Na­uč­ni­ci su is­pod naj­ve­ćeg i naj­du­bljeg kra­te­ra na Mje­se­cu ot­kri­li ve­li­ku ko­li­či­nu mi­ste­ri­o­zne ma­se ne­po­zna­tog po­ri­je­kla. Pre­ma is­tra­ži­va­nju ti­ma sa Uni­ver­zi­te­ta Baj­lor u SAD, pod Ait­ke­no­vim ba­ze­nom ko­ji se na­la­zi ne­da­le­ko od Mje­se­če­vog ju­žnog po­la, mo­gao bi da bu­de za­ko­pan me­tal­ni ma­te­ri­jal aste­ro­i­da ko­ji je u dav­noj pro­šlo­sti uda­rio u Ze­mljin pri­rod­ni sa­te­lit.
– Za­mi­sli­te da hr­pu me­ta­la pet pu­ta ve­ću od Ve­li­kog ostr­va Ha­va­ja za­ko­pa­te pod tlom. To­li­ku neo­če­ki­va­nu ma­su smo ot­kri­li – re­kao je za Pi­ter B. Džejms, asi­stent na pla­ne­tar­noj ge­o­fi­zi­ci na Bej­lo­ru, šef is­tra­ži­va­nja ko­je je ob­ja­vlje­no u ča­so­pi­su „Ge­ophysi­cal Re­se­arch Let­ters”.
Kra­ter je okru­glog ob­li­ka, ši­ri­ne oko 2.000 ki­lo­me­ta­ra. Iako je to­li­ko ve­li­ki ne mo­že da se vi­di sa Ze­mlje jer se na­la­zi na uda­lje­ni­joj stra­ni Mje­se­ca ko­ja ni­ka­da ni­je okre­nu­ta pre­ma na­šoj pla­ne­ti. Mje­re­nja sup­til­nih raz­li­ka u gra­vi­ta­ci­ji za po­tre­be is­tra­ži­va­nja oba­vlje­na su po­mo­ću in­stru­me­na­ta Na­si­ne mi­si­je „Gra­vity Re­co­very and In­ter­i­or La­bo­ra­tory” (GRAIL).
– Ka­da smo te po­dat­ke is­kom­bi­no­va­li s to­po­graf­skim po­da­ci­ma le­tje­li­ce „Lu­nar Re­con­na­is­san­ce Or­bi­ter” (LRO), ot­kri­li smo neo­če­ki­va­no ve­li­ku ko­li­či­nu ma­se sto­ti­na­ma mi­lja is­pod dna Ait­ke­no­vog ba­ze­na na Ju­žnom po­lu. Jed­no od mo­gu­ćih ob­ja­šnje­nja je da je ta do­dat­na ma­sa me­tal s aste­ro­i­da ko­ji je ob­li­ko­vao taj kra­ter još uvi­jek usa­đen u Mje­se­če­vu plašt – re­kao je Džejms.
Šta god bi­la i oda­kle god da do­šla, ka­že, ta ma­sa pri­vla­či dno ba­ze­na na do­lje za go­to­vo ki­lo­me­tar. Kom­pju­ter­ske sti­mu­la­ci­je uda­ra ve­li­kih aste­ro­i­da po­ka­zu­ju da bi se, u od­go­va­ra­ju­ćim okol­no­sti­ma, je­zgra aste­ro­i­da od gvo­žđa i ni­kla mo­gla ras­pr­ši­ti u gor­njem di­je­lu Mje­se­če­vog pla­šta, slo­ja iz­me­đu ko­re i je­zgre.
– Na­pra­vi­li smo ma­te­ma­tič­ke pro­ra­ču­ne i po­ka­za­li da bi do­volj­no ras­pr­še­no je­zgro aste­ro­i­da iz uda­ra mo­gla da osta­nu sa­stav­ni dio pla­šta sve do da­na­šnjih da­na umje­sto da po­to­ne u je­zgru Mje­se­ca – re­kao je on.
Pre­ma dru­gom mo­gu­ćem tu­ma­če­nju ve­li­ka ma­sa mo­gla bi da se sa­sto­ji od vi­so­ke kon­cen­tra­ci­je ok­si­da po­ve­za­nih s po­sled­njom fa­zom u skru­ći­va­nju Mje­se­če­vog oke­a­na mag­me.
Ait­ke­nov ba­zen, na­stao pri­je oko če­ti­ri mi­li­jar­de go­di­na, naj­ve­ći je, naj­du­blji i naj­sta­ri­ji po­zna­ti kra­ter u Sun­če­vom si­ste­mu. Na uda­lje­ni­ju stra­nu Mje­se­ca, u Ait­ke­nov kra­ter u ja­nu­a­ru ove go­di­ne pr­va je sle­tje­la ki­ne­ska son­da „Chang­`e-4”. Kra­ter je 1970. go­di­ne na­zvan po ame­rič­kom astro­na­u­tu Ro­ber­tu Gran­tu Ait­ke­nu.
Džejms ka­že da su to­kom raz­vo­ja Sun­če­vog si­ste­ma mo­gli da na­sta­nu i ne­ki ve­ći kra­te­ri, me­đu­tim, oni ni­su pre­ži­vje­li do da­nas. Auto­ri ga sto­ga sma­tra­ju naj­bo­ljim pri­rod­nim la­bo­ra­to­ri­jom za is­tra­ži­va­nje ka­ta­stro­fal­nih su­da­ra, drev­nih pro­ce­sa ko­ji su ob­li­ko­va­li ka­me­ne pla­ne­te ka­kve vi­di­mo da­nas.