I, na­kon što smo usta­no­vi­li da li je po­sna ili mr­sna, po­či­nje spre­ma­nje za na­šu sla­vu. Dok se bli­ži Sve­ta Pet­ka po­či­nju pri­pre­me. I ove go­di­ne, kao i ra­ni­jih, ima­mo ve­li­ko za­si­je­da­nje u sa­sta­vu: vr­hov­ni ko­man­dant - de­da, mla­đi ofi­cir - moj do­ma­ćin, ba­ba i snaj­ka (ili ti Bi­sa), mla­đa do­ma­ći­ca. I ove go­di­ne, naš ma­li okru­gli sto vi­je­ća ko­li­ko če­ga tre­ba ku­pi­ti. Me­za, me­so, sa­la­te, ko­la­či, pi­će i sva­ke go­di­ne kao, Dan mr­mo­ta, po­na­vlja se ista pri­ča (ko­li­ko ko mo­že da po­je­de, ko­li­ko če­ga da se na­ru­či, ko­li­ko će osta­ti, ko­li­ko će se ba­ci­ti i sl). Mi mla­đi po­ku­ša­va­mo ob­ja­sni­ti sta­ri­joj ge­ne­ra­ci­ji, ko­ji su po­što­va­o­ci go­ve­đeg ku­va­nog i pe­če­nog svinj­skog, ka­ko je mno­go za­ni­mlji­vi­je ka­da se na sto­lu na­đu ne­ke đa­ko­ni­je, ka­na­pei, su­sam šta­pi­ći i sa­la­ti­ce. Đed ne­volj­no vr­ti oči­ma, dok je ba­ka već uka­pi­ra­la da je i njoj lak­še ako se pri­klo­ni mla­đa­ri­ji. On­da ide pra­vlje­nje spi­sko­va i ku­po­vi­na u ve­li­kim mar­ke­ti­ma, če­ka­nje u re­do­vi­ma i kri­ža­nje onog što je oba­vlje­no, i uvi­jek je tu po ko­ja ri­ječ „ada je­sam ti re­kla da mi ne za­bo­ra­viš sal­ve­te pa jel mo­ram sve ja da mi­slim”, pi­tam. „Ja sam, že­no, obez­bi­je­dio pa­re, ne za­ni­ma me osta­tak. Mi­sli, ne­moj da ti gla­va sa­mo za fri­zer­ku slu­ži” i ta­ko već če­tr­na­e­sti put.
Sve je to i bes­kraj­no sim­pa­tič­no jer mi una­pri­jed zna­mo šta će da se de­ša­va. Ba­ba ko­ja mi­je­si slav­ski ko­lač i ka­že „ako znam ka­ko će mi ovo iza­ći i snaj­ka ko­ja do­da­je „bi­ce to do­bro, ne­ma sje­ki­ra­ci­je“. Što bi mo­je mla­đe di­je­te re­klo „ja tač­no znam ko ka­da do­la­zi, što nam ko do­no­si, ko­li­ko ko sje­di, đe sje­di i kad ide”. Na asta­lu sve­ga tre­ba da ima, ali naj­ja­či su mi oni po­gle­di ti­pa „Vi­đi Bi­se fa­li li što, da ne manj­ka ko­me ta­njir, ca­kle li se ča­še, ima li do­volj­no pr­šu­te”. Ja ne­ke lju­de tog da­na vi­dim sa­mo kad uđu i kad se po­zdra­vlja­mo kad kre­nu, osta­tak se pro­ve­de naj­če­šće u ku­hi­nji jer va­zda za­fa­li plit­ki ta­njir, vi­lju­ška ili čač­ka­li­ca.
