Bi­ti član dru­štva nat­pro­sječ­no in­te­li­gent­nih lju­di svu­da u svi­je­tu je čast i pri­vi­le­gi­ja. Pre­ma po­da­ci­ma Men­se, u Cr­noj Go­ri je za oko 400 gra­đa­na ko­ji su se te­sti­ra­li utvr­đe­no da ima­ju nat­pro­sje­čan IQ.
Dru­štvo naj­in­te­li­gent­ni­jih u Cr­noj Go­ri – MEN­SA oku­plja 70 ak­tiv­nih čla­no­va, dok osta­li ni­je­su uklju­če­ni u or­ga­ni­za­ci­ju. Čla­no­vi ka­žu da im vi­sok ni­vo in­te­li­gen­ci­je olak­ša­va ži­vot, ali da ipak ne mo­gu ra­ču­na­ti na pri­vi­le­gi­je pri­li­kom za­po­šlja­va­nja u dr­žav­nom sek­to­ru. Na po­sled­njem te­sti­ra­nju 5. i 6. de­cem­bra ove go­di­ne, od 111 te­sti­ra­nih 16 je za­do­vo­lji­lo uslov za član­stvo u Men­si.
Član Uprav­nog od­bo­ra Men­se Da­ja­na Vuk­če­vić ka­že za „Dan” da nji­ho­va or­ga­ni­za­ci­ja oku­plja lju­de naj­ra­zli­či­ti­jih pro­fe­si­ja i ni­voa obra­zo­va­nja. Za rje­ša­va­nje Men­si­nog te­sta ni­je po­treb­no bi­ti čak ni pi­smen, po­zna­va­ti ma­te­ma­ti­ku, mo­gu da ga rje­ša­va­ju dal­to­ni­sti, jer ga či­ne vi­zu­el­ni za­da­ci, u cr­no-bi­je­loj teh­ni­ci. Ura­đen je ta­ko da bi­lo ka­kvo zna­nje iz si­ste­ma ško­lo­va­nja ne zna­či pu­no.
– Član­stvo u Men­si, sa­mo po se­bi, ne do­no­si ni­ka­kvu pred­nost u smi­slu po­lo­ža­ja čla­no­va, ali ve­li­ki broj na­ših čla­no­va je upra­vo za­hva­lju­ju­ći svo­jim in­te­lek­tu­al­nim spo­sob­no­sti­ma iz­gra­dio do­bre ka­ri­je­re i ste­kao vi­so­ke po­zi­ci­je u pred­u­ze­ći­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma u ko­ji­ma ra­de. Mo­že se još re­ći da je Men­sa sve vi­še i vi­še pre­po­zna­ta or­ga­ni­za­ci­ja u Cr­noj Go­ri, ta­ko da uglav­nom na­i­la­zi­mo na po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je. Ko­li­ko je na­ma po­zna­to, do­sad u Cr­noj Go­ri čla­no­vi Men­se ni­je­su ima­li pred­nost pri­li­kom za­po­šlja­va­nja ka­da su u pi­ta­nju dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je. Kod pri­vat­nih fir­mi je si­tu­a­ci­ja bo­lja, ta­ko da ne­ke fir­me pri­li­kom ob­ja­ve kon­kur­sa na­ve­du u ogla­su da pred­nost ima­ju čla­no­vi Men­se. Kod nas sve vi­še po­slo­da­va­ca gle­da na član­stvo u Men­si kao pred­nost, a Men­sa Cr­ne Go­re iz­da­je pre­po­ru­ke za svo­je naj­ak­tiv­ni­je čla­no­ve kao svje­do­čan­stvo o ak­tiv­no­sti­ma u ko­ji­ma su uče­stvo­va­li – pri­ča Vuk­če­vić.
Čla­no­vi Men­se ko­ji su pri­sta­li da go­vo­re za „Dan” ka­žu da im in­te­li­gen­ci­ja po­ma­že da se lak­še no­se sa sva­ko­dnev­nim pro­ble­mi­ma, a če­sto su i pred­met di­vlje­nja. Je­dan od naj­in­te­li­gent­ni­jih lju­di u Cr­noj Go­ri Nik­ša Mi­ja­no­vić na­vo­di da član­stvo u bi­lo ko­joj or­ga­ni­za­ci­ji u na­šoj dr­ža­vi ni­je pre­tje­ra­no do­bra ide­ja, a bi­ti in­te­li­gen­tan u sva­kom slu­ča­ju po­ma­že da se bo­lje uvi­de be­smi­sli­ce da­na­šnjeg dru­štva i da se lak­še iza­đe na kraj sa bro­jnim pre­pre­ka­ma. Na pi­ta­nje da li se zbog član­stva u Men­si lak­še do­la­zi do po­sla, Mi­ja­no­vić od­go­va­ra po­tvrd­no, ali i upo­zo­ra­va da pa­met­ni obič­no ni­je­su dra­gi čla­no­vi ko­le­ti­va.
