-Autor: Mijat Lakićević

Pobjeda Zuzane Čaputove na predsjedničkim izborima u Slovačkoj prošla je u Srbiji sasvim nezapaženo. Ne mislim pritom toliko na aktuelnu vlast, gdje se osim Vučića protokolarnom čestitkom – uzgred, ona Erdoganu, iako baš i nije pobijedio, bila je mnogo srdačnija – niko nije oglasio, koliko na opoziciju. Koja nije ni beknula. Što i nije neko iznenađenje, jer je isto bilo i kada je u Makedoniji pobijedio Zaev. Jedino je Dragan Šutanovac, tadašnji šef Demokratske stranke, pokazao smjelost da se sretne sa novim makedonskim premijerom. Još „indikativnije“, Čaputovu nije konstatovao ni dobar dio (opozicione) intelektualne elite. Oni koji su svojevremeno za pobjede Orbana (kojeg već, od „milja“, zovu Viktator) i Kačinjskog (o)krivili Evropu, pronalazeći uzroke tih pobjeda u slabosti Unije i istrošenosti njenog koncepta, sad kada su do izražaja došle suprotne snage i tendencije „gromoglasno ćute“. Upadljivo su izostale analize šta trijumf – bukvalno, ne figurativno – takve opcije znači za Evropu, a posebno šta bi mogao značiti za Srbiju. U vezi sa ovim treba napomenuti da je i u objašnjenju „krize Evrope“ došlo do potpune „inverzije“. Uzmimo, na primjer, nama najbližu i najpoznatiju Grčku. Ispalo je, po mnogim ovdašnjim analitičarima, da je krizu u Grčkoj izazvala Evropska unija, a ne da je zapravo Grčka, svojim ogromnim javnim dugom, ugrozila Evropu.

A krizu u Grčkoj, da i to bude jasno, nisu izazvale „pohlepne banke“, nego (halapljiva?) grčka država. Koja je praktično potkupljivala svoje građane tako što je uzimala zajmove i onda im taj novac dijelila kroz plate, penzije i druge prinadležnosti za koje nije bilo realnog osnova u snazi nacionalne ekonomije. I, naravno, kad je došlo vrijeme da se dugovi vrate, onda kuku-lele. Štaviše, oni koji su prethodno godinama trošili nezarađeno nisu htjeli da preuzmu odgovornost za svoje nerazumno ponašanje. Nego su krivicu bacali na svakog ko im se učinio zgodan – a populistima svih boja i profesija uvijek na pamet prvo padnu banke i Međunarodni monetarni fond. Uglavnom, svi su bili krivi sem onih koji su zajam uzeli i potrošili. Da nije bilo Evrope, njene vlade i centralne banke, Grčka bi propala, a njeno se stanovništvo suočilo sa posledicama prema kojima bi i Velika depresija iz 1929. bila „mačji kašalj“. A slična sudbina zadesila bi vjerovatno i ostale tri zemlje iz slavnog PIGS sazvežđa – Portugaliju, Italiju i Španiju. Ovako, posle nekoliko godina ne baš tako stroge apstinencije – kad više nije bilo 13, 14. i 15. plate i kad su penzije pale ispod njemačkih – sunce i pijesak u Grčkoj skupi su kao da su u Norveškoj. Isto važi i za one druge tri, gore pomenute. Koliko je Evropa blagotvorna za njene članice najbolje je pokazao Bregzit. Nasuprot nadanjima, blago rečeno „evroskeptika“, da će početi „paranje“ Evrope, a bogami i radnjama da se to desi, njeno jedinstvo je čvršće nego ikad u poslednjih desetak godina. Naravno, to ne znači da u Evropi nema problema, uspona i padova. U stvari, njena istorija je sačinjena uglavnom od kriza. Za razliku od Sovjetskog Saveza koji je stalno pucao od zdravlja – dok nije sasvim pukao.

Ali, u projektovanu sliku umorne i stare Evrope, koja samo što nije izdahnula, novo lice Zuzane Čaputove, nikako se ne uklapa. Kao ni Zorana Zaeva, koji pošto- poto hoće u NATO.

Politički profil nove predsjednice Slovačke obilježava borba za zaštitu čovjekove okoline s jedne, i za ljudska prava s druge strane. Čaputova je, dakle, pobijedila zagovarajući autentične evropske vrijednosti. U Slovačkoj, kao članici Evropske unije, ona to i nije morala da naglašava. Ali u Srbiji je to neophodno. Možda članstvo u Evropskoj uniji nije dovoljno za uspostavljanje vladavine prava, ali da je to nužan uslov, nesumnjivo je. Evropa, kao sredstvo i cilj, jedini je način da se u Srbiji izgrade evropske institucije. Naročito je to važno sad kada se sve više pokazuje da je Vučićeva „proevropska“ politika neiskrena i da je „otvaranje poglavlja“ samo paravan za zatvaranje demokratije i slobode. Idealan je trenutak da protivnici ove vlasti preuzmu zastavu Evrope i da se nametnu kao (do)nosioci evropske budućnosti Srbije. Viktator je prošlost; Zuzana je budućnost.

Peščanik.net

---