Ova epi­zo­da Bi­se je po ma­lo neo­bič­na jer je ne pi­šem od ku­će, već sa jed­ne pre­di­vne te­ra­si­ce, is­pod bre­za, šlji­va i ja­bu­ka. I dok cvrč­ci pje­vu­še, u da­lji­ni se na­slu­ću­je ne­ki na­rod­njak, a čist i svjež va­zduh pu­ni plu­ća. Bi­sa pu­ni ba­te­ri­je ni­šta ma­nje ne­go u So­ko­ba­nji. I dok po­je­di­ni pa­te za Mal­di­vi­ma, Ibi­ca­ma i ne­kim ta­mo ostr­vi­ma, ja ža­lim i pa­tim što ove na­še div­ne kra­je­ve ni­sam upo­zna­la ra­ni­je. Ža­lo­sno je što nam je sve tu­đe i stra­no mi­li­je i vi­še ga ci­je­ni­mo, dok na­še i ne stig­ne­mo da upo­zna­mo. Pro­la­ze­ći kroz ovaj kraj do­sta to­ga mi je pro­la­zi­lo kroz gla­vu... Koliko su sa­mo ov­dje lju­di vri­jed­ni, rad­ni, bo­ga­ti. Vri­jed­ni su jer ima­ju svo­ja po­lja ku­ku­ru­za, div­na po­lja sun­co­kre­ta, ma­li­nja­ke, nji­ve, ko­nje, sto­ku, a ono što me po­seb­no ra­do­va­lo je kad vi­dim ta pre­li­je­pa dvo­ri­šta, ku­ći­ce kao iz pri­ča i baj­ki. Ov­dje, kao da je non-stop otvo­re­no tak­mi­če­nje ko će bo­lje da ure­di svo­je dvo­ri­šte, sa što vi­še cvi­je­ća i ze­le­ni­la, sa mi­li­on de­ta­lja i de­ko­ra­ci­ja i sve mo­ra da ima svo­ju ori­gi­nal­nu priču. Ali, da bi či­tav ugo­đaj bio baš ka­ko tre­ba po­treb­no je, što bi re­kli ima­ti eki­pu za pro­vod. Ako tu pro­ma­ši­te, on­da ste ga pra­vo „uga­si­li”. Sre­ćom, ova „če­ta”, ma­la ali oda­bra­na, u sa­sta­vu tri ta­te, tri maj­ke i še­sto­ro dje­ce je vi­še ne­go vr­hun­ska. Gdje god se po­ja­vi­mo u ovim kra­je­vi­ma po­sta­je­mo sim­pa­tič­ni, neo­bič­ni, sa svo­jim na­gla­skom i ma­ni­ri­ma. Ili smo mi sa­mo ta­ko umi­sli­li. Na­ša ga­zda­ri­ca je pre­fi­na že­na, pe­de­se­tak go­di­na, a ni­ko joj ni tri­de­set pet-šest dao ne bi. Kad je pi­tah ko­ja je taj­na nje­nog mla­da­lač­kog iz­gle­da ve­se­lo mi je od­go­vo­ri­la „ra­ki­ji­ca na sa­baj­le uz ka­fu, mno­go smije­ha i to što sam se na vrije­me raz­ve­la”. Lju­di su ne­ka­ko pi­to­mi­ji, ma­nje ner­vo­zni, smi­re­ni­je ko­mu­ni­ci­ra­ju. Ka­že mi sta­ri­ja kćer „ov­dje se svi po­zdra­vlja­ju i ja­vlja­ju”, pa re­koh „ni­šta ih ne ko­šta, bes­plat­no je, a vi­diš ka­ko se ti li­je­po osje­ćaš”. I dok še­tam ta­ko ovim kra­jem, gdje se pre­pli­ću va­zdu­šne ma­se i stru­ja­nja vje­tro­va, ču­jem mi­li­on ne­kih pri­ča ili vje­ro­va­nja, isto­rij­skih či­nje­ni­ca i kon­tam ka­ko to si­gur­no mno­ga stren­džer­ska mje­sta ne­ma­ju. Mo­že­te mo­žda ima­ti ne­što mo­der­ni­je i sku­plje, ali du­šu ne mo­že­te ku­pi­ti na auk­ci­ji, jer ona se ne ku­pu­je. Eki­pa za pro­vod, iako raz­li­či­tih ka­rak­te­ra i ener­gi­ja, sa­vr­še­no funk­ci­o­ni­še. A dje­ca ko dje­ca, nji­ma ni­je bit­no ni gdje su, sve dok im je li­je­po za­jed­no i dok je za­ni­mlji­vo. Iako su po­je­di­ni od njih oče­ki­va­li ba­ze­ne i bla­to na sve stra­ne, skon­ta­li su da to i ni­je baš ta­ko. One tri maj­ke, sa po­čet­ka pri­če, se još ni­su po­sva­đa­le, a mu­že­vi su „naj­bo­lji” od sve ma­le dje­ce. Tre­ba Cr­no­gor­ci­ma vre­me­na da se na­vik­nu ma­lo na ter­mal­ne vo­de i da ne tre­ba pre­će­ri­va­ti, jer ni­smo tu da od nas tur­ši­ja po­sta­ne. Mir i ti­ši­na je ono što se ov­dje ci­je­ni i dr­ži za brend. Sa­ču­va­li su sklad sa pri­ro­dom, taj spo­koj ko­ji li­je­či i na po­slet­ku, čo­vjek mo­ra bi­ti na­gra­đen – zdra­vljem. A mo­gli su i oni, isto kao i mi, da uda­re red be­to­na, pa zgra­du, pa most, pa opet be­to­na pa zgra­du, par­king i sve ta­ko u krug. Ali ne, ovaj kraj ču­va tra­di­ci­ju zdra­vog ži­vo­ta i do­ma­će hra­ne. A va­zduh otvo­rio ape­ti­te, pa od zlo­pi­te dje­ce po­sta­še ma­le, ne­za­sit­ne aj­ku­li­ce. Eto, s ob­zi­rom na to da ne pi­šem sa Ha­va­ja ne­go iz ba­nje, pri­mi­te je­dan sr­da­čan, ko­lek­tiv­ni po­zdrav i po­raz­mi­sli­te da pro­še­ta­te ovom na­šom lje­po­tom. Tu­đe ci­je­ni, a svo­je vo­li i po­štuj. Ka­ko ono ka­žu „So­ko­ba­nja, so­ko grad, do­đeš star, a odeš mlad”, Bi­su su tač­no vra­ti­li na ne­kih tri­de­se­tak.. Ta­man! Do či­ta­nja..
Vo­li­te se i smij­te, što če­šće i što gla­sni­je....