- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Ko­ja je vi­si­na Va­šeg pa­da, Alek­san­dre Vu­či­ću, ka­da ste ka­dri da pred An­ge­lom Mer­kel iz­ja­vi­te ka­ko je va­žni­je lju­bi­ti ze­mlju svo­je dje­ce ne­go­li ze­mlju svo­jih pre­da­ka?!
Ko­ja je to ze­mlja či­je ni­sam di­je­te i ko­ja su to dje­ca či­ji ni­sam pre­dak?!
Šta dje­ci da ka­žem- ko­ju da od­sad vo­le vi­še od one ko­ju vo­li­mo, a opet ma­nje od one ko­ju će vo­lje­ti nji­ho­va dje­ca jer, eto, i oni će bi­ti po­tom­ci ne­kih pre­da­ka ko­jih se va­lja sti­dje­ti?!
Je li bu­duć­nost dje­ce da za­bo­ra­ve ko su, šta su, oda­kle su i či­ji su?!
Je li to ci­je­na ko­ju ste sprem­ni da pla­ti­te: ge­ne­ra­ci­je bez pro­šlo­sti ko­je će do­vi­je­ka bi­ti žr­tve bu­duć­no­sti pred ko­jom će sta­ja­ti kao vo­lo­vi za­ro­blje­ni u bla­tu?!
Ko­jeg to sju­tra ima bez ju­če?! Ko­jim će to tra­gom ga­zi­ti pa­ti­ka ako ne­ma oti­ska opan­ka?!
Ka­kvo je to sva­nu­će bez mra­ka hi­lan­dar­ske por­te u ko­jem čem­pres Sve­tog Sa­ve is­po­vi­je­da i pri­če­šću­je?!
Je­ste li ikad pro­ve­li noć na ba­sa­ma­ci­ma ko­na­ka umi­ru­ći i vas­kr­sa­va­ju­ći sto­ti­nu pu­ta za­gle­da­ni u taj bla­go­slo­ve­ni mrak i mir, a pred va­ma sve ja­sno, bli­sta, ima smi­sla, zo­ra ni­je tek pu­ki osvit no­vog da­na već vas­krs pret­hod­no­ga…
Je­ste li za­pla­ka­li kad gle­da­ju­ći u pu­po­ljak bo­žu­ra gdje ni­če iz gro­ba?!
Je­ste li se ne­ka­da osje­ti­li na­ro­či­tim kad niz ždri­je­lo kli­zne pr­vi mi­ris ta­mja­na de­vič­kog?!
Je­ste li kad na­zdra­vi­li s po­sled­njim ži­vim So­lun­cem- dje­dom Đor­đem na Zej­tinl­i­ku dok bi­je­li mer­mer­ni stroj pje­va: „Ta­mo da­le­ko…“?!
Je­ste li se ne­ka­da na­ću­ta­li s Ve­li­kom Ho­čom?!
Zna­te li ko­li­ko je div­na po­mi­sao umri­je­ti na Pro­kle­ti­ja­ma kraj ne­u­mr­le bra­će?!
Je­ste li ču­li ka­ko či­ta­vo se­lo pje­va „Živ­ku Si­ri­nić­ku“ dok se pla­men spa­lje­nih se­la i šu­ma nad­vi­ja nad njim?!
Je­ste li maj­ci is­pu­ni­li po­sled­nju že­lju do­ni­jev­ši joj ša­ku sve­te ze­mlje za si­no­vljev grob?! Zna­te li ka­ko odah­ne, gu­še­ći se u su­za­ma?!
Je­ste li ču­li ama­net Mi­lo­ša Ćir­ko­vi­ća: „Vi idi­te, ja ne­ću“?!
Zbog na­še je dje­ce ostao da ču­va Peć i sve­ti­nju, di­je­te slav­nih pre­da­ka i slav­ni pre­dak sva­ko­ga od nas!
Je­ste li kad osje­ti­li ka­ko mi­ri­še Kaj­mak­ča­lan?!
Je­ste li se umi­li sve­tom vo­dom Pla­ve grob­ni­ce gle­da­ju­ći ka­ko se li­ni­jom ži­vo­ta ko­tr­lja­ju ka­plje kao ni­je­ma li­ti­ja…
Je­ste li kad uži­va­li gle­da­ju­ći ko­sa­če ka­ko gra­be niz li­va­du, a li­va­di ni­gdje kra­ja do u ne­bu?
Zna­te li ka­ko je za­i­sta div­no po­lju­bi­ti ze­mlju svo­je dje­ce lju­be­ći te­žač­ku ru­ku đe­da na umo­ru?!
Zna­te li ka­ko je le­ći s dje­com u ne­ko­še­vi­nu dok bi­je ljet­nja ki­ša i zna­ti da im tim tre­nut­kom osta­vlja­te u ama­net sve što ima­te i sve što im u ži­vo­tu za­i­sta tre­ba?
Zna­te li uop­šte, Alek­san­dre Vu­či­ću, šta je bu­duć­nost na­še dje­ce- sla­va Sr­bi­je ko­ja će do­vi­je­ka či­ni­ti da im ko­rak bu­de od se­dam mi­lja jer ga­ze tra­gom pra­dje­dov­skog opan­ka.
Ne zna­te, na­rav­no, jer da zna­te pred Mer­ke­lo­vom bi­ste sta­ja­li kao dr­žav­nik, a ne kao pro­sjak ko­ji vje­ru­je da ono mi­lo­sti­nje što sta­ne u dlan mo­že bi­ti vi­še od ono­ga što sta­ne u du­šu!
Na dla­nu Vam je tek dva ko­ra­ka ze­mlje za na­šu dje­cu, a u du­ši je ima­mo za bes­kraj jer sju­tra vas­kr­sa­va iz ju­če, vaj­ni pred­sjed­ni­če!
Ni­je Sr­bi­ja, Vu­či­ću, ša­ka zo­bi da je sva­ke go­di­ne ra­si­pa­te po ja­lo­vo­me po­lju, već lo­za iz ći­vo­ta Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog…