-Piše: Boris Jovanović

Kont'o, kont'o, pa skont'o... Napregao sve umne sile, pa mi sinulo. Rknula me munja čistoga proviđenja, pa sad drugačije hodim zemljom:

Nije kriv onaj što je krivac, nego ovi što ga drže na visinama.

Ko li su ti i takvi u zemlji ljuđi i junakah i širom serbskih zemaljah... Jesu li to, odista, ovi iz naslova...

Porezan oštricom prenagle spoznaje, drugačije klecam među ljudima. Među narodnim herojima i pokretnim spomenicima:

To su ti zapravo oni:bezumnici i bezobraznici...

Da nije tih veličinah, ne bi nam ni bilo ove veličine od koje smo sve manji...

Ne bi nam bilo, da njih nije, ni ovih visinah pred kojom smo sve niži...

Nije nam kriv On, iako zna da je kriv, ali svoju krivnju ne priznaje pred svijetom. Ne polaže računa bezumnicima i bezobraznicima iako dobro znade da ga ne bi bilo da mu njih nije...

Nemaju oni kantar da takvi kakvi jesu-bez uma i bez obraza- izmjere Njegovu krivnju. Zna On to dobro, iako još bolje zna da je samo na njihovom kantaru, kantaru bezumlja i bezobraznosti, najveći, najvažniji, najteži-prava monumentalna historijska ličnost. Antologija uma i časti... Zna to i Onaj u Biogradu i Onaj u Titogradu... Braća su po kantaru...

Njegova krivica je naša pravica. Tako razmišljaju u podaničkom naponu bezumnici koji misle...

Tako zaključuje u doglavničkom zanosu svaki bezobraznik koji sudi o obrazu...

Zato je najbezumniji najumniji, a najbezobrazniji najčasniji...

Što više bezumlja, milije bezumnicima... Što više beščašća, draže bezobraznicima...

A nikad ga nije bilo više iako ga je uvijek bilo previše. I bezumlja i bezobranosti...

Kad nešto kratkovid pogledam: sve bezumnik do bezumnika...

Kad nešto smušen tolkujem: sve bezobraznik preko bezobraznika...

Pa te uhvati neka milina. Posebna neiskaziva milina od bezumnosti i bezobraznosti...

Nešto kao šećerna bolest...Milina žabe u vodi koja se lagano grije...

Pa kad bezumnima daš pravo glasovanja, oni glasuju po svom umlju...

Pa kad bezobraznima daš sva prava, oni baš sva prava prosleđuju glavnim bezobraznicima...

Ništa teže i ništa lakše od toga...

Otkud bezumnik na umnom mjestu? Posadili ga bezumnici. Pa se razrastao i zabokorio u saksijici- bezumnici. A ispod njegove debele krošnje u debeloj hladovini uživaju bezumna braća...

Otkud bezobraznik na časnom mjestu? Vozdigli ga bezobraznici. Pa sa te katedre časti onako beščasno određuje šta je čast, a šta nije. Ko je izdajnik, a ko patriota. Ko je milet, a ko ljudina. I sve tako...Onako beščasno, bezobrazno i, naravski, nepogrešivo...

Pa se sve to upiše u zemaljske knjige, pa se pravi nova istorija. Pa se taj bućkuriš poturi partijskim lavićima, pa oni proždrljivo prepune i svoj um i svoj obraz...pa postanu bezumnici, pa izrastu kao bezobraznici...pa sistem funkcioniše...milina ti pogledati...eto, od te miline otpadaju zubi... A koga li je, zaboga, više- prvih ili drugih...

Mislim da je drugih. Tako sam nekako skont'o...

Ako je um, po definiciji, vid intelekta i svjesnosti izražen kombinacijom misli, shvatanja, pamćenja, osjećaja, volje i mašte...ondak je baš, baš, baš, baš puno bezumnika...

Evo ih u hordama, evo ih u stadima...Evo ih ispred glasačkih kutija. Evo ih na odborničkim jaslama... Pa kad ih ima toliko u ovom mudrom plemenu, koliko li je tek bezobraznika, pa da ih bude više... Iha...Ojha...Bre... Osta li ijedan da nije bezumnik ili bezobraznik...

Možda je ost'o. Ali, kontam... otiš'o daleko. Baš daleko... Baš...

(Autor je književnik)