Eto ta­ko, pro­đo­še i pra­zni­ci. A gdje ste vi bi­li? JA? Ni­đe. Što? Pa eto, ni­sam mo­gla da se do­go­vo­rim sa dru­ga­ri­ca­ma. Jed­na je bi­la pre­u­mor­na, dru­goj je sme­ta­lo lo­še vri­je­me, a ja sam se neć­ka­la ne­što i iz­vi­si­la. Ta­ko to bi­va kad ho­ćeš baš sve koc­ki­ce da se po­klo­pe, kad ho­ćeš ne­bo bez ob­lač­ka, da si u top for­mi i od­mor­na, a ideš da se od­ma­raš, da ti ni­ko i ni­šta ne sme­ta i na kra­ju - ši­pak. Do­la­zim do za­ključ­ka da smo pre­kom­pli­ko­va­ni. Na­ma ni­je bit­no sa kim smo, ni gdje smo, mi za­pra­vo i ne zna­mo šta ho­će­mo, ali vr­lo do­bro zna­mo šta ne­će­mo, il’ još bo­lje ni­šta ne zna­mo, a od­lič­no glu­mi­mo su­prot­no, a vri­je­me pro­la­zi. Ono što vam stal­no go­vo­rim je­ste da uči­te od dje­ce i pra­ti­te njo­ho­vo uro­đe­no i pri­rod­no po­na­ša­nje. Ka­ko bi­ti sre­ćan i šta i ko­li­ko je po­treb­no za sre­ću. Eto, mo­joj kćer­ki su za sre­ćan i di­van dan, ro­đen­dan, bi­le po­treb­ne dvi­je se­stre i jed­na dru­ga­ri­ca, jed­na pi­dža­ma i ogrom­na ko­li­či­na lju­ba­vi. Gle­dam njih če­ti­ri ta­ko, još kad sam re­kla da mo­gu da pra­ve pi­dža­ma par­ti, taj smi­jeh, sjaj u oči­ma, ta sre­ća, neo­pi­si­vo. I ne­ma ve­ze što pa­da ki­ša i što se kva­se fri­zu­re, bit­no je da su za­jed­no, da ple­šu, taj gro­hot­ni smi­jeh na sav glas. „Ali si­ne, ni­sam sti­gla da ti ku­pim pra­vi po­klon, tra­ži­će­mo za­jed­no! I nje­no: „Ne­ma ve­ze maj­ko, me­ni je sa njih tri naj­ljep­še”. I on­da shva­tim da je sre­ća stvar­no u vr­lo ma­lim stva­ri­ma ko­je se ne ku­pu­ju već se stva­ra­ju, sa­me pra­ve i one su ne­pro­cje­nji­ve. One stva­ra­ju uspo­me­ne, sli­ke, ko­la­že.. Ču­vaj­mo te po­ru­ke ko­je su na­še emo­tiv­no bla­go, a ne­ma ve­ćeg od onog ka­da otac kćer­ki na­pi­še „Sa­mo če­tr­na­est go­di­na je pro­šlo od ka­ko si po­ja­ča­la na­šu eki­pu. La­ga­no osje­ćam da po­sta­ješ playma­ker i ko­li­ko god se tru­dio da ja osta­nem na toj po­zi­ci­ji to­li­ko mi je dra­go da je pre­u­zi­maš. Si­gu­ran sam da i po­red ma­lih pre­kr­ša­ja kod pre­u­zi­ma­nja po­zi­ci­je u ti­mu ne­ćeš pra­vi­ti krup­ni­je gre­ške i fa­u­lo­ve u na­pa­du, a da ćeš da­va­ti ko­še­ve sa svih po­zi­ci­ja za naš, od­no­sno tvoj tim za ko­ji će­mo uvi­jek mi na­vi­ja­ti. Šam­pi­on­ski pr­sten ne­ka bu­de ne­što što će bi­ti dio te­be. Šu­ti­raj, na­pa­daj, bra­ni se, daj troj­ke, za­ku­ca­vaj… za­vr­ša­vaj sva­ku utak­mi­cu sa osmje­hom i po­dig­nu­tim ru­ka­ma u znak po­bje­de. Pa ako se i ne­ka­da de­si da te ne­ko fa­u­li­ra, za­ku­ca pre­ko te­be ili da vi­še ko­še­va, mi će­mo opet bi­ti vjer­ni na­vi­ja­či ko­ji ne­će pre­sta­ti pje­va­ti i ko­ji te ne­će osta­vi­ti. Po­di­ći će­mo te ako pad­neš, ohra­bri­ti ako po­mi­sliš da od­u­sta­neš, no­si­ti na ra­me­ni­ma ka­da po­bje­đu­ješ. Sve dok bu­de­mo ži­vi na­vi­ja­će­mo za te­be i naš tim. Sa­mo na­pri­jed u no­ve po­bje­de, Šam­pi­on­ko!“
Ovo ja­vlja­nje ću da za­vr­šim baš ova­ko, vr­lo emo­tiv­no i sreć­no, ne­ka­ko sla­vlje­nič­ki. Pre­po­ru­ka „pa­zi­te ka­da bi­ra­te oče­ve svo­je bu­du­će dje­ce“. Oni mo­ra­ju da bu­du te­me­lji, stu­bo­vi, vje­tro­vi, naj­bo­lji na­vi­ja­či u va­šem ti­mu, oni ko­ji zna­ju da stva­ra­ju uspo­me­ne, da ih či­ne po­seb­nim i ne­za­bo­rav­nim. I on­da mi i ni­je to­li­ko žao Ba­ščar­ši­je i de­set upo­la sa lu­kom, što ne pro­bah ni ovog vi­ken­da. Mno­go sam sreć­na ka­da znam da su če­ti­ri sr­ca ku­ca­la kao jed­no. Jed­no, ali ve­li­ko i po­seb­no. Lju­bi vas Bi­sa, a te­be, Bo­ba­na naj­vi­še !!
Či­ta­mo se...