Lju­di do­la­ze i od­la­ze, ču­je se raz­go­vor, ne­ka mu­zi­ka, na sto­lu sa­jam hra­ne, sva­ko pri­ča svo­ju pri­ču. Do­ma­ći­ce gle­da­ju da što ne pre­sko­če i on­da do­la­zi naj­te­že pi­ta­nje „da ni­je ko za ka­fu”, a u se­bi sve Bo­ga mo­lim da se ni­ko­me ne pi­je, jer mi je to na sla­vi naj­do­sad­ni­ji po­sao. E tu uska­če moj Bo­nus i na to­me joj za va­zda hva­la, mo­ja za­o­va ili ti tet­ka, ko­ja me od­mi­je­ni i sku­va ne­kih de­se­tak i vi­še ka­fi­ca (a po pra­vi­lu od sred­nje, bez še­će­ra, ma­lo gor­če, obič­ne, ne­ma ko­ja se ne na­ru­či, svih ni­jan­si i ja­či­na). Ali uz ko­la­či­će sve lak­še bu­de, pa se na­hva­li­mo, a ja baš to naj­vi­še vo­lim. Vo­lim kad ču­jem „mo­ja Bi­so su­per ti je ovaj ko­lač, daš mi re­cept“, a mi­slim se ho­ću se­stro slat­ka no ti je jef­ti­ni­je da ga na­ru­čiš. To još sa­mo lu­da Bi­se­ni­ja ci­je­ni do­ma­ću ra­di­nost i „hand ma­de with lo­ve” va­ri­jan­te. A on­da la­ga­no, od­mi­če dan, sla­va se bli­ži kra­ju, osta­ju naj­u­por­ni­ji i „naj­do­ma­ći­ji” go­sti. Po­či­nje pje­sma.. Mla­đi do­ma­ćin pri­mje­ću­je da je pre­o­sta­lo do­sta hra­ne i po­či­nje sa „aj­te lju­di, uzmi­te, za­ma­ži­te, je­di­te. Ne­moj­te da osta­je, ada žr­tvo­va­li smo to­li­ke ži­vo­ti­nje”. Za njim Bi­sa „po­ći ne­će­te da se ko­lač ne pro­ba, do­ma­ći, ja pra­vi­la“. Smo­re­ni svi od ića i pi­ća naj­vi­še vo­le da za­pje­va­ju i opu­ste se. I ta­ko če­tr­na­est go­di­na za­re­dom.
Naj­vi­še vo­lim na­šu ku­mu, Voj­vo­đan­ka, ona vo­li da za­pje­va, a bog­me i da za­i­gra i ta­man kad po­mi­slim da ih je smo­ri­lo ruj­no vi­no, ona hop, po­dig­ne at­mos­fe­ru i do­bar gušt mo­že da se na­sta­vi. Ne­ko đu­ska, a ti­nej­dže­ri se ču­de oda­bi­ru pje­sa­ma i sa­mo ču­ješ ne­đe iz ćo­ška „va­la su mo­gli i na­ma pu­stit ne­što od Shawn Men­de­sa što bi uz do­ma­će svinj­sko i ku­va­no go­ve­đe išlo ko kec na de­set.
Ka­da sve pro­đe, osta­ju ba­ba i Bi­sa, jer je de­da već pri­ku­njao oko osam a mla­đi do­ma­ćin je po­šao da pri­leg­ne. Ku­va­na ka­fa, umor ko­ji stru­ji ti­je­lom i za­do­volj­stvo da je sve pro­šlo u naj­bo­ljem re­du i da su nam go­sti svi za­do­volj­ni. Po­gled kva­re je­di­no sto­lo­vi, iz­gu­žva­ni stolj­njak, fle­ka od vi­na i po­mi­sao na ma­ši­nu za su­de, ali i to već sju­tra­dan bu­de ju­če.
Sreć­na sla­va svi­ma ko­ji su pro­sla­vi­li sv. Pet­ku i ne­ka mi vas Bog ču­va. Pi­ši­te mi na bi­se­ni­ja.ha­si­mo­tovc@gmail.com, ra­do ću i ja vas či­ta­ti. U zdra­vlje!