Ovu epi­zo­du Bi­se­ni­je po­sve­ti­ću ve­li­kim lju­di­ma. Lju­di­ma ko­ji vo­de ra­ču­na o dru­gi­ma, ko­ji vo­le ži­vot, ko­ji ga ži­ve pu­nim plu­ći­ma. Ne­ka­da dav­no jed­na pri­ja­te­lji­ca me pi­ta­la „da li mo­že Bi­sa da pi­še o dje­voj­ci ko­ja je bez raz­mi­šlja­nja po­klo­ni­la dio se­be pri­ja­te­lju”, tad sam svo­joj pri­ja­te­lji­ci re­kla da je taj čin mno­go sna­žan i da ni­je za Bi­si­nu pi­sa­ni­ju, ali evo je do­šlo vri­je­me da vam pri­čam i o to­me. Da­kle po­sto­je lju­di, po­sto­je že­ne, ko­je ima­ju ta­ko jak ži­vot i osje­ćaj, ta­ko ja­ku že­lju da po­mog­nu, da u tre­nu­ci­ma kad je naj­te­že i naj­bit­ni­je ne raz­mi­šlja­ju o se­bi, o traj­nim po­sle­di­ca­ma ko­je mo­gu da osta­nu po nji­hov ži­vot. Ti ve­li­ki lju­di iz na­ro­da iz na­šeg kom­ši­lu­ka, jed­no­stav­no ću­te i dje­lu­ju, ne že­le­ći da od svog dje­la pra­ve pred­sta­vu i spek­takl, čak že­le da bu­du i ano­nim­ne, ali ja že­lim da ih is­tak­nem. Mo­žda taj nji­hov gest pod­stak­ne ne­kog pa će bar u se­bi po­mi­sli­ti i re­ći „kad je mo­gla An­đe­la, pa va­la mo­gu i ja!”. Jer ži­vi­mo u svi­je­tu se­bič­lu­ka, gdje su nam po­mje­re­ne i is­kri­vlje­ne je­di­ni­ce za vri­jed­nost. Gdje se čo­vjek pr­vo oci­je­ni po to­me ka­ko je ob­u­čen, ko­ji ima te­le­fon i gdje ži­vi, ko mu je ta­ta, na ko­joj po­zi­ci­ji ra­di. Pri­ja­te­lje sam uvi­jek bi­ra­la po sr­cu, po to­me ka­ko mi „leg­nu” na du­šu i ni­je me sra­mo­ta bi­lo ako je ne­ko rad­nik ili pro­fe­sor ili dok­tor, ono što je­smo u bi­ti je­smo lju­di. Ne­ko se ne bi od­re­kao svog ka­pu­ta, sku­pe jak­ne, a ne­ko pak la­ga­no ode i ogu­li svo­ju ko­žu da bi je dao dru­go­me, da taj ne­ko ži­vi, tra­je. I bez raz­mi­šlja­nja o po­sle­di­ca­ma, šta ako osta­nu ožilj­ci, ra­ne. Mno­go te­že i go­re ra­ne su one ko­je se no­se na du­ši, na sr­cu, ove dru­ge mo­že­mo kre­mom ma­za­ti. Šta bi­ste re­kli za že­nu ko­ja je maj­ka, sa­mo­hra­na, ko­ja od­lu­ču­je da tek ta­ko, bez raz­mi­šlja­nja, da svoj bu­breg ne­po­zna­tom čo­vje­ku. Ko­li­ko vas bi se od­lu­či­lo na taj ko­rak pa čak i za čla­na svog po­ro­di­ce? Za­mi­sli­te se sad na tre­nu­tak, te­le­fon zvo­ni, vi se ja­vlja­te i ne­ko ka­že „Po­treb­na mi je po­moć, tre­ba da mi daš svoj bu­breg?” Ka­ko bi­ste re­a­go­va­li, šta bi­ste re­kli, pi­ta­li, na ko­ga bi­ste po­mi­sli­li, dal bi vas ob­u­zeo strah šta se sve mo­že de­si­ti, da li bi­ste se upla­ši­li, mo­žda po­če­li pla­ka­ti, šta bi­ste re­kli? Ili ako bi se, na taj ko­rak od­lu­či­lo va­še di­je­te, član po­ro­di­ce. Ko­ji sa­vjet bi­ste mu da­li, mo­žda ga mo­li­li da od­u­sta­ne. E ta­ko je, po­sto­je, dra­gi mo­ji, že­ne ko­je ni­su mno­go mi­sli­le, vo­di­lo ih je sr­ce i že­lja. Že­lja da ne­ko­me po­mog­nu, da još ne­ko ži­vi. Že­lja ja­ča od bi­lo kog stra­ha, že­lja ja­ča za ži­vo­tom ja­ča i od smr­ti. Iskre­no, po­mi­sao na ta­ko ne­što me­ne pa­ra­li­še i iskre­no ni­sam ta­ko ja­ka i ta­ko hra­bra. Pri­zna­jem ni­sam he­roj. Ni one ne vo­le da ih ta­ko na­zi­va­ju. Vr­lo skrom­ne i ti­he ži­ve te svo­je ži­vo­te i to što su ura­di­le sma­tra­ju vr­lo nor­mal­nim. I zna­te što mi je naj­sna­žni­je, ta nji­ho­va iz­ja­va „po­no­vi­la bih sve i opet- bez raz­mi­šlja­nja!”. U vre­me­nu kad je ve­ći­na otro­va­na glu­po­sti­ma, kad je hu­ma­nost sve­de­na na mi­ni­mum, ka­da se ve­li­ča­ju ne­ke spo­red­ne i mi­nor­ne stva­ri, ova­kve lju­de i nji­ho­va dje­la tre­ba po­mi­nja­ti i ne do­zvo­li­ti da se za­bo­ra­ve. Jer dok ima ju­na­ka kao što su Ni­na, maj­ka la­vi­ca, i An­đe­la dje­voj­ka an­đeo ima na­de za sve nas, nas ku­ka­vi­ce. Ovo­li­ko sam vam osta­la du­žna. Hva­la vam... A vi dra­gi mo­ji , ču­vaj­te se­be, zbog se­be, ali eto i zbog dru­gih. Hra­ni­te se pra­vil­no, a naj­ljep­ša hra­na je lju­bav. Od nje se ne go­ji, od nje se po­sta­je bo­lji i ljep­ši.
Vo­li vas Bi­sa do Sun­ca i na­zad!