- Autor: Boško Kozarski

Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega, kao ljubav! Umješno je Meša izmiješao naziv i suštinu najvažnijeg odnosa, uz rodbinski i kumovski. Ta definicija upravo opravdava neobjašnjivost bezgranične ljubavi prema srpskom rodu dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, najvećeg prijatelja našeg naroda. Osmog avgusta, prije tačno 90 godina, prestalo je da kuca srce koje je voljelo Srbe više od naučne karijere, lagodnog života, porodičnog mira… Čak i kad je prestalo da pulsira u ritmu oslobodilačkog marša, gorelo je od želje da ostane tamo gdje se bat srpskih div-junaka čuje i danas, na Kajmakčalanu. Tijelo Arčibalda Rajsa sahranjeno je na Topčiderskom groblju.

Srce, po želji, ali i promislu, položeno je na najvišu tačku herojske pobjede. Iako je urna oskrnavljena i srce ukradeno od strane bugarskih fašista tokom Drugog svjetskog rata, duša je živa koliko i naša zahvalnost i sjećanje na prijatelja kakvog možda nikada više nećemo imati.

Sramotnu sudbinu podijelio je sa ostalim herojima koje ratno vrijeme okiti vijencem slave, a skupo plaćen mir baci u zapećak svakodnevice. Nerijetko i omalovažavan, ostao je dosledan i vjeran svojoj najvećoj ljubavi – srpskom narodu.

Poetskom nadahnošću, psihološkom doktrinom i prijateljskom iskrenošću postavio nam je dijagnozu i prepisao terapiju.

„Čujte, Srbi!”, taj filigrantski zdravstveni karton našeg roda, dugo je bio skriven kako bi se bolest prikrila i proglasila zdravljem.

U kartonu je, između ostalog, navedeno: „Sam bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro-Švaba, koliko su vam jadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolje braće i sestara izmrcvarili i pobili zato što su bili rodoljubi. A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austrougari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Njemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca, mirno dolaze da kod vas stiču bogatstvo, a vi im to dopuštate.”

E, moj Rudolfe, danas ni dopuštanje nije dovoljno, pa smo malo i dosubvencionisali. Bolje će svi drugi orati negoli srpski seljak svoju njivu. „Vi, Srbi, jeste pobijedili, ali ne znate gazdovati”, para uši citat iz poznatog filma domaće kinematografije. Svoja bogatstva i danas, dobri moj Rudolfe, dajemo strancima na upravu i bogaćenje. Šta kažeš? „Dopustili ste da umre duh vaše omladine. Dozvolili ste da se ona ugleda na sve one vaše skorojeviće, zabušante, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare zatrovane žudnjom za novcem. (…)

Pripazite da vas taj nemar jednog dana preskupo ne košta. Može vas koštati i zemlje jer ova omladina se neće žrtvovati na oltaru otadžbine kad zazvoni na uzbunu. (…) Današnja omladina će vam reći da ne želi da gine jer joj to ništa ne donosi. Zna ona iz iskustva, gledala je to svojim očima, i kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi.” Rudolfe, Srbi hoće da slušaju, ali rijetko čuju.

Djeca hoće da nauče, ali im se podmeće smeće. Sunovrat nam je, nekako, milija staza… Nadam se, možda se i oporavi naša omladina od strmoglavog pada morala. Možda tvoj testament mom rodu dođe u ruke omladini. „Čujte, Srbi!” nije obavezna lektira, iako nam nema važnije koju bi valjalo pažljivo pročitati. Čujte, Srbi, čuvajmo se sebe… iskra.co

---