- Piše: Marko Begović

Ko je pomislio da više ništa ne može da nas iznenadi, ozbiljno se prevario. Nakon oktobarskih izbora, opozicija je kao nikada prije (ali i kasnije) bila jedinstvena da je uspostavljena vlast nelegitimna, a da su državne institucije zarobljene. Većina nas je toga svjesna od vremena izbornog inženjeringa jedinstvenog DPS-a, pa smo „moderne“ obrise istoga dobili aferom „Snimak”. Opozicioni konsenzus je brzo prošao, jer jedni su se vratili zbog glasanja oko prijema CG u NATO, drugi izašavši na lokalne izbore u Tuzima, a treći povratkom u „Sinđin“ parlament. I svi su se trudili da opravdaju svoje poteze, pritom ne dajući odgovor kako smijeniti vlast – valjda je to jedina tačka koja spaja pomenute opozicione prvake.

Afera „Koverat” je pokazala da ovaj sistem, po prirodi parazitski, trči svoj poslednji krug. Takođe, njome je otvoren brisani prostor za predstavnike opozicije da vlast pošalju u političku prošlost – u zemljama s civilizovanim političkim akterima taj proces bi se završio za nekoliko dana, ali ne i kod nas. Grupa entuzijasta, bez ozbiljnog političkog iskustva, kroz pokret „Odupri se“, animirala je građane u ozbiljnom broju da se odupru vlasti lopovluka. Pojedini predstavnici opozicije požurili su s direktivama da se na proteste ne smije izaći, dok su drugi davali nevoljno podršku, a treći nemudro ćutali. Uspjeh protesta demistifikovao je sve političke učesnike – predstavnici pozicije su nemoćni, dok opozicija ne želi da preuzme odgovornost za vođenje države. Za ponašanje ovih potonjih odgovor je više nego očigledan – ozbiljna društveno-ekonomska kriza zahtijeva odgovornost, profesionalizam i postojanost. Ovo su ključni principi koji ne stanuju niti u jednom političkom subjektu.

Da je vlast pored očigledne nesposobnosti i nemoćna, demonstrirano je svega nekoliko dana nakon izjave premijera Markovića. Tada je „stameno“ izjavio da će, nakon završenog kongresa, DPS uputiti ponudu opoziciji. Nedugo zatim, „kotorski pajser” je obrazlagao amandmane DCG, a poslanici vlasti ih usvojili. No, ono što je prethodilo proceduri glasanja posebno je zanimljivo. Većina poslanika opozicije bila je maštovita u repertoaru uvreda prema opravdano odsutnim kolegama, pritom braneći i Sporazum za budućnost potpisan s građanima. Upravo na njihovo insistiranje, odustalo se od tačke sporazuma koji je predviđao bojkot parlamenta, a njihova učinkovitost boravka tamo jednaka je uticaju Pinkove „Zadruge”. Toliko o doslednosti. S druge strane, predloženi amandmani pokušali su se odbraniti s više adresa – od beogradskog Budvanina iz kombi partije do pojedinih predstavnika civilnog sektora koji ipak imaju skromno znanje o organizaciji i načinu rada državne uprave. U suštinskom smislu, amandmani nijesu dostatni da se stvore uslovi za prve fer i slobodne izbore, jer nadzorno tijelo ne može imati ni izvršna ovlašćenja, niti kapacitet da prati sprovođenje propisa koji će se usvojiti, a kamoli da prati rad organa državne uprave. Taj kapacitet se jedino može obezbijediti formiranjem vlade izbornog jedinstva, ali na način da će struka, a ne stranačka knjižica dominirati kadrovskim rješenjima.

Direktna posledica ovog blata u trajanju jeste Crna Gora s najvećim procentom iseljavanja u regionu i taj trend može samo da se ubrza. Građani nemaju vremena da čekaju opoziciono lutanje. Građani nemaju želudac i neće da biraju između prostakluka, nesposobnosti i lopovluka.