-Če­tvr­tak je. Bi­su pi­šem uve­če i obič­no sam pu­na ener­gi­je i ide­ja, ali ve­če­as ni­je baš ta­ko. Da­nas sam do­ži­vje­la ener­get­sko pra­žnje­nje. Pot­pu­na sam pra­zni­na. Je­di­no što shva­tam je­ste da sam do­zvo­li­la da me lju­di to­li­ko is­tro­še da evo i sad vi­še raz­mi­šljam o nji­ma ne­go o se­bi ili o bi­lo če­mu dru­gom. To su ta­kvi ti­po­vi lju­di ko­ji, na­kon par mi­nu­ta, do­zvo­le se­bi da pri­ča­ju svo­je naj­du­blje, a obič­no i naj­cr­nje mi­sli, ide­je, shva­ta­nja i ne­ma šan­si da ika­ko mo­gu da ih pre­ki­nem, što zbog svo­je kul­tu­re, što zbog pri­ro­de po­sla jer za­bo­ga tre­ba da „osje­tim” ne­či­je po­tre­be. Pa pri­ja­te­lju, ja na­kon ko­mu­ni­ka­ci­je sa to­bom, osje­ćam po­tre­bu da po­pi­jem ne­ku ša­re­nu pi­lu­lu od ko­je ću da se smi­rim, a i te­bi da po­nu­dim istu. Mno­ge ra­di­o­ni­ce, uče lju­de ko­mu­ni­ka­ci­ja­ma, ka­ko da uma­nji­mo i pre­va­zi­đe­mo stres, ka­ko se­bi da po­mog­ne­mo i dru­gi­ma. Ali ne po­ma­že tu ne­ka­da ni ču­ve­ni Su­per­man stav, ni pra­vil­no di­sa­nje, tu bi je­di­no po­mo­glo bje­ža­nje, je­dan sprint, što da­lje i što br­že. Po­ne­kad ta­ko, dok sa tim ener­get­kim vam­pi­ri­ma, pri­čam, raz­mi­šljam ka­ko su to mo­žda ne­ka ne­vo­lje­na dje­ca želj­na pa­žnje i lju­ba­vi. Oni tra­že taj pun fo­kus, do­du­še na po­gre­šnom mje­stu, jer ga na onom mje­stu gdje bi tre­ba­lo ne­ma­ju, kod ku­će, me­đu pri­ja­te­lji­ma, u po­ro­di­ci. Tač­no ne­kad po­mi­slim da bi po­je­di­ni­ma tre­ba­lo da­ti za­gr­ljaj i da bi im bi­lo lak­še, bi­li bi ma­nje „na­te­ge” ma­nje bi nam sr­ka­li ener­gi­ju, živ­ce, osje­ti­li bi dav­no za­bo­ra­vljen osje­ćaj pri­pad­no­sti, lju­ba­vi ili po­što­va­nja. Sem ovog vam­pi­ri­zma vla­da i još je­dan mo­me­nat me­đu lju­di­ma, tre­nu­no vr­lo ak­tu­e­lan, ko­ji se zo­ve se­bič­luk. Se­bič­no ću­ti­mo kad je u pi­ta­nju emo­ci­ja, se­bič­no ću­te kad tre­ba ne­što da se po­hva­li, po­zi­tiv­no is­ko­men­ta­ri­še, ali smo za­to vr­lo otvo­re­ni i ši­ro­ki ka­da je kri­ti­ka u pi­ta­nju. Da­nas mi pri­ča sta­ri­ja kćer ka­ko joj je na pu­tu do ško­le pri­šla mno­go mla­đa cu­ri­ca i re­kla „ka­ko si li­je­pa, ta­ko si vi­so­ka i imaš li­je­pu ko­su”, mo­ja je sta­la, zbu­ni­la se i re­kla „hva­la ti lju­ba­vi, uljep­ša­la si mi dan”, (ju­tar­nja kon­ver­za­ci­ja iz­me­đu dvi­je dje­voj­či­ce od osam i tri­na­est go­di­na). Na­ra­vo­u­če­ni­je, bu­di­te lju­di ko­ji u dru­gi­ma bu­de sre­ću, ra­dost. Bu­di­te lju­di ko­ji će dru­gi ra­do vo­lje­ti da sret­nu. Ši­ri­te osmje­he i to­pli­nu, ne­ma ve­ze što na­po­lju pa­da ki­ša i što je hlad­no kao u de­cem­bru. Bu­di­te Me­li – bu­di­te Sun­ce. Bu­di­te za­gr­ljaj, li­je­pa ri­ječ, bla­ga, sa li­je­pim to­na­li­te­tom. Uju­tru pr­vo po­zdra­vi­te se­be, re­ci­te kao ja „Bi­so, osva­nu­la si mo­re, imaš pri­li­ku da i da­nas uži­vaš sa svi­ma ko­je vo­liš”, sku­vaj­te se­bi ka­fu, čaj, oče­šljaj ko­su, po­đi na br­zi hod, ugo­di se­bi i bu­di ne­ko­me li­jep pri­zor, ne­moj da te pam­te po cr­noj ma­sti iz oči­ju, po brec­ka­nju i hi­ste­ri­ji, jer ko zna ka­kav je sju­tra dan, šta no­vo ju­tro no­si, ho­će li nas uop­šte bi­ti. Bi­so, te­be su u že­lji do­če­ka­li, lju­bi­li, ma­zi­li, pa­zi­li, po­ka­ži da je naj­ljep­ša stvar bi­ti vo­ljen i vo­lje­ti. I šta god da se de­ša­va u na­ma, to ne tre­ba da re­flek­tu­je­mo na dru­ge, da ih tro­ši­mo i ci­je­di­mo, cr­pi­mo im du­šu i emo­ci­je. Bu­di­mo ki­ša ko­ja hra­ni plod­no tlo iz ko­jeg će ni­ca­ti ne­što naj­div­ni­je. Lju­bi vas Bi­sa do­bri mo­ji i mi­sli­te o ovo­me kad kre­ne­te ne­gdje, dok ste na šal­te­ru, če­ka­o­ni­ci, dok če­ka­te u re­do­vi­ma, ši­ri­te lju­bav i nek vas lju­di ra­do sri­je­ću.
Uz­dra­vlje i ži­vje­li mi, sreć­ni.