- Piše: Milutin Mićović

Rekoh li ti, ne rekoh? A rekoh, kako ne rekoh? Ti si čuo, i nijesi čuo! Kad si čuo, ne može sad biti da nijesi čuo. Nemoj da ne čuješ ono što čuješ. Džaba se pravimo da nijesmo čuli, ono što smo čuli. Život bi uvijek htio da se svede na nešto manje od onog što jeste. Ali to nije neki spas. Ne može se Crna Gora spasiti što neće da čuje ono što joj se kaže. Ne Crna Gora, nego ljudi koji su umislili da je vode, da je prave, da je stvaraju. Oni neće ništa da čuju, ništa da vide, idu po crtežu, misle po zadatku. Ubjeđuju sebe da sve ide kako treba da ide. A neće da čuju ni da vide kako jeste. Zato narasta noć Crne Gore. Iz koje se teško može izaći. Kako ćemo izaći, kad sve dublje zapadamo u noć nerazgovora, neslobode, i hiljade nevidljivih muka? Iz kojih se samo čuju ropci i povici onih koje neće niko da čuje. Sve nas je velika noćna, crnogorska i srpska, samoća uhvatila.
-Dokle će ovaj ovakvim pričama i utvarama da nam razara mozak, i potura klipove pod točkove? Neka potura klipove, državne mašine te klipove melju kao slamu. Nego, zakop‘o nam se u mozak. Burgija do u centar kad ga zapadne. Neko ga je čuo da je nekad rekao: najviše volim da im ulazim u mozak! A zapalo ga je, jer mu se ne zna otkud dolazi, ni kud ide. Ne zna mu se imena, ne zna mu se šta radi i šta misli, dok nam se ne uvali u nesretnu moždinu. Nema odbrane od njega, iako ga više nema nego što ga ima. Kad bi mogli da ne mislimo, kao da ni njega ne bi bilo. Ali nesretni čovjek ne može da ne misli, iako mu je to najteže, a često i najstrašnije. Kažemo sebi nećemo da mislimo, neka ide kako ide, ali to - hoće samo. Nađe nas kad smo najslabiji i najusamljeniji. Uhvati nas na spavanju i otvori Danteov pakao. Mora da je i Dante samo prepisivao svoje strašne snove. Jedna noć može biti teža no svi dani u godini. A najteže su noći u Crnoj Gori. I dani ovdje mogu bit crni, isto kao na Kosovu, Ulcinju, pod Prokletijama, ili Brdanjolom, gdje su nesahranjene kosti naših predaka.
Ima takvih kojima je milije da otvaraju naše noći, nego da nam uljepšaju dane. Kao da imaju neki ključ, kojim otključavaju naš nesretni mozak, i otvaraju provalije u kojima smo. Mi to bez takvih zlikovaca ne vidimo. A sa njima vidimo što ne možemo da vidimo. Ne može s njima niko ko je normalan. Za njih logika ne postoji. Ili, postoji, ali naopaka, naopako ih Bog dao. Jedan takav s dvije rečenice hoće da izludi one koje ga poslušaju. Koji se prevare, i poslušaju. Samo li se malo opusti čovjek, i da srcu na volju, takvi nam ulaze u mozak i u srce. Za njih nije ovo što jest, a jest ono što nije. Da i naša logika nije i nama dosadila, ne bismo ih nijedne sekunde slušali. Bilo bi kao da ih nema. Ali ih ima, protiv svih očekivanja. Takve neko čudo drži, koje nas uništava, a njih samo na nas naoružava. Trebalo bi da ljudi nešto misle i pišu, da bi i drugi postali pametniji, a oni misle i pišu, kako bi drugi prije poludjeli.
Takve čitaju oni kojima je milija svoja sloboda, svoja volja, i svoj dragac, nego naša država s mukom stečena. Ima takvih kojima uopšte nije stalo ni do naše države, ni do naše vlasti, ni do našeg državnog ugleda, ni do naših velikih podviga. Ma, boli njih ono za sve ovo. Oni žive kako im se živi, misle kako im se misli, rade što im padne na pamet. Kažu to je sloboda i to je život. Njima je važniji jedan čovjek nego država, pa iako u njoj žive milioni nesretnika. Po njima, o državi misle i brinu robovi i plaćenici, koji ne misle nego rade kako im se kaže. Zato nas hvata mrak, veliki državni mrak, koji drži svaka država u svom temelju. Od kojeg se boji svako da ga ne proguta. Zato koji misle i brinu o državi, žive kao roblje. Crnče na državnom imanju, dobijaju neku crnu platu, i preživljavaju svoje crne dane. Moraju propasti takve države u čijim su se temeljima nakotile zmije i akrepi, ale i nemani, minotauri i kentauri, svinge i zmajevi. Eno, po srpskome Kosovu zmije voze džipove, čamce, helikoptere i kola borna. Na ramenima drže mitraljeze, da pokose što svojim otrovom ne mogu otrovati.
Divno dođe „veliki svijet“ kod nas, na Balkan, kaže mi jedan, jašući na zmijama i zmajevima, krijući se u jastrebovima i orlovima, iz kljunova siplju uranijum po našim plodnim njivama, i ustrašenim glavama.(Autor je književnik)