Sva­ko od nas se ma­kar jed­nom u ži­vo­tu su­o­čio sa si­tu­a­ci­jom u ko­joj je do­veo u pi­ta­nje svo­je kva­li­te­te. Bez ob­zi­ra na po­stig­nut uspjeh, po­sum­nja­li smo u to da je on do­šao kao re­zul­tat na­šeg ra­da i ta­len­ta. Kad bi nam ne­ko upu­tio kom­pli­ment da do­bro iz­gle­da­mo, istog mo­men­ta smo se „bra­ni­li” da „ni­je­smo ni­šta po­seb­no”, da nam „baš i ni­je dan”, da „iz­gle­da­mo sa­svim obič­no”...
Ka­da po­hva­le stig­nu od oso­be u ko­ju ne­ma­mo po­vje­re­nja ova­kva re­ak­ci­ja je sa­svim oče­ki­va­na i oprav­da­na, po­seb­no uko­li­ko smo svje­sni da je ri­ječ o la­ska­nju. Ali, ka­da nam kom­pli­men­te upu­te lju­di do či­jeg mi­šlje­nja nam je sta­lo i ko­ji­ma ba­zič­no vje­ru­je­mo, a ni­je­smo u sta­nju da nji­ho­ve po­hva­le pri­hva­ti­mo kao isti­ni­te, go­vo­ri­mo o ta­ko­zva­nom sin­dro­mu pre­va­ran­ta.
O ne­mo­guć­no­sti pri­hva­ta­nja kom­pli­me­na­ta, uzro­ci­ma i mo­de­li­ma po­na­ša­nja po­mo­ću ko­jih je mo­gu­će pre­va­zi­ći ovaj psi­ho­lo­ški pro­blem za „Dan” go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
– „Sin­drom pre­va­ran­ta” za­sno­van je na vje­ro­va­nju da ni­je­smo ade­kvat­ni, do­stoj­ni i spo­sob­ni, upr­kos do­ka­zi­ma ko­ji uka­zu­ju su­prot­no – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić. – Za raz­li­ku od oso­ba ko­je za­i­sta va­ra­ju lju­de i či­ji je strah od raz­ot­kri­va­nja re­a­lan, ta­ko­zva­ni sin­drom pre­va­ran­ta ja­vlja se sa­mo kod lju­di ko­ji za­i­sta po­sti­žu uspje­he i is­ti­ču se u svom okru­že­nju, ali te uspje­he ne pri­hva­ta­ju kao re­al­ne i osje­ća­ju se lo­še ka­da ih ne­ko po­hva­li. Oni su ubi­je­đe­ni da ne za­slu­žu­ju kom­pli­men­te ko­je do­bi­ja­ju, sum­nja­ju u svo­je spo­sob­no­sti, in­te­li­gen­ci­ju, vje­šti­ne i zna­nja, a uspjeh ko­ji su po­sti­gli naj­če­šće iz­jed­na­ča­va­ju sa sre­ćom, slu­čaj­no­šću, ko­in­ci­den­ci­jom ili pre­va­rom ko­ju su po­či­ni­li, a ko­ja još ni­je raz­ot­kri­ve­na.
Zbog če­ga se ja­vlja ta­ko­zva­ni sin­drom pre­va­ran­ta?
– Po­sto­ji vi­še raz­lo­ga, a u ve­ći­ni slu­ča­je­va ko­ri­jen pro­ble­ma le­ži u naj­ra­ni­jem dje­tinj­stvu i od­no­su na re­la­ci­ji ro­di­te­lji - di­je­te. Uko­li­ko to­kom od­ra­sta­nja ni­je­smo do­bi­ja­li po­hva­le od ro­di­te­lja, već smo se su­o­ča­va­li sa­mo sa kri­ti­kom dok se uspjeh pod­ra­zu­mi­je­vao, ni­je­smo na­u­či­li da ade­kvat­no od­go­vo­ri­mo na kom­pli­men­te. Ne­ri­jet­ko ova­kvo vas­pi­ta­nje re­zul­tu­je ne sa­mo ni­skim sa­mo­po­u­zda­njem i (ne)pri­hva­ta­njem se­be, već i pre­tje­ra­nom sa­mo­kri­ti­kom i že­ljom za per­fek­ci­o­ni­zmom. Jer, ako ima­mo lo­šu sli­ku o se­bi, te­ško da će­mo pri­hva­ti­ti kom­pli­men­te ko­je nam upu­ću­ju dru­gi lju­di. Ta­ko­đe, ka­da na­por­no ra­di­mo u obla­sti za ko­ju smo ta­len­to­va­ni uspjeh ne­iz­o­stav­no do­la­zi, bez ob­zi­ra na po­ten­ci­jal­ne ne­po­volj­ne okol­no­sti sa ko­ji­ma se ma­nje-vi­še svi u ne­kom tre­nut­ku u ka­ri­je­ri su­sre­će­mo. Ali, onog tre­nut­ka ka­da po­sum­nja­mo u svo­je kva­li­te­te, tru­di­mo se da ra­di­mo još vi­še i još bo­lje, a osje­ća­mo se sve go­re jer sma­tra­mo da ni­je­smo da­li svoj mak­si­mum.
