Ja ne znam vama, ali ja ponekad pomislim da živim životom filma „Dani mrmota”, ono kad se sve isto dešava svakoga dana, a narednog dana se ne sjećate i tako sve u krug. Od kad čujem onaj alarm (vala sve se krivo kunem da ću promijeniti melodiju, jer me ova poluđe) pa dok ga uveče opet ne stavim na „on“ sve se dešava isto. Ustajem, iako znam koliko je, pođem do dnevne pogledam na risiveru koliko je sati, onda budim Boku, i počinjemo... Ista nervoza, isto mrmljanje, isti osjećaj ne voljenja prve smjene, oblačenje iste uniforme, donosim isti neseser, isto ogledalo, ista šminka, isti odraz u ogledalu. Zatim isto pitanje „ol mi ti zakuvat kafu?” i isti odgovor „ako mogu, majko, kasnim”. Onda isti ključ, hvatam se za kvaku da provjerim jesam li zaključala. Onda isto „dobro jutro komšinka, jel ti hladno”, pozdrav teti sa trafike, isto čeprkanje i traganje za slušalicama po džepovima i skoro pa ista muzika. Isti spori koraci, ista teta mete terasu obližnjeg lokala, isti klinci skakuću do škole, na mostu skoro na istom mjestu srijećem istu curu (samo se drugačije oblači) i sve je isto sem žive ograde koja raste. E jedino se ona, evo neko vrijeme mijenja. A sjećam se i kad su je posadili. Bile su to neke sitne grančice i tad sam se pitala „zaboga koliko će joj dugo trebati da poraste u onu gustu, lijepu ogradu“, a danas je baš takva, lijepa, gusta i zelena. Isti ljudi, iste navike, isto sve. Više se niko i ne trudi da nešto promijeni. Ušuškani u svoju jednoličnost, živimo dane mrmota i uživamo i istom svakoga dana grinjamo kako treba nešto da mijenjamo, a ne mijenjamo baš ništa. Eto, ja sam juče uradila svoj prvi pirsing. Matora Bisenija pošla i izbušila uho. To sam oduvijek htjela, voljela, željela, ali se nikada nisam usudila. A onda je došla moja prijateljica i jednostavno rekla - „čekam te“. Nisam imala sumnje u majstoricu svog zanata, ali prpa, frka, strah Bisu, a sve se folira kako nije. Nemam ja više ni osamnaest ni dvadeset , nego duplo, pa sve mislim može biti „šta i kako”. Odem ja tamo, a ono ordinacija, apoteka, sve miriše na novo, bijelo, čisto. Okolo slike tatua, Bojanini crteži i skice, pravi studio. I sad kad sam došla, nema druge, mislim se „Biska, sad nema povratka, prpala si što si imala i sad ćuti”. A ovo mi uho podebelo, e mislim se , kad ga sad frkne ima da se „unesvijestim“. Viđe ona da me adrenalin sredio, uze rukavice, alkohol, neka čuda, i kaže „brzo će biti gotovo“. Bem ti život. Dubok udah, izdah i sve je već bilo gotovo. I tako Bisa izađe iz okvira monotonije i uradi za sebe nešto. Vala i nije neko remek djelo, ali ipak jesam, nešto jesam, taj pirsing sam čekala četrdeset i kusur i neka sam se „počastila“. Ali vidite, ipak je neko trebao malo da me pogura i bude na mojoj strani. Tako i vi, izađite iz zona komfora, dana mrmota, uradite nešto za sebe, nešto što dugo želite, priželjkujete. A kad ćete ako ne sad. Ne dozvolite da vas strah, nemoć, neodlučnost sputaju. Družite se sa ljudima koji će vam zaista biti „vjetar u leđa“, koji će da vas ohrabre da se pomjerite sa mrtve tačke. U redu, probušila sam uho, ništa važno, ali sad znam da mogu još mnogo drugih stvari koje želim. Samo treba da odaberem pogodan trenutak, dobru ekipu oko sebe i da osjetim sa koje strane da okrenem jedra. Tako je to u životu. Neke šanse ne smijete propustiti. Ne čekajte da se „jedna vrata zatvore da bi se druga otvorila“, jer baš vas briga, pokucate, pozvonite, možda su već otvorena a da to ne znamo. Ne robujmo. Pišite mi šta ste uradili u poslednje vrijeme za sebe ili šta želite, možda vam ja budem taj vjetar u leđa... Probajte. Voli vas Bisa i šalje ljubav..