- Piše: Milutin Mićović

Bušimo sve – od poda do krova. Od pete do glave. Uhvatilo nas tako, prosto nijesmo živi ako ne bušimo. Bušimo brda, planine, gradove, mora, a najviše volimo da bušimo mozgove. Nenačete, nevine, koji još ništa ne znaju o životu, i one koji znaju. Hvata nas uzbuđenje od bušenja mozgova. Imamo državne bušilice i vruću državnu podršku. U našoj državi ne može da živi niko bez neke bušotine. Ako ne možemo napraviti bušotinu na srcu ili mozgu, možemo bar na nosu. Imamo visoko obučene stručnjake u raznim oblastima života, pa i one za bušenje knjiga, istorije i pamćenja. „Što nije probušeno, nije osvojeno“, tako se kaže u državnom programu za održivi razvoj Crne Gore. Zamislite knjige iz dvanaestog vijeka, a da nijesu izbušene našim državnim žigom. Jer neizbušena knjiga, neizbušena glava, nema neopohodnu socijalnu upotrebljivost, ni podrazumijevajuću lojalnost izbušenoj Crnoj nam Gori. Recimo, ne može Oktoih osmoglasnik da bude srpska knjiga, a ne crnogorska. Ako se ponaša kao srpska, mora biti izbušena, da bi sama pristala da bude crnogorska. Ili Miroslavljevo jevanđelje. Neizbušeno Miroslavljevo jevanđalje je srpsko, a kad ga izbušimo našim crnogorskim žigom, ono postaje crnogorsko. To izbušeno Miroslavljevo jevanđelje postalo je kultna crnogorska knjiga, na kojoj smo ustanovili najvišu državnu nagradu. Koja se samo daje izbušenim crnogorskim autorima, koji stvore značajna djela, za izbušenu nam Crnu Goru. Vidjeli smo da neizbušena Crna Gora ne može da funkcioniše u savremenom svijetu, pa smo joj -izbušili srž. Izbušili smo Lovćen, izbušili smo Njegošev grob, izbušili smo Njegošev smisao Crne Gore, koja je veličala Miloša Obilića, koga je stvorio neizbušeni Njegoš.

Nas, koji vladamo ovom, izbušenom Crnom Gorom, izbušili su u Hagu, u Briselu, Rimu, Vašingtonu, u Prištini. Bušenje je političko–pedagoška procedura! Negdje se to u stručnoj literaturi naziva: socijalna adaptacija, ili preorganizacija srca i uma, novi svjetonazor, pedagogija integrativnih procesa, ukidanje temeljne konfliktnosti, ukidanje muške dominacije, oslobađanje od viška istorije i sl. Narodi, koji nijesu kroz društvenu i kulturnu proceduru došli do nulte konfliktnosti, prema njima, u procesu ubrzanih integracija, preduzima se - multivarijantno bušenje. Bušenje mozga, srca, bušenje pamćenja. Nije to, kako neki primitivni egzegete kažu – kastracija, nego sofisticirana humanizacija. Dosta se čekalo da svijet humanizuju mislioci, filozofi, religijski lideri - nema od toga ništa. Čak, može se doći do zaključka, da su duhovni lideri, demonizovali ovaj svijet i život, pokrenuli neugasive konflikte, čak izazvali velika krvoprolića. Nije Adolf Hitler, samo proizvod slabog čitanja Fridriha Ničea. Dosta je svijetu Fridriha Ničea i Adolfa Hitlera. Nama treba prosječan – izbušen čovjek, koga su nagovještavali i Frojd i From i mnogi drugi nekrolozi. Čovjek - bez nesreće, kako se to kaže u narodu. Ali da bi mogao biti čovjek bez nesreće, treba da bude – čovjek bez sreće. Običan, izbušen čovjek.

U našoj vlasti su uglavnom izbušeni ljudi. Neizbušeni primitivci, nekad te naše ljude nazivaju: prodane duše, nekad bivši Srbi, nekad petostruki konvertiti, nekad prosto – niko i ništa. Oni su daleko od života, još dalje od socijalne odgovornosti, i mogu da pričaju šta hoće. Istina, u našem društvu ima još neizbušenih. Ali imamo takav sistem, da ako neki dobrovoljno ne pristaju na bušenje, imamo mi način da ih stavimo u situaciju, da takvi drznici izbuše jedan drugoga. Kao što već buše – svaki dan.

(Autor je književnik)

---