Bom­be Sje­ver­no­a­tlant­skog sa­ve­za (NA­TO) su pri­je tač­no 16 go­di­na gur­nu­le u smrt šest gra­đa­na Mu­ri­na, me­đu ko­ji­ma i tro­je tje­ce, či­ji je ži­vot na­glo pre­ki­nut u pred­ve­čer­je 30. apri­la 1999. go­di­ne. Od bom­bi ko­ji­ma je NA­TO za­tr­pao ma­lo mje­sto u bli­zi­ni Pla­va ži­vo­te su iz­gu­bi­li ta­da če­tr­na­e­sto­go­di­šnji Mi­ro­slav Kne­že­vić, tri­na­e­sto­go­di­šnja Oli­ve­ra Mak­si­mo­vić, je­da­na­e­sto­go­di­šnja Ju­li­ja Bru­dar, te Vu­kić Vu­le­tić (1953), Mil­ka Ko­ča­no­vić (1930) i Ma­noj­lo Ko­ma­ti­na (1927).
Elementarni red je bio da crnogorska vlada 30. april proglasi danom žalosti jer je u NATO bombardovanju Murina prije 16 godina stradalo šest stanovnika, a među njima i troje mališana koji su tek bili zakoračili u život.
Po­ro­di­ce stra­da­lih će da­nas, u 10 ča­so­va, kod spo­men-obi­ljež­ja žr­tva­ma bom­bar­do­va­nja obi­lje­ži­ti taj tra­gič­ni da­tum.
Sje­ća­ju­ći se tog stra­vič­nog da­na pri­je 16 go­di­na, Mir­ko Kne­že­vić, otac ubi­je­nog Mi­ro­sla­va, ka­že da vri­je­me ne mo­že da za­li­je­či ra­ne. Osta­je se, ka­že, i bez su­za i bez ri­je­či, a ra­ne još ja­če bo­le, „tim vi­še što ak­tu­el­na cr­no­gor­ska vlast ni okom ne trep­nu na tu tra­ge­di­ju, već s `Milosrdnim anđelom`, ka­ko NA­TO na­zva svo­ju agre­si­ju na Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru, ide ru­ku pod ru­ku kao s naj­ro­đe­ni­jem“.
–To je bio dan ka­kav se ni u naj­stra­šni­jim mo­ra­ma ne mo­že vi­dje­ti. Sve je ovih pro­te­klih go­di­na ka­za­no, ali ko­me? Od pr­vog da­na agre­si­je NA­TO-a na na­šu ze­mlju, na Mu­ri­nu, ta cr­na cr­no­gor­ska vlast, na če­lu sa Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem, sta­la je na stra­nu na­šeg naj­lju­ćeg ne­pri­ja­te­lja i vjer­no mu slu­ži i dan-da­nas, na­rav­no, sve iz lič­nih in­te­re­sa, ka­ko bi što du­že vla­da­li i ta­ko sa­ču­va­li enorm­no bo­gat­stvo ste­če­no na sum­njiv na­čin. A šta re­ći za nas ra­nje­ne i na­še ubi­je­ne? Ni­šta – iz­ja­vio je Kne­že­vić za „Dan”.
Do­dat­no bo­li, ka­ko is­ti­če, što su ubi­ce pro­šle bez ka­zne, a žr­tve bez od­go­va­ra­ju­će sa­tis­fak­ci­je.
–NA­TO kr­vo­lo­ci i te svjet­ske pro­tu­ve i ubi­ce osta­do­še ne­ka­žnje­ni, a žr­tve pr­o­gla­še­ne kri­vim. Ima li šta te­že od to­ga? Ka­ko opro­sti­ti po­gi­bi­ju tro­go­di­šnje Mi­li­ce Ra­kić u Ba­taj­ni­ci, ka­ko za­bo­ra­vi­ti So­nju Ma­rin­ko­vić, ubi­je­nu na mo­stu u Var­va­ri­nu, ras­ko­ma­da­nu dje­cu na mu­rin­skom mo­stu, onu N.N. na Ko­so­vu, voz u Gr­de­lič­koj kli­su­ri? Vi­še je NA­TO za 78 da­na is­po­ru­čio bom­bi na SRJ ne­go Hi­tler za če­ti­ri go­di­ne ra­ta pro­tiv Ju­go­sla­vi­je, a sad na­še ru­ko­vod­stvo ho­će da nas uvu­če si­lom u tu te­ro­ri­stič­ku or­ga­ni­za­ci­ju. Ne u NA­TO, ne s krv­ni­kom, ne u te­ro­ri­zam – po­ru­čio je Kne­že­vić.
