Ar­hi­tek­ta, pu­bli­ci­sta i isto­ri­čar Pa­vel Voj­no­vić, sin ve­li­kog knji­žev­ni­ka Vla­di­mi­ra Voj­no­vi­ća i po­to­mak slav­ne srp­ske po­ro­di­ce Voj­no­vić, pre­mi­nuo je u 57. go­di­ni. Zem­ni osta­ci auto­ra bi­o­graf­sko-me­mo­ar­ske knji­ge „Mar­ko Voj­no­vić, ad­mi­ral ru­ske mor­na­ri­ce”, u pri­su­stvu oca Vla­di­mi­ra, fa­mi­li­je i pri­ja­te­lja sa­hra­njen je u por­ti ma­na­sti­ra Sa­vi­na, u grob­ni­ci Voj­no­vi­ća.
Iz­da­nak slav­nih Voj­no­vi­ća ko­ji su da­li niz ad­mi­ra­la pri­je ne­ko­li­ko go­di­na se pre­se­lio u ze­mlju svo­jih pre­da­ka Cr­nu Go­ru i svoj dom pro­na­šao u Be­či­ći­ma.
Od Pa­ve­la Voj­no­vi­ća naj­pri­je se opro­stio otac Ra­do­mir Nik­če­vić. On je re­kao da je Pa­vel iz­da­nak ve­li­ke i slav­ne po­ro­di­ce Voj­no­vi­ća, ko­ji je na­sta­vio tra­di­ci­ju svih svo­jih pre­da­ka – da slu­ži Hri­stu i svo­me ro­du.
– Voj­no­vi­ći, od voj­vo­de Vo­ji­na po da­nas, u sva­koj ge­ne­ra­ci­ji is­pu­nja­va­li su za­po­vi­jest Hri­sto­vu da slu­že bli­žnje­mu. U nji­ho­voj poro­di­ci bi­lo je i voj­vo­da, gro­fo­va, ad­mi­ra­la, je­ro­mo­na­ha i di­lo­ma­ta, tr­go­va­ca, bro­do­vla­sni­ka, imuć­nih lju­di. Ne­ma hra­ma u Her­ceg No­vom ko­ji ni­je do­bio pri­log ne­kog od Voj­no­vi­ća – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, otac Ra­do­mir.
On je po­ru­čio Vla­di­mi­ru Voj­no­vi­ću da mu bu­de na pod­strek da osta­tak svog ži­vo­ta pro­ve­de kao što su to nji­ho­vi pre­ci pro­vo­di­li – da slu­že sla­vu i ru­skog oruž­ja i srp­skog po­ri­je­kla, kao što je to ra­dio nje­gov sin Pa­vel.
U ime pi­sa­ca Cr­ne Go­re, od po­koj­nog Pa­ve­la Voj­no­vi­ća opro­stio se Bu­di­mir Du­bak. On je is­ta­kao da je srp­skim pi­sci­ma bi­la čast što su se Pa­vel i Vla­di­mir po­zi­va­li na srp­ske kor­je­ne i slav­nu isto­ri­ju nji­ho­ve po­ro­di­ce. To ni­je bi­lo sa­mo pu­ko is­ti­ca­nje svog po­ri­je­kla, ka­zao je Du­bak, ne­go „du­bin­sko i istin­sko tra­ga­nje za svo­jim ko­ri­je­ni­ma, svo­jim pra­i­sko­nom”.
– Upra­vo je Pa­vel svo­jim dje­lom po­ka­zao ko­li­ko mu je bi­lo na sr­cu da sa­ču­va uspo­me­nu na svog slav­nog pre­tka ad­mi­ra­la Mar­ka, a i osta­le slav­ne Voj­no­vi­će. Tra­ga­ju­ći za kori­je­ni­ma na­pi­sao je iz­van­red­nu me­mo­ar­sko-do­ku­men­tar­nu knji­gu ko­ja se mo­že ra­zu­mi­je­vi­ti i kao pri­po­vi­jest o po­ro­di­ci Voj­no­vić. Ovdje je do­šao da u kri­lu svo­jih pre­da­ka na­đe vječ­ni po­koj i če­ka vas­kr­se­nje. Mi pi­sci se opra­šta­mo od Pa­ve­la kao od svog ko­le­ge, kao od um­nog i do­brog čo­vje­ka ko­ji je i na­šu kul­tu­ru za­du­žio kao što su nje­go­vi pre­ci za­du­ži­li i ru­sku i srp­sku kul­tu­ru i na­rod. Ovaj grob je za­to još jed­na po­tvr­da vječ­nih i ne­u­ni­šti­vih spo­na iz­me­đu jed­nog na­ro­da – pra­vo­slav­nog ru­skog i srp­skog – po­ru­čio je Du­bak.
Pa­vel Voj­no­vić ro­đen je 26. apri­la 1962. go­di­ne u Mo­skvi. Sin je ču­ve­nog so­vjet­skog i ru­skog pi­sca, biv­šeg di­si­den­ta Vla­di­mir Voj­no­vi­ća. Ra­dio je kao ar­hi­tek­ta-re­sta­u­ra­tor u Mo­skvi, Tve­ru, So­lov­ki, Se­va­sto­po­lju, Ni­žnej Nov­go­ro­du, ma­na­sti­ri­ma Paf­nu­tjev-Bo­rov­ski, Ir­kut­sku. Uče­stvo­vao je u ob­no­vi vi­še od 200 obje­ka­ta. Po­sled­njih go­di­na se ba­vio di­zaj­nom en­te­ri­je­ra. Go­di­ne 1990. se za­in­te­re­so­vao za isto­ri­ju. Na­pra­vio an­to­lo­gi­ju je­van­đe­lja „Sil­ver Ki­dron” (1998), an­to­lo­gi­ju Sta­rog za­vje­ta „Stub of Fi­re” (1999), na­pi­sao je stu­di­ju grč­ke mi­to­lo­gi­je „In­som­nia. Ho­mer. Ta­ut je­dra” (2008), knji­gu „Rat­nik pod za­sta­vom Sve­tog An­dre­ja” (2011), po­sve­će­nu nje­go­vom po­zna­tom pret­ku, pr­vom ad­mi­ra­lu ru­ske flo­te Mar­ku Voj­no­vi­ću. Knji­gu „Mar­ko Voj­no­vić, ad­mi­ral ru­ske mor­na­ri­ce” ob­ja­vi­le su iz­da­vač­ke ku­će „Ok­to­ih” i „Štam­par Ma­ka­ri­je”, a pro­da­va­la se uz „Dan”.
S.Ć.