Ponoć. Taman namještam jastuk, a onda i glavu na jastuku, pokušavam da se prisjetim svih stari koje sam uradila danas i koje sam ostavila za sjutra, spokojna razmišljam to je to, gasim telefon i kao iz filma „BISAAA!!”. Umalo da zaboravim napišem i pošaljem Bisu, tačnije njeno budalanje na temu svega i svačega, njene umotvorine, kritike i pohvale, sva razmišljanja nakupljana iz nedjelje u nedjelju. A fino me danas urednica pita: „Bila si loše, dal` ostajemo bez kolumne ili..?”, a ne, ne, bez Bise nikad, mada kako je bilo krenulo, umalo da mi u nedjelju bude treće jutro. Sve ono oko Kineza i virusa, korone, maski i epidemije, prošlog četvrtka mi se obila o glavu. Sve je počelo kijavicom, glavoboljom i malaksalošću, a kulminacija je bila ona gadna temperaturica 37,5 osjećaj nemoći i bolova u svim koščicama. Nakon par neuspjelih pokušaja da dođem do doktora, odlučila sam da se vodim metodom „sama svoj majstor” pa sam u apoteku pošla sa par zahtjeva. Molim vas kutiju tajlol hota (ili tilal hota kako li ga ko već zove), jednu kutiju ferveksa, selen, cink, dajte mi i nov toplomjer, paracetamol, vitamin C u prahu i Snup. Pola apoteke sam donijela kući. Tražila sam i maske, ali su bile deficitarne. A na moje pitanje gospođici koja radi u apoteci „ a zašto ti ne nosiš masku” tihim glasom mi je rekla „ a đe da nosim, nema da ih prodam, a ja da nosim, pa da me ubiju”, i eto tako. Kući sva mučna, zauzeh centralno mjesto u dnevnoj sobi, dva jastuka i ćebeta, daljinski u ruke i muke su mogle da počnu. Četiri duga dana Bisa se okretala kao na ražnju, nit amo nit vamo, nit lezi nit sjedi, jaukni, otpuhni, ni makac nije bivalo bolje. Glava mi je odzvanjala ko prazna kanta, a đe se god pipnem boli. Red vitamina, red ferveksa, red paracetamola, tajlol hot, malo dremke, i sve tako u krug i bogme osvanu dan kad mi bi bolje. Alelujaaa, alelujaaa, pretekla je Bisa. Sada u narodu poznata kao Bisa Hašimotović Koronović. I tako sad, dok ovo pišem, znam da ima vas dosta koji se borite sa ovim čudom, i mislite „šta je ovo bog te molovo, kakvo me ovo čudo spopalo”, budite srećni i spokojni jer PROĆI ĆE. Baš kao što i sve drugo prođe, pa i ovo. Čuš ada, reče li neko „wi are strong pipl” i nama virusi ništa ne mogu. Nego, jedno me pitanje muči svo vrijeme, a to je: Da li bi vama stvarno nedostajala Bisa ako bi odlučila da vas više ne gnjavi svojim laprdanjem i mudrovanjem? Koliko bi se vas u novinama ili na onom fesbuku zapitalo „đe nesta ona fina Biska što nas je neđeljom uveseljavala svojom pričanijom”? Bili vam bilo žao da mi kažu: „Biso, nisi više zanimljiva, dosta ga je bilo, na tvoje mjesto dolazi neki novi lajf kouč ili ide novi feljton o endemičnim biljnim vrstama ili možda onaj fajv minits kraft, a? Aj, vala, da vidim baš ko ovo čita do kraja, a ko mi tek tako „radi reda i prijateljske (valjaću ti) osnove” lupa lajkove. Baš me zanima. Jer, nije mala stvar, ja sam ustala, da bih se vama javila i družila se sa vama, a ne moram...Opravdan mi je izostanak, influenca. Budite iskreni, a ja ću i dalje da vam pišem, da vas smaram. Ćeraćemo se mi još, ja vi jemac. Kako kažu, neće grom u koprive, ali još manje u ljubičice. Čuvajte se i što više vitamina C.