Pred­sjed­nik Mi­rov­nog po­kre­ta „Ne u rat – ne u NA­TO“ Goj­ko Ra­i­če­vić sma­tra da je tu­žno da ni na­kon 16 go­di­na po­ro­di­ce stra­da­lih u NA­TO agre­si­ji ne do­bi­ja­ju ri­je­či utje­he i iz­vi­nje­nja od čla­ni­ca te ali­jan­se, ko­je, ka­ko ka­že, se­be na­zi­va­ju de­mo­krat­skim dr­ža­va­ma. Tu­žni­je i sram­ni­je je, ocje­nju­je Ra­i­če­vić, što cr­no­gor­ska vlast da­nas po­dr­ža­va tu or­ga­ni­za­ci­ju i što nije 30. april proglasila danom žalosti jer su tada stradala njena djeca.
–Pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić se ni po­sli­je 15 go­di­na ne ogla­ša­va po­vo­dom tvrd­nji ugled­nog za­pad­nog dr­žav­ni­ka da je upra­vo on tra­žio bom­bar­do­va­nje sje­ve­ra Cr­ne Go­re. Vi­še pu­ta sam na­veo tu či­nje­ni­cu, a do da­na­šnjeg da­na ne­ma de­man­ti­ja. Na­sta­vi­ću da je po­na­vljam jer to se ne smi­je za­bo­ra­vi­ti. O zlo­či­nu u Mu­ri­nu, ma­nje-vi­še, sve je re­če­no. Mo­že­mo sa­mo da is­tak­ne­mo da ni po­sli­je 16 go­di­na ne­ma­mo od­go­vo­re ko­je po­ro­di­ce stra­da­lih sa pra­vom oče­ku­ju –re­kao je Ra­i­če­vić za „Dan”.
Ka­ko je do­dao, na dan ka­da broj­ne de­le­ga­ci­je i po­je­din­ci oda­ju po­štu ne­vi­no stra­da­li­ma, na­ci­o­nal­ni ko­or­di­na­tor za NA­TO Ve­sko Gar­če­vić vr­ši pr­o­pa­gan­du na Gra­đan­skom sa­tu u or­ga­ni­za­ci­ji CDT-a.
–Ne­ču­ve­no je to što go­spo­din Gar­če­vić po­ti­če upra­vo iz kra­ja ko­ji se ova­ko su­ro­vo „upo­znao” sa NA­TO sa­ve­zom. Tu ni­je­su či­sta po­sla. Da je NA­TO ono što Gar­če­vić i nje­go­vi po­slo­dav­ci tvr­de, on­da bi či­stog sr­ca do­šao na ko­me­mo­ra­ci­ju u Mu­ri­nu i bio za­jed­no sa na­ma i po­ro­di­ca­ma žr­ta­va – is­ta­kao je Ra­i­če­vić.
On je na­gla­sio da se NA­TO pro­mo­te­ri ne usu­đu­ju da 30. apri­la bu­du sa svo­jim na­ro­dom.
–Sa­vjest ih opo­mi­nje, ka­da im već obraz ne sme­ta, da im ni­je mje­sto sa sop­stve­nim na­ro­dom – za­klju­čio je Ra­i­če­vić.N.V.-A.T.


Gar­če­vić po­ri­je­klom iz Mu­ri­na

Član Uprav­nog od­bo­ra Po­kre­ta za ne­u­tral­nost Vla­di­slav Daj­ko­vić iz­ja­vio je za „Dan” da raz­mje­re ko­je uzi­ma NA­TO kam­pa­nja naj­bo­lje ilu­stru­je či­nje­ni­ca da na go­di­šnji­cu po­gi­bi­je šest ci­vi­la iz Mu­ri­na na­ci­o­nal­ni ko­or­di­na­tor za NA­TO Ve­sko Gar­če­vić „dr­ži čas pr­o­pa­gan­de u in­fo sa­tu“.
–Umje­sto da po­đu i is­ka­žu pi­je­tet pre­ma Oli­ve­ri, Mi­ro­sla­vu i Ju­li­ji, Gar­če­vić i eki­pa bes­pri­zor­no ma­ni­pu­li­šu. Ko­li­ko su per­fid­ni po­ka­zu­je i po­da­tak da je i sam Gar­če­vić iz Mu­ri­na, što ma­lo gra­đa­na zna. Taj fa­kat je sa­svim si­gur­no bio je­dan od opre­dje­lju­ju­ćih da on po­sta­ne na­ci­o­nal­ni ko­or­di­na­tor, što je ne­za­bi­lje­že­na mor­bid­nost – is­ti­če Daj­ko­vić.