-Pi­še: Borivoje Ćet­ko­vić

Ni­ška deklaracija ozna­či­la je pre­kret­ni­cu u srp­sko-jugoslovenskoj po­li­ti­ci. Gra­đan­ske stran­ke u Srbiji prije Ni­ške deklaracije, po mi­šlje­nju isto­ri­ča­ra Bo­ba­na Jankovića, za­la­ga­le su se za „ma­lo rješenje”: te­ži­le su oslo­bo­đe­nju i ujedinjenju djelova susjednih ze­ma­lja u kojima ži­ve Sr­bi – stva­ra­nju zajedničke dr­ža­ve svih Sr­ba. Ujedinjenje sa Cr­nom Go­rom, Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom za njih je bi­lo „ne­mi­nov­no i pri­rod­no”, a Ma­ke­don­ci ta­da nijesu bi­li pri­hva­će­ni kao „po­se­ban na­ci­o­nal­ni subjekt”. Hr­va­ti su ima­li pla­no­ve o stva­ra­nju južnoslovenske jedinice, ali u sa­sta­vu Austrougar­ske monarhije, dok kod Slo­ve­na­ca ta­da nije bi­lo po­me­na o ujedinjenju.
Isto­ri­ča­ri na­vo­de re­le­van­tan po­da­tak, a ti­če se Ni­ške deklaracije: srp­ski premijer Ni­ko­la Pa­šić nije bio za objavljivanje rat­nih ci­lje­va na po­čet­ku ra­ta, a nije ni uče­stvo­vao u sa­sta­vlja­nju sa­me deklaracije, već sa­mo u nje­nom re­di­go­va­nju.
O Niš­koj deklaraciji me­đu isto­ri­ča­ri­ma, ka­ko smo već kon­sta­to­va­li, postoje raz­li­či­ta gle­di­šta – te­ško da će o ovom pi­ta­nju bi­ti za­u­zet jedinstven stav.
Dajemo mi­šlje­nje prof. dr Bran­ka Pe­tra­no­vi­ća o ovom istorijskom do­ku­men­tu, koji se tri decenije ba­vio sa­vre­me­nom istorijom Jugoslavije – pri­hva­ti­li smo nje­go­ve objekt­ivne, do­bro pro­mi­šlje­ne, odmjerene ocjene.
Pe­tra­no­vić o značaju Ni­ške deklaracije
Ni­ška deklaracija je usvojena u slo­že­nim me­đu­na­rod­nim uslo­vi­ma i u vrijeme ka­da je Srbija na Ce­ru i Ko­lu­ba­ri osvojila ve­li­ku pobjedu nad Austrougar­skom i Be­o­grad po­no­vo bio oslo­bo­đen 7. de­cem­bra 1914. go­di­ne. „Ko­a­li­ci­o­na vla­da Kra­lje­vi­ne Srbije, pod predsjedništ­vom Ni­ko­le Pa­ši­ća ko­nač­no je, krajem 1914, for­mu­li­sa­la ideju o ujedinjenju svih jugoslovenskih na­roda u zajedničku dr­ža­vu kao svoj ne­po­sred­ni rat­ni pro­gram. Nje­nu deklaraciju je 7. de­cem­bra 1914. iz­ra­zi­tom ve­ći­nom gla­so­va, prihvatajući kao cilj Srbije u te­ku­ćem ra­tu” oslo­bo­đe­nje i ujedinjenje sve na­še neo­slo­bo­đe­ne bra­će”. Taj do­ku­ment, po­znat kao Ni­ška deklaracija, izjednačio je „ve­li­ku stvar srp­ske dr­ža­ve i srp­sko-hr­vat­skog i slo­ve­nač­kog ple­me­na”...
