Na­kon de­talj­nog pro­u­ča­va­nja po­da­ta­ka ko­ji su sti­gli sa son­de „New ho­ri­zons” struč­nja­ci su usta­no­vi­li šta se do­ga­đa u po­zna­toj re­gi­ji Tom­ba­ug. To­kom svog le­ta po­red Plu­to­na „New ho­ri­zons”, mi­si­ja ko­ju je po­kre­nu­la NA­SA, na­pra­vi­la je fo­to­gra­fi­je na ko­ji­ma se vi­di da ova pa­tu­lja­sta pla­ne­ta ima po­vr­ši­nu u ob­li­ku sr­ca. No­vo is­tra­ži­va­nje ovog pod­ruč­ja usta­no­vi­lo je da je ovaj dio Plu­to­na ve­o­ma vje­tro­vit, a ova­kve vre­men­ske pri­li­ke mo­gle bi da bu­du uzrok nje­go­vog sr­co­li­kog ob­li­ka, pi­še Si-En-En. Ovo pod­ruč­je na­zi­va se i re­gi­ja Tom­ba­ug, po astro­no­mu Klaj­du Tom­ba­u­gu, ko­ji je ot­krio Plu­ton 1930. go­di­ne. Već́ina azot­nog le­da ove pa­tu­lja­ste pla­ne­te mo­že da se na­đe u ovom pod­ruč­ju, pre­no­si klix.ba. Ba­zen je u li­je­vom di­je­lu sr­ca, dok su na de­snom azot­ni le­de­nja­ci i vi­so­rav­ni. Pri­je ne­go što je son­da „New ho­ri­zons” pro­šla po­red nje­ga, svi su mi­sli­li da je Plu­ton rav­ni­čar­ska pla­ne­ta, bez ra­zno­li­ko­sti u re­lje­fu, ali je si­tu­a­ci­ja pot­pu­no dru­ga­či­ja. On ima pu­no ob­li­ka re­lje­fa i na­uč­ni­ci sa­da po­ku­ša­va­ju da utvr­de zbog če­ga je to ta­ko.
At­mos­fe­ra na Plu­to­nu je oko 100.000 pu­ta rje­đa ne­go na Ze­mlji i sa­sto­ji se od azo­ta, ugljen-mo­nok­si­da i me­ta­na. Da­nju se za­mr­znu­to azot­no sr­ce Plu­to­na za­gri­je­va ta­man to­li­ko da is­pa­ra­va, a noć́u se kon­den­zu­je i po­no­vo pre­tva­ra u led. Is­tra­ži­va­či ovu po­ja­vu zo­vu Plu­to­no­vi „ot­ku­ca­ji sr­ca”, ko­ji kon­tro­li­šu at­mos­fer­sku cir­ku­la­ci­ju azot­nih vje­tro­va na nje­mu.
– Ovo nas do­vo­di do za­ključ­ka da Plu­to­no­va at­mos­fe­ra i nje­go­vi vje­tro­vi čak iako je gu­sti­na at­mos­fe­re ve­o­ma ni­ska, mo­gu da uti­ču na nje­go­vu po­vr­ši­nu – ka­že Tan­đi Ber­trand, astro­fi­zi­čar i na­uč­nik u NA­SA, ko­ji je i vo­deć́i autor stu­di­je o pla­ne­ta­ma. Na­uč­ni­ci su usta­no­vi­li da se azot­ni vje­tar kreć́e u su­prot­nom prav­cu u od­no­su na ro­ta­ci­ju Plu­to­na i da po­kreć́e to­pli­nu, le­de­na zrn­ca i dru­ge če­sti­ce ko­je su bli­zu nje­go­ve po­vr­ši­ne, osta­vlja­juć́i pru­ge u sje­ver­nim i sje­ver­no­za­pad­nim pod­ruč­ji­ma.
Ot­kri­ve­no je i da za­pad­ne vje­tro­ve Plu­to­na iza­zi­va­ju pa­ra azot­nog le­da na sje­ve­ru i kre­i­ra­nje le­da na ju­gu. Ovo je je­din­stve­na at­mos­fer­ska ka­rak­te­ri­sti­ka ka­da su u pi­ta­nju pla­ne­te Sun­če­vog si­ste­ma.
Za­pad­ni vje­tro­vi se ja­vlja­ju na če­ti­ri ki­lo­me­tra iz­nad po­vr­ši­ne Plu­to­na, ali se i va­zduh is­pod njih br­zo krec­će, stva­ra­juć́i smje­ro­ve kre­ta­nja vje­tra oko za­pad­ne gra­ni­ce le­de­nog ba­ze­na. Li­ti­ce ba­ze­na za­ro­blja­va­ju hlad­ni va­zduh, gdje se on učvršcću­je pri­je ne­go što pre­đe pre­ko te re­gi­je. Ove re­gi­o­nal­ne vre­men­ske po­ja­ve mo­gu da osi­gu­ra­ju bo­lje ra­zu­mi­je­va­nje mrač­nih pru­ga i rav­ni­ca na za­pa­du ba­ze­na. Na­uč­ni­ci vje­ru­ju da bi se Plu­ton pot­pu­no pro­mi­je­nio ako bi se vje­tro­vi kre­ta­li u dru­gom prav­cu.