– Da, si­gur­no je da smo lak­še do­šli do po­sla. Me­đu­tim, vje­ro­vat­no će­mo lak­še bez nje­ga i osta­ti iz istog raz­lo­ga. Do­bar rad­nik ni­je nu­žno i in­te­li­gen­tan rad­nik – za­pa­ža Mi­ja­no­vić, ko­jem je osnov­na stru­ka soft­ver­ski in­že­nje­ring.
Do­da­je da obič­no ni­je­su svi odu­še­vlje­ni ka­da im se ne­ko pred­sta­vi kao član Men­se.
– U ljud­skoj pri­ro­di, po­go­to­vo na na­šim pro­sto­ri­ma, ima ele­me­na­ta su­je­te, ta­ko da uglav­nom ni­je­su baš odu­še­vlje­ni kad je ne­ko „pa­met­ni­ji” od njih. Me­đu­tim, ohra­brim ih či­nje­ni­com da sam za mno­ge ži­vot­ne stva­ri glup, pa to što sam bio do­bar na op­štem te­stu in­te­li­gen­ci­je ne mo­ra bi­ti za di­vlje­nje. Re­dov­na oku­plja­nja Men­se uglav­nom uklju­ču­ju i za­bav­ne ak­tiv­no­sti po­put dru­štve­nih iga­ra. Če­sto vo­lim da pro­ko­men­ta­ri­šem ka­da tu­ma­či­mo ili ras­pra­vlja­mo o pra­vi­li­ma ne­ke igre: „Da nas ne­ko vi­di sa stra­ne re­kao bi: „Ako su ovo naj­pa­met­ni­ji lju­di u Cr­noj Go­ri, ku­ka­la nam maj­ka...” – is­ta­kao je Mi­ja­no­vić.
Ste­fan Iva­ni­še­vić ka­že za „Dan” da je član­stvo u Men­si iz­u­zet­na čast jer tu su­sre­će­te lju­de sa ko­ji­ma se mo­že raz­go­va­ra­ti o sve­mu, od vi­ce­va do pri­če o na­u­ci. On sma­tra da mu ve­ći ni­vo in­te­li­gen­ci­je u ži­vo­tu ne mo­že pre­vi­še po­mo­ći ni­ti od­mo­ći u ži­vo­tu.
– Ne­kad će­mo mi lak­še ri­je­ši­ti pro­blem, što nam mo­že olak­ša­ti ži­vot. Isto ta­ko po­ne­kad u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma mo­že i ote­ža­ti jer će ne­kad lju­di oče­ki­va­ti da zbog svo­je in­te­li­gen­ci­je u sva­kom mo­men­tu i bi­lo ko­joj ži­vot­noj si­tu­a­ci­ji sve zna­mo i sve umi­je­mo, što no­si pre­ve­li­ku od­go­vor­nost – iz­ja­vio je Iva­ni­še­vić, ko­ji je tre­nut­no stu­dent i na­da se da će mu ve­ći ni­vo in­te­li­gen­ci­je po­mo­ći u pro­na­la­že­nju po­sla, po­što se po­ka­zao ko­ri­snim ka­da sa­vla­da­va gra­di­vo.
Uče­ni­ca če­tvr­tog raz­re­da SEŠ „Mir­ko Ve­šo­vić” u Pod­go­ri­ci Ma­ri­na Vo­ji­no­vić is­ta­kla je da lju­di uglav­nom po­zi­tiv­no re­a­gu­ju ka­da ču­ju da je član Men­se, te da je če­sto pi­ta­ju ka­ko je to bi­ti u kru­gu naj­i­te­li­gent­ni­jih gra­đa­na Cr­ne Go­re, te da li je bi­lo te­ško pri­li­kom rje­ša­va­nja te­sta.
– Ka­da sam sa­op­šti­la ne­ko­li­ci­ni dru­ga­ra da sam po­sta­la član Men­se, re­ak­ci­ja mog dru­ga je bi­la sle­de­ća: „Sad su me zva­li iz Men­se i re­kli su da će sle­de­ći put po­sta­vi­ti te­ža pi­ta­nja” , pri­sje­ća se Vo­ji­no­vi­će­va jed­ne od aneg­do­ta.
Ona is­ti­če da joj član­stvo u Men­si do­pri­no­si ja­ča­nju sa­mo­po­u­zda­nja.
