ba. Ni do da­nas ne mo­gu da ra­zu­mi­jem ta­ko br­zi raz­voj mje­sta, što me po­ma­lo zbu­nju­je, gdje se do sko­ro na­la­zio sa­mo je­dan pče­li­njak.
Ni­je sa­mo ovaj grad iza­zvao kod me­ne di­vlje­nje, već i no­vi i ta­ko­đe ne­dav­no za­sno­va­ni gra­do­vi: Ni­ko­polj, No­vi Kaj­dak, li­je­po iz­gra­đe­ni Je­ka­te­ri­no­slav, ko­ji su či­sti, a ura­đe­ni ka­na­li sprem­ni za plo­vid­bu i pro­vo­đe­nje bro­do­va”.
Oči­gled­no, Po­tem­kin je imao šta da po­ka­že Ka­ta­ri­ni i bez la­žnog sja­ja i ko­li­ba.
Mit o „Po­tem­ki­no­vim se­li­ma” kao ri­je­dak iz­u­ze­tak ima kon­kret­nog auto­ra. On je sak­son­ski di­plo­ma­ta Hel­big. Di­plo­ma­ta je bio na slu­žbi u Ru­si­ji kra­jem Ka­ta­ri­ni­nog ca­ro­va­nja (for­mal­no je bio se­kre­tar am­ba­sa­de, a fak­tič­ki taj­ni agent špi­ju­na­že), ali ni­je uzi­mao uče­šća u ču­ve­nom pu­to­va­nju na Krim. On je bri­žlji­vo sa­ku­pljao gla­si­ne od pro­la­zni­ka i še­ta­ča po Pe­ter­bur­gu, do­slov­no ih re­gi­stro­vao u gla­vi i ta­kve ih in­ter­pre­ti­rao i pu­bli­ko­vao. Pr­va, još ano­nim­na pu­bli­ka­ci­ja je ugle­da­la svje­tlost u ham­bur­škom ča­so­pi­su „Mi­ner­va”, za­tim se po­ja­vi­la i knji­ga-pam­flet Hel­bi­ga pod na­slo­vom „Po­tem­kin Ta­vri­če­ski”, ko­ja je vi­še pu­ta iz­da­va­na na­no­vo u Ho­lan­di­ji, En­gle­skoj i Fran­cu­skoj. To dje­lo je i upo­zna­lo Evro­pu sa „Po­tem­ki­no­vim se­li­ma”.
Po­tem­kin, a za­jed­no sa njim i Ka­ta­ri­na, bi­li su žr­tve pr­lja­vih po­li­tič­kih iga­ra to­ga vre­me­na. Tu su se po­kla­pa­li in­te­re­si kne­že­vih pro­tiv­ni­ka iz Ru­si­je (upra­vo su oni bi­li re­ži­se­ri pri­ča i gla­si­na) i ca­ri­či­nih pro­tiv­ni­ka sa Za­pa­da, ko­ji su is­ko­ri­sti­li te gla­si­ne za svo­je in­te­re­se.(NASTAVIĆE SE)