E, na­pi­ši slo­vo Bi­so ova­ko pra­zne gla­ve, smi­sli ne­što da lju­de odu­še­viš. Na­pi­ši ne­što um­no, ka­ži ka­ko je te­ško bi­lo od­ma­ra­ti u VIP lo­ži i ka­ko ti je lo­še bi­lo par da­na. Guk­ni go­lu­bi­ce, po­hva­li se da je i te­be za­pa­lo: šved­ski sto, ko­no­ba­ri, spa i tur­sko ku­pa­ti­lo. Pri­znaj Bi­so li­ce­mje­ru, ko­ja si do ju­če plju­va­la na bje­li­nu sni­je­ga i zim­ske ča­ro­li­je, sa ko­jom si la­ko­ćom spre­mi­la ona tri ko­fe­ra, pet ke­sa i dva ran­ca za par da­na na pla­ni­ni. Ka­ži lju­di­ma ka­ko si sve po­ni­je­la od fe­na do igle i kon­ca, kao da se­liš, Bog te ne ubio, a po­šla si na od­mor. E Bo­ga mi, bje­še mi li­je­po. Ma pre­li­je­po. Po­pa­ko­vah ne­jač i do­ma­ći­na. Svi­ma sve tre­ba, a znam da im ne­će tre­ba­ti ni­šta od to­ga što tr­pa­ju, jer va­zda kad đe kre­će­mo, po­pa­ku­ju sve ne­po­treb­ne stva­ri, a kad đe stig­ne­mo pr­vo im je pi­ta­nje „Bi­se­ni­ja, đe mi je „ono”, e to ONO ni­kad ne po­ne­su. Al` odav­no je Bi­sa opa­me­ti­la gla­vu i na­u­či­la se­be. Nek sva­ko bi­ra šta mu tre­ba, pa što ko­me za­fa­li, sam je kriv. Kad kre­nu­smo, oba­ve­zno osta­vlja­ju­ći svi­je­tlo u hod­ni­ku, da kom­ši­luk mi­sli da smo ku­ći, po­mi­slih, haj va­la, žr­tvo­va­ću se ra­di dje­ce, a vi­še i pti­ce na gra­ni zna­ju ko­li­ko ja vo­lim sni­jeg i zi­mu i sve što uz nju ide. No, bo­ga mi, li­je­po ga je gle­dat iz to­ple pro­sto­ri­je, li­je­po opre­mlje­ne i ugod­ne. A ne­ka ga na­po­lju, sve dok je me­ni ugod­no, ne sme­ta mi, da se ne la­že­mo. A unu­tra ga na­lo­ži­li, ni­su šte­dje­li, kad je Bi­sa u jed­nom re­kla „otvo­ri­te ma­lo pre­to­plo je” sa­mo ču­ješ iz okru­že­nja „a ne, ne, no se do­bro ogrij, ne­moj da se ža­liš. Tr­pi. Te se ja pri­ću­tah, jer su ži­vu isti­nu re­kli. Va­zda mi je hlad­no, sto­ti­nu ob­u­čem tra­nja, šlo­fru­ka, po dvo­je vu­nje­nih ča­ra­pa, uvi­jek od­ne­kud fu­ri, al` ova­mo to­ga ne­ma. VIP je to. Tem­pe­ra­tu­ra svu­da ista. Sve li­je­po, to­plo, ugod­no. La­ko se na ta­kav ži­vot na­vi­ći. A uju­tru do­ru­čak, a na sto­lo­vi­ma sve­ga da se bi­ra, od eg­zo­ti­ke, zdra­vi­ne, na­ma­za i pu­din­gi­ća, su­vih za­ni­ma­ci­ja i pa­hu­lja. A na­ša dje­ca uze­la hlje­ba i dže­ma, ja­ja i vir­šle. Skrom­nost je ču­do. Ga­li­la je Bi­sa i uži­va­la, re­koh vam, za­pa­lo i me­ne tih par da­na. Al` naj­vi­še me odu­še­vi­la spo­zna­ja da me od pro­ku­va­nog vi­na ne bo­li gla­va i da par šlji­vo­vi­ca ni­je ta­ko stra­šno za po­pit. Al` da sta­nem na ski­je JOK. Ve­li mi do­ma­ćin „Bi­so, ba­če­na pa­ro, vi­še te ni­đe vo­di­ti ne­će­mo“. Isti­na je, strah je ču­do, ma­njak že­lje, a go­di­ne le­te. „Aj­de pa ću do­go­di­ne pro­ba­ti, tvr­do obe­ćah kao i la­ni” a na to će pri­ja­te­lji „ma va­ži, sve si mla­đa i sklop­ni­ja imaš pra­vo, idu­će go­di­ne je naj­bo­lje vri­je­me za po­če­tak”. I zna­te šta, pr­vi put mi ove go­di­ne bi kri­vo što ne pro­bah. Što ne sta­doh na ski­je, pa va­la ne bih od pr­ve no­gu slo­mi­la, ni­sam zar to­li­ki bak­suz. Al` eto da­doh obe­ća­nje. Vi ne­moj­te kao ja. Ne­moj­te da­va­ti sa­mo obe­ća­nja, od­lu­či­te se, uči­ni­te taj ko­rak, ri­zi­kuj­te, na­u­či­te ne­što no­vo, po­kre­ni­te se, idu­će go­di­ne bi­će vri­je­me ko­je kad po­gle­da­te una­zad, po­mi­sli­će­te ka­ko je to do­bar ko­rak i do­bra od­lu­ka ko­ju ste do­ni­je­li. Ne sa­mo zbog se­be već i zbog onih ko­je vo­li­te. Po­ka­za­će­te im da ste ja­ki, bi­će­te im uzor a ne sa­mo iz­go­vor „ako ne­će maj­ka, ne­ću ni ja”. Sre­ćom pa su mo­je Za­gar­čan­ke po­vu­kle na oca, vo­le da pro­ba­ju, da ri­zi­ku­ju da usa­vr­ša­va­ju, pa im je po­gled na Bi­su bio sa­mo kad im je za­fa­li­lo da ne­ko po­ša­lje sr­ce i ši­ri lju­bav.
No, dok je Bi­sa uži­va­la u ba­ze­nu i to­pi­la svo­je sa­lo i mi­sli na stot­ki sa­u­ne, dje­ca su uži­va­la na svoj na­čin. Brč­kaj se Bi­se­ni­ja, za­pa­lo te je, ka­ko ka­žeš, uži­vaj i tr­ljaj se la­van­dom mu­če­ni­ce, ko zna kad ćeš opet. Mo­žda te do­go­di­ne i ne po­ve­du, ko zna.. Ni­je la­ko bi­ti VIP (Va­zda Is­ko­či Pro­blem), mo­že ne­sta­ti li­mu­na­de, ko uga­si par­no ku­pa­ti­lo, gdje je onaj ko­no­bar. Ah, tri­sta ču­da... Eto ta­ko se ja ma­lo od­mo­rih, mo­rah. Ne za­mje­ra­te jel da? Aj­de pa i vi me­ni re­ci­te šta ima kod vas, jel` bi­lo od­mo­ra, umo­ra? Adre­su zna­te pa vas če­kam. Bu­di­te mi do­bri i sa­mo umje­re­no, jer tu je ključ sre­će.
Vo­li vas va­ša Bi­sa.