– In­te­li­gen­ci­ja je sva­ka­ko je­dan od naj­ve­ćih atri­bu­ta ko­jim oso­ba mo­že da se po­hva­li. Pri­zna­nje do­bi­je­no za to sva­ka­ko sa so­bom po­vla­či od­re­đe­nu od­go­vor­nost ko­ja nas usmje­ra­va da se do­dat­no usa­vr­ša­va­mo i stva­ra­mo se­bi ljep­ši i lak­ši ži­vot. Či­nje­ni­ca da sam in­te­li­gent­na olak­ša­va mi ži­vot jer me mo­ti­vi­še da se usa­vr­ša­vam i usmje­ra­vam što mi mo­že sva­ka­ko ko­ri­sti­ti – re­kla je Vo­ji­no­vi­će­va.
Osim Ma­ri­ni, član­stvo u Men­si po­mo­glo je i Lu­ki Ćet­ko­vi­ću sa sa­mo­po­u­zda­njem, pa je na­kon sa­zna­nja da je nat­pro­sječ­no in­te­li­gen­tan smje­li­je iza­šao na po­la­ga­nje vo­zač­kog is­pi­ta i na­rav­no po­lo­žio.
– Išao sam na ča­so­ve vo­žnje i ni­je mi išlo. Imao sam strah od vo­žnje i ni­je­sam se usu­đi­vao da pro­đem ras­kr­sni­cu dok ne bu­de baš čist put is­pred me­ne. Na­kon sa­zna­nja da sam po­stao član Men­se, mo­gu re­ći „pro­bu­dio” sam se i ni­sam vi­še imao ni­ka­kav strah, čak sam u me­đu­vre­me­nu po­la­gao i po­lo­žio bez gre­ške – ka­že Ćet­ko­vić.
Od ka­da je član Men­se ka­že da je do­bio sa­mo­pou­zda­nje i vi­še hra­bro­sti da sta­ne iza ri­je­či i po­stu­pa­ka.
– Po­sto­je dvi­je re­ak­ci­je lju­di ka­da im ka­že­te da ste član Men­se. Pr­va je, ka­da lju­di zna­ju šta je Men­sa, odu­še­ve se i uglav­nom me pi­ta­ju ko­li­ko imam go­di­na. A dru­ga re­ak­ci­ja, ka­da ne zna­ju šta je Men­sa je ka­ko za to ni­kad ni­je­su ču­li, nji­hov naj­če­šći ko­men­tar je da bi i oni mo­gli isto uspje­šno da ura­de Men­sin test – na­vo­di Ćet­ko­vić ko­ji je uče­nik Sred­nje elek­tro­teh­nič­ke ško­le „Va­so Ali­gru­dić”, a u slo­bod­no vri­je­me pi­še pje­sme, sli­ka, igra fud­bal i pro­gra­mi­ra.
Stu­dent Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kog fa­kul­te­ta Iva­na Ko­na­tar na­gla­si­la je da je po­no­sna na se­be što je član Men­se i na­da se da će joj to u bu­duć­no­sti olak­ša­ti ži­vot. Ona ka­že da ne vo­li da se is­ti­če, ta­ko da ma­lo ko u nje­noj oko­li­ni i zna da je re­zul­ta­tom na te­sti­ra­nju ste­kla pra­vo da se pri­klju­či Men­si. Oni ko­ji zna­ju uglav­nom su odu­še­vlje­ni sa­zna­njem da je dio dru­štva naj­in­te­li­gent­ni­jih.
M.S.

Ve­li­ka čast

Da­ni­lo Ćet­ko­vić is­ti­če da je član­stvo u Men­si ve­li­ka čast. Na­gla­ša­va da je mla­dim sna­ga­ma Men­se iz­ri­či­to „za­bra­nje­no” da iko­me per­si­ra­ju uz is­tak­nu­to pra­vi­lo da su svi jed­na­ki i da je sva­či­ja ri­ječ pod­jed­na­ko bit­na.
– Či­nje­ni­ca da sam po­stao član Men­se za me­ne pred­sta­vlja ve­li­ku po­tvr­du i sa­tis­fak­ci­ju da na­sta­vim da­lje da se obra­zu­jem i na­pre­du­jem na aka­dem­skom pla­nu. Svje­stan sam od­go­vor­no­sti ko­ju ova či­nje­ni­ca do­no­si, ka­ko one naj­va­žni­je ko­ju osje­ćam pre­ma se­bi, ta­ko i one ko­ju imam pre­ma svo­joj po­ro­di­ci i lju­di­ma ko­ji do­sta oče­ku­ju i ko­ji svo­je na­de po­la­žu u me­ne – ka­že Ćet­ko­vić, ma­tu­rant u Sred­njoj eko­nom­skoj ško­li „Mir­ko Ve­šo­vić“.
