-Piše: Jovo Pejović

Ako je tačan podatak da je više od pedeset hiljada građana Crne Gore u poslednjih nekoliko godina napustilo ovu državu, onda razloga za brigu ima i previše. Ako se tome doda podatak da se uglavnom radi o mladom, kvalitetnom i stručnom kadru, onda je budućnost Crne Gore više nego upitna. U kakvom ambijentu živimo, osjećamo na sopstvenoj koži. Nema investicija ni iz Crne Gore ni izvana koje se odnose na izgradnju i otvaranje novih proizvodnih pogona, niti otvaranja novih radnih mjesta. Nema u svijetu države koja ima ekonomski prosperitet, a da cijene stalno rastu, a da se plate godinama ne povećavaju. Pored glomazne državne administracije, trgovine i ugostiteljstva, nema druge grane koja funkcioniše. Naravno, i trgovina i ugostiteljstvo funkcionišu pod sumnjivim okolnostima i na klimavim su nogama. Informacije o korupciji u zdravstvu koje su, takođe, poprilično zauzele prostora u medijima, ni za koga sem za režim nijesu bile iznenađujuće. Naime, svi koji su na bilo koji način bili u prilici da traže zdravstvenu intervenciju, naročito onu hiruršku za sebe ili članove svojih porodica, glasno komentarišu da sve to ima cijenu. Kažu da je onih koji ne uzimaju mito sve manje.
To što građani nemaju smjelosti da takve slučajeve prijave, ima veze sa mentalitetom, ali i s tim kakvu vlast imamo. Teško da ono što svi znaju vlast ne zna. No, biće da njima bavljenje ovim pitanjima nije prioritet. Njima su bitnija neka druga pitanja, kao na primjer pitanje koje se takođe eksploatiše na nekim portalima da će NATO tokom sledeće godine u susret izborima u Crnoj Gori u Podgorici instalirati svoj centar koji će biti opremljen najsavremenijom opremom za prisluškivanje. U Crnoj Gori je od dolaska ove vlasti najvažnije prisluškivati one građane koji ne podržavaju režim, ili udariti na ono što je najvrijednije i najsvetije. Zato, uznemirujuće djeluju snimci i informacije o devastaciji dva dragulja prirode, rijeka Tare i Cijevne, čiji su kanjoni od strane Uneska prepoznati kao najljepši u ovom dijelu Evrope.
Primjera degradacije i devastacije crnogorskog prirodnog blaga i gradnje bespravnih objekata na Crnogorskom primorju, ali i u zahvatu nacionalnih parkova, ima napretek. U rušilačkom ludilu režim se ustremio i na svetinju Mitropolije crnogorsko-primorske na Rumiji. Kada se devastiraju dragulji prirode i ruše svetinje, onda se ne piše dobro ni onima koji izdaju, ni onima koji izvršavaju naloge. Mnogo je onih koji se čudu ne mogu načuditi šta bi sa nekadašnjim borcima za ekološku i njegoševsku Crnu Goru i funkcionerima nekih opozicionih partija koji su se, koliko do juče, predstavljali kao najveći borci za očuvanje životne sredine i odbranu naših svetinja – Kosova, jezika i vjere. Ko preko noći na njih izvrši pritisak da prelome u mozgu i pođu putem kojeg su se koliko do juče gnušali? Neki od njih kažu da su prevareni, pa su zato jako nesrećni. I treba da budu nesrećni, kada su pristali da rade ono što ne žele, govore ono što ne misle, i služe onome koga ne vole. Pred istinskim borcima za slobodnu Crnu Goru stoji izbor – da li da se predaju arhitektama besmisla, ili da se bore da život u našoj zemlji učine boljim? U toj neprestanoj borbi između dobra i zla, između slobode i ropstva, vjekovima živi Crna Gora, ona podanička i ona čojska, ona viteška i ona poslušna, ona uspravna i ona pogurena. S pravom se pitamo do kada, i da li nam ima pomoći. Da li plaćamo svoje ili tuđe grijehe? Čini se da živimo u vremenu kada se građani malo ili nimalo pitaju. A Bog, kao Bog. Što bi rekao akademik Matija Bećković, samo ćuti i gleda. Možda se jednoga dana oglasi onako kako samo on to zna, pravedno i po zaslugama. Samo da, ne daj Bože, ne postane ravnodušan na ovakav svijet, nedostojan bilo kakvog poštovanja.