Ka­ko se ma­ni­fe­stu­je „sin­drom pre­va­ran­ta” i sa ko­jim te­re­tom ži­ve oso­be ko­je pa­te od ovog sin­dro­ma?
– Ova­kve oso­be ži­ve u kon­stant­nom stra­hu da će bi­ti raz­ot­kri­ve­ne i ras­krin­ka­ne, da će oko­li­na shva­ti­ti da one ni­je­su za­slu­ži­le uspje­he, kao i da će bi­ti po­ni­že­ne jer ni­je­su do­volj­no do­bre. Zbog to­ga če­sto bi­ra­ju re­če­ni­ce ko­ji­ma se, ka­da ih ne­ko po­hva­li, bra­ne po­put „Ni­je­sam ni pa­me­tan/pa­met­na, ni ta­len­to­van/ta­len­to­va­na, sa­mo na­por­no ra­dim”, „Ni­je­sam ura­dio/ura­di­la ni­šta van­se­rij­ski, sa­mo je kon­ku­ren­ci­ja bi­la sla­bi­ja od me­ne”, „Sre­ća me je po­gle­da­la”... Ka­da do­bi­ju kom­pli­ment za fi­zič­ki iz­gled, uglav­nom se tru­de da po­ni­šte vje­ro­do­stoj­nost tih kom­pli­me­na­ta ri­je­či­ma „Iz­gle­dam gro­zno, ugo­jio/ugo­ji­la sam se”, „Stil mi je kao da me je obla­či­la Voj­ska spa­sa”, „Fri­zu­ra mi je uža­sna”, „Ka­žeš da do­bro iz­gle­dam sa­mo da bi me utje­šio/utje­ši­la”...
Ka­ko mo­že­mo da pre­po­zna­mo da li ima­mo „sin­drom pre­va­ran­ta”?
– Ima­mo pro­blem uko­li­ko osje­ća­mo da ne za­slu­žu­je­mo uspje­he ko­je po­sti­že­mo, stra­hu­je­mo da će lju­di shva­ti­ti da ni­je­smo to­li­ko pa­met­ni kao što oni mi­sle, mi­ni­ma­li­zu­je­mo svo­je re­zul­ta­te, ne­ma­mo osje­ćaj da nam pri­pa­da­ju za­slu­ge ko­je smo do­bi­li, ne­pri­jat­no nam je ka­da do­bi­je­mo kom­pli­men­te i če­sto po­cr­ve­ni­mo, uma­nju­je­mo vri­jed­nost na­ših do­stig­nu­ća i ubi­je­đe­ni smo da nas dru­gi hva­le sa­mo za­to što nas vo­le a ne za­to što smo to za­i­sta za­slu­ži­li. Ta­ko­đe, uvi­jek kri­ti­ku­je­mo se­be pri­je ne­go dru­ge i ni­je­smo u sta­nju da pre­po­zna­mo na­še uspje­he sve dok nam ne­ko dru­gi ne uka­že na njih, sklo­ni smo da oma­lo­va­ži­mo se­be i re­zul­ta­te ko­je smo po­sti­gli.
Ka­ko da pre­va­zi­đe­mo ovaj pro­blem?
– Za po­če­tak, tre­ba­lo bi da raz­mi­sli­mo zbog če­ga mi­sli­mo da ni­je­smo vri­jed­ni po­hva­la i kom­pli­me­na­ta, kao i u ko­jim si­tu­a­ci­ja­ma se ta­ko osje­ća­mo. Ka­da ana­li­zi­ra­mo si­tu­a­ci­ju i osvi­je­sti­mo sve što smo uči­ni­li da bi­smo do­šli do uspje­ha, bi­će nam mno­go lak­še da pri­hva­ti­mo za­slu­ge ko­je nam pri­pa­da­ju. Oso­be ko­je pa­te od ta­ko­zva­nog sin­dro­ma pre­va­ran­ta če­šće su fo­ku­si­ra­ne na svo­je ma­ne, mi­ni­mi­zi­ra­ju­ći vr­li­ne. Da bi­smo bi­li si­gur­ni­ji u se­be, tre­ba­lo bi da po­ra­di­mo na svom sa­mo­po­u­zda­nju, da upam­ti­mo li­je­pe ri­je­či ko­je su nam dru­gi upu­ti­li i da ne ig­no­ri­še­mo kom­pli­men­te. Raz­go­vor sa oso­bom od po­vje­re­nja ta­ko­đe mo­že da bu­de od ve­li­ke ko­ri­sti. Onog tre­nut­ka ka­da iz­go­vo­ri­mo na­glas pro­blem sa ko­jim se su­o­ča­va­mo, već smo na po­la pu­ta do rje­še­nja. Va­žno je zna­ti da je ovaj pro­blem rješiv, sa­mo su po­treb­ni vo­lja i hra­brost da se sa njim uhva­ti­mo u ko­štac.
Sne­ža­na Mol­do­van