Oče­ku­je da će zbog član­stva u Men­si ste­ći i sim­pa­ti­je pri­li­kom apli­ci­ra­nja za sti­pen­di­je i po­sao. S ob­zi­rom na to da je ne­dav­no po­stao član dru­štva nat­pro­sječ­no in­te­li­gent­nih gra­đa­na ka­že da ne­ma lič­ne aneg­do­te, ali se sje­ća jed­ne ko­ju mu je is­pri­čao ko­le­ga, a ko­ja svje­do­či o to­me ko­li­ko lju­di nijesu upoznati sa ra­dom Men­se.
– Pri­je par go­di­na je bi­lo oku­plja­nje „men­sa­ša” ko­je je or­ga­ni­zo­va­la Men­sa Sr­bi­je u Vra­nju. Po­sle for­mal­nog dje­la uče­sni­ci su is­pu­ni­li jed­nu od okol­nih di­sko­te­ka, ta­ko da su čla­no­vi Men­se či­ni­li 70 od­sto lju­di u dis­ko­te­ci. Ko­le­ga je sa par pri­ja­te­lja ušao u di­sko­te­ku i vi­djev­ši ko­li­ka je gu­žva, pri­šli su za sto po­red ko­jeg su sta­ja­le dvi­je dje­voj­ke i upi­ta­li ih da li mo­gu da im pra­ve dru­štvo jer ne­ma vi­še slo­bod­nih sto­lo­va. Na nji­hov po­tvrd­ni od­go­vor, ko­le­ga je upi­tao jed­nu od njih, da li su i one iz Men­se, a po­tom je usli­je­dio od­go­vor: „Ne, mi smo iz Vr­njač­ke Ba­nje”. Ono na šta bih ape­lo­vao ovom aneg­do­tom i ti­me is­ka­zao naš cilj, je­ste u ve­li­koj mje­ri ne­zna­nje o po­sto­ja­nju Men­se i nje­nog dje­lo­va­nja, uz to i na­ša ka­ko po­tre­ba ta­ko i oba­ve­za da vi­še pro­mo­vi­še­mo ovu or­ga­ni­za­ci­ju – za­klju­ču­je Ćet­ko­vić.


Mač sa dvi­je oštri­ce
Član Men­se Bo­jan Pe­jo­vić do­da­je da član­stvo u dru­štvu naj­in­te­li­gent­ni­jih osim pri­vi­le­gi­je no­si i od­go­vor­nost. Is­ti­če ka­ko on­da svi po­stup­ci kao i iz­go­vo­re­ne ri­je­či do­dat­no do­bi­ja­ju na te­ži­ni što pred­sta­vlja mač sa dvi­je oštri­ce.
– Ka­da ste član Men­se lju­di ima­ju do­zu ner­vo­ze i ne­si­gur­no­sti dok raz­go­va­ra­ju sa va­ma i pla­še se da ne is­pad­nu „glu­pi” što mo­že pred­sta­vlja­ti po­čet­nu ba­ri­je­ru u kon­ver­za­ci­ji. Naj­če­šće vas pi­ta­ju ka­kva su pi­ta­nja na te­stu, ko­li­ko je te­ško, je­su li re­zul­ta­ti taj­ni i obič­no pro­ko­men­ta­ri­šu da mo­ra­ju i oni po­ku­ša­ti. Is­pri­čao sam ko­le­ga­ma na fa­kul­te­tu da sam ra­dio test i oče­ku­jem re­zul­ta­te. A nji­hov ko­men­tar je bio: A je­si li učio, kad ti je po­prav­ni – ka­že Pe­jo­vić.


Il` je Men­sa il` je men­za
Ste­fan Iva­ni­še­vić pri­sje­ća se da je na­i­šao na do­sta raz­li­či­tih re­ak­ci­ja ka­da bi ne­kom re­kao da je član Men­se, po­put odu­še­vlje­nja, ne­go­do­va­nja, čud­nih po­gle­da, kao i ra­znih pi­ta­nja i ko­men­ta­ra po­put „bra­vo” i „če­sti­tam”, „da li je to ika­kav po­ka­za­telj”, kao i ,,šta je to Men­sa?” i „šta vi ta­mo ra­di­te?” Iva­ni­še­vić je sa na­šim či­ta­o­ci­ma po­di­je­lio i jed­nu aneg­do­tu.
– Dok sam sa dru­gom če­kao red za ve­če­ru u stu­dent­skoj men­zi, u raz­go­vo­ru sa njim sam mu po­me­nuo da sam član Men­se, zbog slič­no­sti u ime­nu po­mi­slio je da sam re­kao men­ze. I ka­ko on vo­li ko­la­če, a njih do­bi­ja­mo sa­mo uz ru­čak, nje­gov ko­men­tar je na­rav­no na to je bio:„Pa aj­de sre­di da nam ko­la­či bu­du i za ve­če­ru” – pri­sje­ća se Iva­ni­še­vić.