„Rat do pot­pu­nog uni­šte­nja koji je Austrougar­ska na­met­nu­la Srbiji nije bio sa­mo vi­še bor­ba za ne­za­vi­snost Srbije, ne­go i za oslo­bo­đe­nje svih po­ro­blje­nih Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Deklaracija je, ne­za­vi­sno od svoje op­što­sti, opre­dije­li­la srp­ske rat­ne ci­lje­ve, koji su do­bi­li zva­ni­čan pe­čat i me­đu­na­rod­nu te­ži­nu sa­op­šta­va­njem nje­ne sa­dr­ži­ne po­sla­ni­ci­ma dr­ža­va An­tan­te u Ni­šu. Ni­ška deklaracija je otvo­ri­la no­ve vi­di­ke jugoslovenskom ujedinjenju i uda­ri­la osno­ve za tje­šnju sa­rad­nju iz­me­đu srp­ske vla­de i po­li­tič­ke emigracije iz Austrougar­ske, koja se, prije ili po­slije iz­bijanja ra­ta, na­šla na teritoriji sa­ve­znič­kih ili ne­u­tral­nih dr­ža­va, sprem­na da se van Monarhije bo­ri za nje­no raz­bijanje i, u zajednici sa srp­skim zva­nič­ni­ci­ma, za stva­ra­nje zajedničke jugoslovenske dr­ža­ve.
Ni­ška deklaracija je jasno od­re­đi­va­la rat­ne ci­lje­ve Srbije. Srp­ska gra­đan­ska kla­sa i Ni­ko­la Pa­šić, kao njen glav­ni pred­stav­nik u stva­ra­nju jugoslovenskog pro­gra­ma, po­la­zi­li su od ostva­ri­va­nja pojedinačnog in­te­re­sa srp­skog na­ro­da, a ne od obe­zb­jeđivanja in­te­re­sa svih jugoslovenskih na­ro­da. Pre­ma Đor­đu Stan­ko­vi­ću, „Srbija je istorijskom nu­žno­šću po­sta­la no­si­lac jugoslovenskog pro­gra­ma i zbog to­ga je objekt­ivno obe­le­ža­va­la sam pro­ces ujedinjenja u nje­go­vim najdominantnijim pojavama”, iako su srp­ski rat­ni in­te­re­si od­go­va­ra­li najvećem dije­lu gra­đan­ske kla­se i te­žnja­ma na­ro­da u svim jugoslovenskim ze­mlja­ma”.
Da li je pro­gram na­stao na ba­zi spo­ra­zu­ma rav­no­prav­nih či­ni­la­ca ujedinjenja?
„Pro­ram koji nije na­stao na ba­zi spo­ra­zu­ma rav­no­prav­nih či­ni­la­ca ujedinjenja nije mo­gao da ne iza­zo­ve kri­ze u od­no­si­ma, su­ko­be, pro­tiv­rječ­no­sti, uza­lud­no is­ti­ca­nje al­ter­na­tiv­nih pro­gra­ma. Jugoslovenski pro­gram je za­to i do­ži­vlja­van u dije­lu gra­đan­stva osta­lih jugoslovenskih na­ro­da kao ide­o­lo­ška osno­va `osvajačke po­li­ti­ke Srbije`, nje­nog `pijemontizma`, `imperijalističkih te­žnji`. Pa­šić se nije su­štin­ski ko­le­bao oko rje­ša­va­nja jugoslovenskog pi­ta­nja ni u kri­znim tre­nu­ci­ma. Što se ti­če unu­tra­šnjeg ure­đe­nja bu­du­će jugoslovenske dr­ža­ve, od­ba­ci­vao je mo­guć­nost fe­de­ra­tiv­ne organizacije, te­že­ći `jedinstvenoj dr­ža­vi`, da se ne bi `kva­ri­lo jedinstvo dr­ža­ve`. Do­zvo­lja­vao je da se mo­gu iz­ra­zi­ti ne­ke `ple­men­ske in­di­vi­du­al­no­sti Hr­va­ta tek u području spolj­nih obilježja dr­ža­ve (na­ziv dr­ža­ve, am­ble­mi, rav­no­prav­nost pi­sma i vje­ra, jednakos­t gra­đa­na)... Ako je Pa­šić i do­zvo­lja­vao kon­sti­tu­i­sa­nje bu­du­će dr­ža­ve kao slo­že­ne, pred­vi­đao je da se pret­hod­no svi Sr­bi na­đu udru­že­ni u Srbiji”.
(Nastaviće se)