-Piše: Krsto J. Pejović

U „Svetom pismu“ propovjednik, car u Jerusalimu, u svojoj „Knjizi propovjednikovoj“, kaže: „Od mnogo znanja glava zaboli, a ko umnožava znanje, umnožava muku“. Muka je, dakle, sve znati. I šta će nam to! Tako kaže narodna poslovica.
Zamislite, kada bi svamo od nas znao sve – i kako će živjeti i preživjeti i kada će skončati svoj život, šta će mu se dogoditi, a šta neće!
Ako je stravstveni navijač nekog kluba, znaće kako će njegov klub proći na svakom takmičenju. Neće morati da ide nautakmice, da plaća nemile poraze i da tuguje, vraćajući se kući.
Znaće šta će mu se događati na poslu, a šta neće. Znaće ko ga voli, a ko ga mrzi. Znaće kome može sve da čini, a kome ne može ništa. Ako će se u prvom slučaju možda i radovati, u drugom mu ne ostaje ništa sem gnjeva i zavisti.
Da li će život, uopšte, imati nekoga smisla kada čovjek bude znao sve!? Da li će, uopšte, biti mjesta za radost!? Pa i za žalost, na kraju krajeva!
I treba li čovjeku da zna kako će se i kada provesti kao bos po trnju. I treba. Ali je muka što neće moći da to izbjegne, da pobjegne od sudbine i onog što ga čeka.
Život će tada ličiti na reprizu doživljenog. Može li se isti film gledati nebrojeno puta? Mogu li se svaki dan jesti samo kolači?
Da li će uopšte biti bilo kakvih naučnih otkrića? Istoriju niko više neće pisati jer neće postojati.
Čovjek ne samo što će znati šta će mu se dogoditi, nego i šta će se događati drugima oko njega. I ne samo drugima, nego i u cijelom svijetu. Ne računajući samo ovu planetu, nego i cijeli kosmos.
Čovjek će znati šta mu drugi misli i sprema, da li ga voli ili mrzi i zašto. Neće moći da smisli bilo kakvu odbranu, jer će i protivnik odmah znati šta mu se sprema.
I što je pojedincu potrebno da sve to zna!? I što je potrebno da sve znanje bude svakome poznato i servirano kao na tacni?!
Da li će onda postojati škole, fakulteti i bilo kakvo obrazovanje, kada će se sve znati? Neće biti potrebe da se ide u školu i da se uči, jer se sve zna. Na šta će ličiti domaće, roditeljsko vaspitanje?
Više se nikome ne bi moglo reći da je vunderkind, onaj koji sve zna, jer svi bi bili vunderkindi, pošto bi svako sve znao.
Izgubila bi se svaka vrsta razgovora, pregovora i dogovora. Bilo bi to nepotrebno gubljenje vremena. Jednostavno bila bi korištena telepatija i čitanje tuđih misli!
Neće postojati nijedan muzički instrument na kome budući čovjek neće maestralno svirati. Znaće sve kompozicije i sve pjesme. Neće mu biti potrebna nijedna diskoteka, jer će je imati u glavi.
Takođe neće biti potrebna ni biblioteka, jer će i svaka knjiga biti zabilježena u nekoj moždanoj vijugi.
Kažu da na svijetu postoji negdje oko pet hiljada jezika, kojim govore ljudi različitih nacija i naroda. A on će sve te jezike znati, čak i one izumrle! I neće ga to ništa koštati jer neće biti škola stranih jezika, a neće ni biti potrebe za njima. Neće postojati ni ostale škole, počevši od osnovne, pa do fakulteta.
Da li će iko ikada pokušati da stekne titulu doktora nauka, kada nema te nauke u kojoj neko ne zna sve? I šta će on da brani!? I pred kime, kada zna koliko i oni koji ga ispituju, kada i oni znaju da on to zna i da nema nikakve tajne koja je bilo kome nepoznata.
Ako bismo svo znanje koje postoji označili sa brojem stotinu, savremeni čovjek, kako reče Albert Ajnštajn, posjeduje samo jedan odsto tog znanja! Malo, ali vremenom će se i ono proširivati i obuhvati sve veći procenat. Nikada, međutim, neće obuhvatiti i onu stotinu od stotine. I nema potrebe, baš nikome.
Život će biti strašno dosadan i malo će ko poželjeti da ga spozna, pa i da živi.
Zato, podsjetimo na riječi Demokrita: „Ne trudi se da o svemu znaš sve, da ne bi u svemu postao neznalica“.
Pa, kada je to rečeno prije „znatnog“ doba i isto toliko vremena je opstalo, šta čovjeku drugo preostaje nego da zaključi:
Dobro je mnogo toga znati i potrebno je, ali je nepotrebno biti sveznalica.
I beskorisno.
Sva je prilika da je bolje da ostanemo pri onom znanju koje steknemo sami u životu, a da svijet ostavimo njemu samom da se njim bakće i zlopati.
Dakle, neka ostane ovako kako je, pa šta bude da bude. A znanje će polako priticati i širiti se onoliko koliko je ko u stanju da ga spozna i usvoji.
Važno je da ostanu težnja i želja da se ono širi i obogaćuje i korisno primjenjuje ni na čiju štetu, već na opšte dobro. Nije bez razloga Heraklit rekao: „Znati mnogo stvari ne znači biti mudar“.