- Piše: Milisav S. Popović

- Čiko, u šta to gledaš?

- Ja, ovaj... - trznu se -... hm... gledam u suton.

- Je li ti lijepo?

- Jeste... valjda jeste - načučnu pa se bolje zagleda u lakookog klinca - Jesi li se izgubio?

- Nisam. Nego sam tebe vidio odozgore - poče da vuče rukav kao da želi da izraste veći.

- Jesu li te tvoji doveli do jezera?

- Aha - podiže prstić iznad glave - Eno su. Spremaju roštilj.

- I ti voliš suton da posmatraš?

- Ne... nije mi to zanimljivo. Volim da gledam one koji pilje u horizont.

- Ma, je li... - nasmija se - I šta vidiš tada?

- Vidim da si umoran... jako umoran. Koliko imaš godina, čiko?

- Pedeset i neku... - bore potvrdiše nabrojana ljeta. Samo što su na zimu mirisale.

- Strava! - lupi se po malim grudima - Ja imam devet!

- Kakav si đak?

- Nikakav! Imam sve petice... ali ništa tamo nisam naučio.

- A šta si to mogao da naučiš mimo škole?

- Malo... ali puno.

- Zbilja? Na primjer?

- Pa na primjer... - udahnu, ličilo je da će da deklamuje tablicu množenja -... Sve je to u tvojoj glavi, čiko.

- Stvarno?

- Jeste - uhvati ga za ruku i okrenu lice praskozorju -... Prsti su ti još topli. I biće još dugo. Imaš horde grifona u sebi... samo si izgubio lijepe misli u zvucima buke. Pa su se oni razbježali kojekuda. Dozivaju te da ih vratiš. Ugušio si se u patnji. Vidi se to. Od tjeskobe nema nikakve koristi... ja da ti kažem. Ništa nećeš izvući iz čučanja u samoći.

- Šta da se čini onda, klinjo moj?

- Pošalji na rani spavanjac sumnje i iskustva od juče. Kad ustaneš kreni da činiš sve... da se igraš... kao da imaš...

- Devet godina?

- Da! Baš kao ja - zacereka se pa naglo zaustavi smijalice - Ti si možda, čiko, porastao, ali u tebi je dijete... vidio sam ga odmah... držim njega za prste.

- Blagorodan si ti maleni - lice mu se presvuče u izraz koji nije imao decenijama.

- Čiko... može jedno pitanje?

- Može.

- Znaš ono... je li čaša do pola puna ili do pola prazna?

- Znam... to se zove sapiremija. Pitanje koje nema odgovora.

- Ali ima, čiko... ja ga znam!

- Pa, reci mi onda?

- Odgovor je... - naduva obraze u zaletu - Odgovor glasi: Nije bitno! Bila do pola puna ili prazna, nećeš ostati žedan!

- Ma, molim te! - stegnu mu ručicu.

- Aha! Često odgovor na jedno pitanje odgovori na mnoga druga. To sam naučio kad sam prao papagaja.

- Imaš papagaja?

- Aha. On ne može da leti. Rekli su mi da će da umre... ali ja sam mu odmah kazao: „vidi... nema veze što su ti krila slaba. Ne zaboravi šta sve drugo imaš. Saberi blagoslove, ne obaziri se mnogo na mane. Ima drugih načina da ostaneš jednako ptica. A ova kupka je sa mirisom bora”.

-I kako je sad?

- Odlično! Doveli smo ga na jezero... eno ga gore, juri zunzare po livadi. Naučio je da govori „Nije kraj sve dok kakim!!”

- To govori?

- Aha! Kunem se. Sam je naučio. Ne znam otkud mu to.

- O, kako si me spasio, mili dječače! - poljubi ga u tjeme tamo gdje je kosa mirisala na svježu skorašnjost - I nadam se da ćeš sve papagaje polomljenih krila da spaseš.

- Moram da idem, čiko... kobasice su gotove. Poješće ih strina ako ne stignem na vrijeme.

- Idi, klinjo, idi - pusti mu rukicu, ali se ona uhvati za krajeve njegovih prstiju...

- Samo sam došao da te zadržim. Da znaš da još uvijek možeš da postaneš astronaut... Vrati se sebi, sve ovo što nosiš je samo roba od vremena... skini naočare... sljepilo nije u očima... bilo je u tebi. Zbog sebe dokaži da uvijek ima početaka... i zbog mene... kada jednog dana nakon puno vremena dođem ovdje da se sjetim da je jedan čika uspio sve što je kao dječak sanjao...pa da okrenem leđa sutonu i vratim se nazad... da mi ti ne dozvoliš da se u život ukakim. Nikada.

Posvećeno tebi koji si zapamtio da dok ima dana...da će biti i mrklih noći... ali si zaboravio da će biti i tebe. Sačinjenog jednako od sutona i zore. Prosto kao što zunzare nije briga koliko je čaša puna... sve dok ima vode. Povrati pravo na igranje... izbroj do deset... otvori oči... neka žmurka u pronalaženje pređe. Nije još vrijeme za spavanje. Naljepšaj preostale godine.

(Autor je književnik)

---