- Piše: Čedomir Antić

„Pobjeda” je konačno dobila svoj „Votergejt“. Otkrili su da je Istorijski institut Crne Gore pozvao profesora Miloša Kovića i moju malenkost da napišemo članke za jedan tematski broj institutskog časopisa „Istorijski zapisi”. KAKVA SRAMOTA! Zar nama „negatorima crnogorske državnosti, identiteta, kulture i istorije“!? Kako su mogli da pozovu upravo nas koji smo iznijeli „niz istorijskih falsifikata koji se odnose na Crnu Goru i njenu istoriju“!?
Hvala Bogu pa je živa ta „Pobjeda” da narod, a posebno polit-pseudogej dumvire što vladaju Crnom Gorom, obavijesti o naučnoj istini. Teško nama pa nije bilo ni mladih ni starih istoričara iz Crne Gore da nas obavijeste šta su „kostovi“ takvog izdajničkog držanja direktora inistituta R. Raspopovića. Takođe, potrebno je da ti mladi mediokriteti dokažu i da u svemu tome nema ni „benefita“. Jer, kako je to lijepo rekao jedan crnogorski političar-filozof (kome su kukovi širi od ramena, a ova uža od sljepoočnica, ali na ruci nosi sat vrijedan sto hiljada eura): „čemu išta ako od njega nemate nešto“?
Pobjedini žbiri su dakle išli po Podgorici, putovali do Bara. Razgovarali sa crnogorskim Plutarhom, a nešto kasnije i Rankeom. Ovi su ih uputili na citate iz novina. Ćirilicu slabo poznaju, a engleski i francuski su u domenu Ministarstva spoljnih poslova i Agencije za nacionalnu bezbjednost. Neće valjda oni da se muče oko članka za naučne časopise i bave se našim skribomanijama po zemlji i inostranstvu? U nedostatku drugog, citirali su dva moja novinska teksta i jedno saopštenje koje smo potpisali dr Aleksandar Raković i ja. „Pobjeda” mi zamjera što tvrdim da je „Crna Gora država srpskog naroda“. Ja nisam slijep. Vidim da je „Crna Gora država protiv srpskog naroda“. Ako je pak „država građana“, onda bi trebalo da bude „i srpska država“. To sam i tražio: ravnopravost i da Crna Gora bude „crnogorska, bošnjačka, muslimanska... i srpska“. Objavio sam stotinak tekstova o tome. Kažu da je falsifikat što tvrdim da bih „znao na kojoj bi strani bili Đukanović i njegove pristalice 1914. i 1941. godine“. Ja sam istoričar, nisam barski Tiresija koji posle stotinu godina nariče nad 1918. godinom. Pišem na osnovu izvora. Ako je za Đukanovića Gavrilo Princip bio terorista, Mojkovačka bitka – glupost, a 1918. – koju slavi čitav slobodan svijet – nacionalni poraz; ja ne mogu, i pored najbolje volje, da gajim i najmanju sumnju na čijoj bi režim bio strani 1914. i posledično 1941. godine. Ako nije takav, zašto je dva puta razbio Jugoslaviju? Konačno, citiraju tvrdnju iz saopštenja da Đukanovićev režim terora sve više liči na NDH u povoju? A šta smo drugo mogli da napišemo? Zatvori su puni Srba, a tu su i teror policije nad građanima, maltertiranje djevojčice iz Srbije, mučenje starice koju vještak fotografiše golu, kažnjavanje učenika zato što tuguju za žrtvama NATO kriminalaca, izgon Srba iz državnih ustanova, slavljenje „Oluje“... Da li treba da pustimo da osnuju „Jasenovac d.o.o“ pa da tek onda kažem da je ta grupa otpadnika, kriminalaca i šovinista oko Mila Đukanovića i neoustaška?
U krajnjoj liniji, „Istorijski zapisi” nisu novine koje treba da odbiju Kovićeve i moje tekstove. Trebalo je da sačekaju da te radove neko i pošalje, pa da ih prime iako možda nisu na naučnim visinama koje zahtijeva jedan toliko međunarodno ugledni časopis.
Iako je za „Pobjedu” važan naš politički stav, treba reći nešto i o naučnoj legitimaciji. Kovićevu knjigu o Bendžaminu Dizraeliju objavio je jedan od najuglednijih izdavača na svijetu „Oksford Juniversiti pres”. Ja sam dobitnik nagrade Sjevernoameričkog društva za srpske studije. Predgovor jednoj mojoj knjizi napisao je najpoznatiji istoričar Krimskog rata Vinfred Baumgart. Fakultet na kome smo Ković i ja profesori (Filozofski) mjesto je gdje su diplomirali praktično svi profesori na Odjeljenju istorije Filozofskog fakulteta, Univerziteta Crne Gore. Katedra na kojoj predajem najstarija je živa katedra nacionalne istorije na Balkanu. Osnovana je 1858. godine. Ima devet generacija profesora. Na njoj su predavali Janko Šafarik, Aleksa Vukomanović (brat od ujaka kneza Mihaila i zet Vuka Karadžića), Pantelija Srećković, Ljubomir Kovačević, Stanoje Stanojević, Ljubomir S. Jovanović, Vasa Čubrilović, Dragoslav Stranjaković, Milorad Pavić... Baštinimo tradicije sedam velikih evropskih univerziteta – istoričari sa fakulteta u Nikšiću za sada baštine samo naše tradicije.
Direktor IICG Raspopović nije uzeo struku u zaštitu. Čitao sam izjavu i djelovalo mi je da on muca i grca. Zamišljao je vjerovatno kako mu neko (da li dukljanski Eskobar ili crnogorski Feliks Galjardo) stavlja elektrode na bradavice, lomi papagajkama prste ili burgija lobanju. Te nije nas zvao, već je to bila nečija ideja, te već je objavljen demanti, te drugi su predlagali (evo vi njihovi brojevi telefona, adrese iz lične karte i sva zalazišta... samo me puštite)...
Hoću da mu i ja pomognem. Nisu me zvali. Stigla su mi dva cirkularna mejla, koja su upućena odjeljenju na kome radim i nisu adresirana na nekog posebno. Kao i sve poruke koje mi nisu lično upućene prebacio sam je u „spam“ gdje stoji zajedno sa sličnim porukama Majkrosofta, Ikee, Lidla... Nije problem ako se neko rasrbi, jer već se neki predak raspopio. Muka je kad se razljudi. Kako reče najveći srpski pjesnik: „Strah životu kalja obraz često.“
(Autor je istoričar i
docent na Filozofskom
fakultetu u Beogradu)

---