Ko­li­ko pu­ta vam se do­go­di­lo da se po­sli­je sva­kog raz­go­vo­ra sa pri­ja­te­lji­ma, ro­đa­ci­ma, ko­le­ga­ma, po­zna­ni­ci­ma ili čak ro­di­te­lji­ma osje­ća­te is­cr­plje­no i bez ener­gi­je? Ne­za­do­volj­stvo, po­vri­je­đe­nost ili osje­ćaj bes­po­moć­no­sti i uza­lud­nog tro­še­nja vre­me­na i ener­gi­je po­sle­di­ca su ko­mu­ni­ka­ci­je sa ta­ko­zva­nim te­škim lju­di­ma ka­kve sva­ko od nas ima u svom okru­že­nju. I ma ko­li­ko se tru­di­li da raz­go­vo­ri ko­je vo­di­mo sa nji­ma bu­du op­ti­mi­stič­ni i kon­struk­tiv­ni na obo­stra­nu ko­rist, ra­dost i za­do­volj­stvo, ta­kvi su­sre­ti se uvi­jek za­vr­ša­va­ju na­šim psi­ho­fi­zič­kim umo­rom.
Zbog če­ga odr­ža­va­mo od­no­se ko­ji za nas ni­su pri­jat­ni i ka­ko da pre­ki­ne­mo osta­nak u tom „za­ča­ra­nom kru­gu” ili ga pre­o­bra­ti­mo u pri­jat­no is­ku­stvo za „Dan” go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
– Naj­va­žni­ja stvar u su­o­ča­va­nju sa te­škim lju­di­ma je da ih pre­po­zna­mo, od­no­sno da uoči­mo ko­ja su to po­na­ša­nja dru­gih lju­di ko­ja nam ne pri­ja­ju – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić. – Za ne­ko­ga su to lju­di ko­ji ima­ju mi­šlje­nje o sve­mu, a ka­da po­gri­je­še na­pa­da­ju dru­ge. Po­tom, u ka­te­go­ri­ju „te­ških lju­di” spa­da­ju one oso­be ko­je se kon­stant­no ža­le, ali ne tra­že rje­še­nje, ni­ti pri­hva­ta­ju pred­lo­ge i sa­vje­te, ka­ko da svo­je pro­ble­me ri­je­še. Po­sto­je lju­di ko­ji­ma je do­mi­nant­ni ob­lik po­na­ša­nja otvo­re­na ver­bal­na agre­si­ja, kao i oni su ne­flek­si­bil­ni i ima­ju ten­den­ci­ju da ne­ga­tiv­no gle­da­ju na sve što im se do­ga­đa u ži­vo­tu. Naj­zad, me­đu lju­de ko­ji cr­pe tu­đu ener­gi­ju, spa­da­ju i oni ko­ji uzi­ma­ju sve tu­đe re­sur­se po­put po­dr­ške, odo­bra­va­nja i em­pa­ti­je, a ne nu­de ni­šta osim svog fi­zič­kog pri­su­stva i sklo­no­sti ka dra­ma­ti­za­ci­ji sve­ga što im se do­ga­đa. Ka­da ta­kvim lju­di­ma po­nu­di­te rje­še­nje, oni se br­že-bo­lje po­tru­de da stvo­re no­vi „ne­re­šiv pro­blem”, ka­ko bi osta­li u cen­tru pa­žnje i na­sta­vi­li da, uslov­no re­če­no, tje­ra­ju dru­ge da ži­ve nji­hov ži­vot umje­sto svoj. Uko­li­ko je ri­ječ o po­zna­ni­ci­ma ili ro­đa­ci­ma, pro­blem je la­ko rje­šiv – ne­će­mo se vi­đa­ti sa nji­ma če­sto i ta­ko će­mo sa­ču­va­ti se­be. Ali, ako se ra­di o emo­tiv­nom part­ne­ru, ro­di­te­lji­ma, bli­skim pri­ja­te­lji­ma ili ko­le­ga­ma sa ko­ji­ma sva­ko­dnev­no pro­vo­di­mo vri­je­me, upa­da­mo u klop­ku da i sa­mi osta­ne­mo bez po­zi­tiv­nog ži­vot­nog sta­va, jer tro­ši­mo svo­je re­sur­se na za­do­vo­lje­nje tu­đih po­tre­ba ko­je su po­put „ru­pe bez dna”.
Zbog če­ga osta­je­mo u od­no­si­ma ko­ji nas op­te­re­ću­ju?
