-Piše: Milisav S. Popović

Gledao je u pahulje.
* * *
Te gospodnje godine zima zaboravila snijeg da dovuče, pa zemlja navikla samu sebe da struže. Baš tog dana, srećom po njega, reska kučka se predomislila. Nametinu prićerala. Po kanjonu se rasula... sve nadoknadila.
I njega, onako planinskog, zasula.
Da li da ga smrzne dok ne vrisne... ili da ga grize dok ne crkne... a možda naprosto da se našali sa tragedijom junaka - kog uskoro neće biti više.
Malo još, pa da heroja katran pero ispiše.
Snijeg, sa naumom ili bez neke namjere, svejedno - nastavi da stiže.
Otud i olakšanje za prokletog - izlivena krv nije morala više vrelim dahom da diše.
Ima nečeg uzvišenog kad ledeno paperje zađe u utrobne sokove. Ukrasi ih nebom (vele starci) bol da svuče (kažu smrdljivci)... da se sve lakše podnese. Kobajagi. To tako sa nebom, a ni sa bolom ne ide.
Ipak, padalo ga je sve više... čineći po polju odoru crveno bijele širine... krila čije meso će prvi zrak sunca da ispije. Kad Pakao poaveta, pa uzme da crta anđeoske obrise.
E, da... Padalo ga je sve više.
Uskoro će prekriti lešine, a one koji su na umoru... pomoći im da se pokojnicima pridruže.
Što prije. Jer, zima bješe žedna tišine.
Takvu klanicu niko ne treba da ispriča... još bolje ako je niko svježu ne zateče.
A njegove rane su zjapile... raščupane od grozote. Imale bi sasvim neko drugo ime - da se rane po jezi mogu dijeliti na nazive. Gorele su od tragova zuba što su ih načinile. Tražile, vrištale da se povežu - da budu kakve su ranije bile.
Glatki komad bez razderotine. Kada parčad cjelinu pamte...
Raširenih ruku, zavaljen o stjenčinu što mu bok isiječe i drži leđa da se ne upolute... zabačene glave, i očiju što su tražile načina da umiranje preobrate - stezao je mač šakom što nije pukla previše, te umjesto u čopor demona, gledao u pahulje.
Tako je završio, onako kako ova priča otpoče.
Mi ćemo se vratiti samo nekoliko momenata ranije... u trenutak kada junak iz heroja u čeljade siđe... kad boj za bojem konačno prestaje da se niže... Kada će jednom, odveć, morati da stane i prestane. Da se legenda podvuče i da se svijetu saopšti... „šta si doznao junače, i da li je vrijedjelo žrtve?“
* * *
Trajalo je svega udar srca... strunu treptaja... dovoljno za vječnost, kraće od udaha.
One zvijeri što su udar mača zaobišle - u skupinu se slizaše, da u poslednjem naletu izgaze svoje mrtve, i naskoče na ljudinu od čudovišne prilike...
A ležao je presavijen preko kamene postelje i dozvolio krvi da ga oblije.
Nije se moglo više.
Odustao je.
Kad su razjapljenih gubica zauzeli prostor... vrijeme se nekako spotače, uspori. Nebo se skupi, ali ne bi u njemu neprijatne misli... tu, okružen demonima - ugleda nešto izvan kraja njegove priče.
Ono malo snijega što je između čapre i čeljusti klizilo niže... dotače mu zenice.
Daleke, a neobično bliske stvari se privukoše... zagrliše ga oko grla... u njedra uvukoše.
Iz njega glas isteče... izgovori nešto jezikom kojim bogovi mole Nebo za utočište
Dragi živote,
da možeš čuti
sve riječi koje
uplašen ne izgovorih,
Da li bi me sačuvao?
Ili bi me razbucao?
Lakše je bilo
čudovišta ubiti...
i na koncu
od njih stradati...
nego mač odložiti
glavu sagnuti
i jedno priznati
Slab sam ljubavi,
Slab - bez tvoje ljubavi.
*
Uz kap krvi i jato pahulja... neka ovo bude potonja zima odustajanja.
Od svih demona koji su te grizli, treba ubiti onoga koji te jeo najviše - onog što te tjerao da trčiš u sve strane, ubjeđivao da se stegneš i očvrsneš... da do klanca stigneš i u ožiljcima skapaš... izgovarajući istinu tiho... najtiše.
Znaš već, moraš prvo da uništiš pogrešnog sebe.
*
Gledaj u oči... ne u pahulje.
Jer ono gore... ono je za bogove.
Tvoje nebo je ovdje.
Izgovori istinu ranije... i voli,
voli dok ne prestaneš.
(Autor je književnik)

---