- Autor: Zoran Šaponjić

Evo već, drugi dan zaredom, zapomažu naslovi i tekstovi iz beogradske štampe. Jauci iz novinskih tekstova čuju se do neba. Teški su nebu, još teži zemlji. „Ratni zločinac na čelu „Besmrtnog puka“ u Nišu“! „Promocija ratnog zločinca“! „Haški osuđenik general Lazarević nije samo predvodio, nego se obratio učesnicima manifestacije „Besmrtni puk“! „Nije prvi put da se haški osuđenici i ratni zločinci pojavljuju u javnom životu Srbije“! „Sovjetski proizvod „Besmrtni puk“ prelio se na ulice Srbije“…

Horu se pridružio i američki ambasador u Srbiji Kajl Skot sa novom poukom Srbima. Njegove riječi uvijek su so na ranu: „Sramota je da osuđeni ratni zločinac korača ispred onih koji žele da odaju počast saveznicima koji su umirali boreći se za pravdu i mir u Evropi. Dan Evrope = evropske vrijednosti“ – poručila je ekselencija.

A riječi koje je general Lazarević izrekao u Nišu su strašne, dio Beograda se naježio, drugi dio ćuti. Mudro. Generalove riječi nisu u duhu evropskih integracija i vrijednosti pa je pametnije – prićutati se. Pritajiti se. Jer, Srbija i dalje nema alternativu.

-Poruka današnjeg marša je – mrtve heroje i žrtve odbrane zemlje ne zaboravite, žive poštujte! – rekao je general, a njegova ekselencija se strašno uznemirila.

Opomene iz američke ambasade čuju se do neba. Teške su nebu, još teže zemlji. One su so soli pravde i morala, esencija pravičnosti. Kad oni opomenu i zemlja se ugiba, nebesa samo što se ne otvore.

Srpski general je ratni zločinac! On je haški osuđenik! On je u Hagu osuđen na 14 godina robije! Pravosnažno! A Hag je svetinja, „sveto trojstvo“. Hag je sveto pismo, a sudije Haškog tribunala su apostoli. Nepogrešivi.

To što su ti isti u Hagu oslobodili Ramuša Haradinaja i Nasera Orića, to nema veze. To se ne uklapa u kliše. Kad su žrtve Srbi, Haški tribunal i ne mora baš i do kraja da bude tako pravedan kao kad osuđuje Srbe. Srbi su ionako krivi za sve što im se dešava. Sve su zaslužili. I mali Slobodan Stojanović zaslužio je sa svojih 11 godina da mu kraj Drine, kad se kući vratio po svog psa, odsijeku ruke i uši, a stomak raspore u obliku krsta.

I general Lazarević je kriv. Malo mu je 14 godina zatvora što je ispunio vojničku zakletvu, branio zemlju i narod. Trebalo mu je dati doživotnu, objesiti ga u Hagu zato što nije pobjegao sa fronta. Da su ga objesili, ne bi sad u Ništu pozivao Srbiju da ne zaboravi njegove ratne drugove, mrtve heroje i da poštuje žive. Problem bi bio riješen, a ambasadori ne bi bili tako jako uznemireni i naježeni. Ne bi vapili do neba na nepravdu zbog „promocije ratnog zločinca u Nišu“! Ne bi iz rezidencija opominjuće podvikivali – „Sramota!“

I, šta je ovdje novo? Ništa!

Šta je novo u činjenici da već drugi dan, evo, niko u Srbiji nije zvanično pitao njegovu ekselenciju je li njega sramota zbog onog što su njegovi sunarodnici uradili Srbiji 1999. godine? Zbog sve one pobijene djece, nevinog naroda? Je li ga sramota zbog punih onkoloških odjeljenja, patnji, stradanja kojima nema kraja? Ni tu nema ništa novo!

Srbija ćuti, ambasadori opominju. Od junaka prave zločince, od zločinaca i kukavica heroje.

Krug je zatvoren. Izalaza ni na vidiku. Najgori sude najboljima. Kukavice prozivaju junake.

Sve ovo do sada napisao sam samo zbog ove poslednje rečenice. Posle opomene njegove ekselencije, imam potrebu da ovu rečenicu napišem, izgovorim javno:

-General Lazarević je heroj! Bio i ostao. I nije me sramota da ovo kažem. Naprotiv.

Nek ostane zapisano. Možda će ovo neko, nekad čitati. Onda kad nama budu sudili.

Nama što sad ćutimo.

wwwiskra.co

---