– Lju­di gri­je­še ka­da za op­sta­nak u od­no­si­ma ko­ji ih op­te­re­ću­ju kri­ve sa­mo dru­ge. Sva­ki od­nos je „dvo­smjer­na uli­ca”. Dis­funk­ci­o­nal­na uvje­re­nja ko­ja smo usvo­ji­li u dje­tinj­stvu ili to­kom ži­vo­ta glav­ni su kri­vac za upor­no odr­ža­va­nje od­no­sa sa ta­ko­zva­nim te­škim lju­di­ma. Ova uvje­re­nja ak­ti­vi­ra­ju osje­ća­nja stra­ha i kri­vi­ce, zbog če­ga od­lu­ču­je­mo da će­mo ipak pro­vo­di­ti vri­je­me sa oso­ba­ma ko­je nas is­cr­plju­ju. Osje­ća­nje kri­vi­ce iza­zi­va uvje­re­nje da je oso­bi ko­ja nas is­cr­plju­je po­treb­na po­moć i da ne­ma ni­ko­ga osim nas ko­me mo­že da se obra­ti; uko­li­ko od­bi­je­mo da po­mog­ne­mo ta­kvoj oso­bi osje­ća­će­mo se lo­še. Ta­ko­đe, če­sto se do­ga­đa da su „te­ški lju­di” na­ši du­go­go­di­šnji pri­ja­te­lji sa ko­ji­ma smo ima­li mno­go li­je­pih tre­nu­ta­ka; ta­da su dra­ge uspo­me­ne oki­dač za osje­ća­nje kri­vi­ce, jer ne mo­že­mo da do­zvo­li­mo se­bi da tek ta­ko pre­ki­ne­mo ko­mu­ni­ka­ci­ju sa ne­kim ko­ga zna­mo du­gi niz go­di­na. Se­be do­ži­vlja­va­mo kao lo­šu oso­bu ako iz­ne­vje­ri­mo oče­ki­va­nja na­ših ro­di­te­lja i ro­đa­ka, jer sma­tra­mo da je ne­do­pu­sti­vo da ih „osta­vi­mo na cje­di­lu” on­da ka­da smo im, ka­ko ka­žu, naj­po­treb­ni­ji, če­sto za­bo­ra­vlja­ju­ći da smo im uvi­jek naj­po­treb­ni­ji, jer se ta­ko po­sta­vlja­ju pre­ma na­ma. Naj­zad, za osta­nak u tok­sič­nim od­no­si­ma kri­vac mo­že da bu­de i strah od sa­mo­će. Ve­ći­na lju­di ko­ji su ne­si­gur­ni u se­be ima­ju po­gre­šno uvje­re­nje da će do kra­ja ži­vo­ta osta­ti sa­mi uko­li­ko pre­ki­nu lo­šu emo­tiv­nu ve­zu ili brak. Umje­sto da se od­va­že na ta­kav ko­rak, oni ra­di­je bi­ra­ju da osta­nu u ve­zi ko­ja ih ne is­pu­nja­va ili u bra­ku ko­ji ih is­cr­plju­je i u kom se osje­ća­ju kao žr­tva.
Ka­ko da pre­va­zi­đe­mo dis­funk­ci­o­nal­na uvje­re­nja ko­ja nas za­dr­ža­va­ju u lo­šim in­ter­per­so­nal­nim od­no­si­ma?
– Ka­da osvi­je­sti­mo šta nas dr­ži u od­no­si­ma ko­ji nas ne is­pu­nja­va­ju, tre­ba­lo bi da se su­o­či­mo sa na­šim psi­ho­lo­škim iz­bo­ri­ma i da­mo sve od se­be da ih pro­mi­je­ni­mo. To ni­je ni­ma­lo lak za­da­tak, po­seb­no ako smo ra­sli u po­ro­di­ci ko­ja je „hra­ni­la” na­še osje­ća­nje kri­vi­ce i/ili strah od sa­mo­će. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma če­sto ni­je do­volj­na sa­mo sna­žna vo­lja, već i psi­ho­lo­ška po­dr­ška, po­seb­no ka­da ima­mo tok­sič­ne od­no­se sa čla­no­vi­ma naj­u­že po­ro­di­ce. Ta­da je put pro­mje­ne vr­lo bu­ran i te­ži ne­go ka­da se su­o­či­mo sa „te­škim lju­di­ma” u po­slov­nom okru­že­nju. Ka­da se oslo­bo­di­mo osje­ća­nja kri­vi­ce i/ili stra­ha, tre­ba­lo bi da usli­je­di pa­žlji­vo osmi­šljen raz­go­vor sa oso­bom či­je nam po­na­ša­nje sme­ta. Ni­ka­da ne bi tre­ba­lo da osu­di­mo oso­bu ko­ja nas is­cr­plju­je, već da joj bri­žno sta­vi­mo do zna­nja šta nam ne od­go­va­ra u nje­nom po­na­ša­nju. Na­i­me, če­sto se do­ga­đa da lju­di ni­su svje­sni ka­ko nji­ho­vo po­na­ša­nje uti­če na dru­ge, i ako do­bi­ju šan­su da to osvi­je­ste, po­zi­tiv­ne pro­mje­ne su mo­gu­će. Uko­li­ko, pak, do pro­mje­ne ne do­đe, ne pre­o­sta­je ni­šta dru­go ne­go da od­nos ko­ji nas op­te­re­ću­je sve­de­mo na mi­ni­mum ili ga u pot­pu­no­sti pre­ki­ne­mo. Ali, pr­ve ko­ra­ke na pu­tu pro­mje­ne mo­ra­mo da na­pra­vi­mo sa­mi.
Sne­ža­na Mol­do­van