Ima ljudi koji ne vole da idu na more, više im prijaju brda i planine. Ima, i neka ih ima, jer to je stvar ukusa, pa samim tim i izbora. Ja sam od onih koji, ipak, više vole da zaplivaju i da bace pogled u vodu, nego da idu po šumama i gorama naše zemlje ponosne.
Početak juna i septembra su termini kada se opuštam u ljepotama i tišini morskog mirisa i ukusa. More je tada čistije, mirnije i ono što je meni najvažnije. nema gužve. Ni na putu, ni na plaži, a bogami ni u vodi. Međutim, danas želim da izvučem iz sjećanja i da podijelim sa vama jedan boravak u julu, u koji sam „upala’’ igrom slučaja i tada donijela konačnu odluku da ću ga zaobilaziti u širokom luku. Ne sumnjam, a pričaju mi ljudi da je i avgust za izbjegavanje. Naime, tog jula, ne znam da li je iko ostao u svom rodnom gradu. Činilo mi se kao da sam uletjela u košnicu. Samo putovanje je trajalo satima, kolone automobila su milile i slivale se ka plavom Jadranu. Red u nedogled. I sve se to nekako i podnese jer se zna gdje se stiže. Kako „reče’’ Rambo Amadeus „kad u retrovizor viđesmo Cetinje, šoferšajbna pruži pogled na debelo more sinje’’. Volim taj osjećaj, uvijek mi izaziva osmijeh i radost, zbog bliskog susreta sa predivnim prizorom.
I tako, polako stigoh, raspakovah se na brzinu i pravac na plažu. A, tamo, opšti krkljanac. Ne zna se da li ima više automobila ili „bijeloga svijeta’’. Ne zna se ima li više ljudi napolju ili u vodi. Nađoh nekako neki ćošak i za kola i za peškir. Moje opuštanje je trajalo oko pola minuta, a onda je jedan mnogo jak i snažan „baja’’ šipku od svog grandioznog suncobrana nemilosrdno zakucao tik uz moju glavu. Zamalo da pogodi posred nje. Njegova draga i voljena žena je prateći njegov ritam svoje „peškirče’’ stavila „diskretno’’ pored mog uva. Pitah- da mi možda nismo zajedno došli, na šta mi oni odgovoriše pogledom, kao da sam pala s Marsa. Ne rekoše ništa, nego izvadiše iz jednog zamrzivača (inače ih imaju dva, jer dug je dan) gomilu ića i pića i nastade krkanjac. Čisto da se napravi podloga, prije odlaska na kopanje, pardon kupanje. Da ne zaboravim da naglasim, da se između krupnih zalogaja vodio „razgovor’’ takve jačine da mi je glava naredna tri dana odzvanjala. A o temi te „poučne’’ diskusije ne bih, da ne bih zamarala široke narodne mase. Šum talasa, i ona Oliverova pjesma „lipo li je, lipo li je na ražini suvoj ležat’’, pamtim iz nekih mirnijih vremena, a tog trenutka su bili nemoguća misija. Poslije dobro odrađenog posla, odoše ovo dvoje da se malo brčnu, pa da se posvete drugom zamrzivaču. Pomislih, eto meni bar malo mira. A „mir” je došao u obliku fudbalske lopte, koja me je raspalila po nosu. Podigoh se, misleći da ću ugledati djecu, koja su se zaigrala malo, ali nisamvidjela njih već rmpaliju od dva metra koji se sa svojim jaranima zaigrao malo više, i nasred plaže igra fudbal! Zna čovjek red. Dotrča, zgrabi loptu i ode bez ijedne riječi. Dijete koje je u međuvremenu išlo od jednih do drugih i bacalo pijesak po njima, pa i po meni, vrlo „odgovorni i pristojni’’ roditelji su „na tren’’ izgubili iz vida. Šta će, morali su jer su se gromoglasno svađali sa jednim bračnim parom. A svađa je vrlo „poželjna’’, naročito na plaži. U svom tom jadu, naiđe žena i pravac ka meni. Čučnu, pa reče,,Ćero, ’oćeš da ti gledam u dlan i u karte? Sve ću ti kažem, i što znaš i što ne znaš’’... Neka, hvala, rekoh, ono što ne znam i bolje je da ne znam. Naravno da njena uigrana upornost nije bila kratkog daha, pa krenuh u vodu. Ali da bi se došlo do vode, morao se „voziti slalom’’ između nakrcanih peškira, do te mjere da bi i Bojan Križaj imao težak zadatak. U vodi, sudar na svakom „ćošku’’. Jedan urliče, drugi ciči, treći prska na sve strane. Četvrti se razmahao sa šlaufom od pet metara i uči da pliva, jer ima „tek’’ pedesetak godina. Zaronih i otplivah malo dalje, ali se moglo desiti da se više ne vratim, jer „dasa’’ je na gliseru pokazivao svoj „raskošni talenat’’. Uspjela sam nekako da se iskobeljam i da šmugnem kući.
I da rezimiram - onaj plažni red, što bi valjda trebalo da se podrazumijeva okačite mačku o rep. Ja ću vam prikačiti onu rječcu NE, i svoj bič. Jer plažni i svaki drugi nered su kič.
(Autorka je pjesnikinja)


PIŠE: Magda Peternek