Ne­ka­da­šnji šef Mi­si­je Cr­ne Go­re u Va­šing­to­nu Rat­ko Kne­že­vić oci­je­nio je da će cr­no­gor­ski pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić još ma­lo bru­si­ti svo­ju bri­tvu pri­je ne­go što ode u isto­rij­sku rđu. On is­ti­če da Cr­na Go­ra ne mo­že bi­ti pri­mlje­na u Evrop­sku uni­ju dok se vlast ne pro­mi­je­ni, jer bi u su­prot­nom i Bje­lo­ru­si­ja Alek­san­dra Lu­ka­šen­ka bi­la sa­svim le­gi­ti­man kan­di­dat za član­stvo u EU. On ka­že da je re­žim bio pred ko­lap­som zbog pro­te­sta i da je op­stao za­hva­lju­ju­ći bru­tal­nom na­si­lju Đu­ka­no­vi­će­vih vjer­nih pre­to­ri­ja­na­ca, ko­ji su bra­ni­li i svo­ju i nje­go­vu ko­žu.
–Ko­li­ko mi je po­zna­to, u za­pad­nim cen­tri­ma mo­ći pre­o­vla­da­lo je mi­šlje­nje da se pr­vo ide na po­ziv­ni­cu NA­TO-a, pa tek on­da na su­ge­ri­sa­nje Đu­ka­no­vi­ću da se sklo­ni sa svih iz­vr­šnih i po­li­tič­kih funk­ci­ja. Jed­no je si­gur­no, i tu Đu­ka­no­vić vi­še ne bi tre­ba­lo da ima ni­ka­kvih ilu­zi­ja: za­hva­lju­ju­ći nje­mu i DPS-u, Cr­na Go­ra po svim po­zna­tim de­fi­ni­ci­ja­ma de­mo­krat­skog dru­štva ni­je de­mo­kra­ti­ja. Jed­no od pra­vi­la utvr­đi­va­nja de­mo­krat­skog po­ret­ka je­ste i pro­mje­na vla­sti. U Cr­noj Go­ri te pro­mje­ne do sa­da ni­je bi­lo, pa Cr­na Go­ra ni­je de­mo­kra­ti­ja, ka­ko sam već vi­še pu­ta re­kao ili na­pi­sao. Ze­mlja ne mo­že bi­ti pri­mlje­na u EU ako se vlast ne pro­mi­je­ni. Taj se pre­se­dan ne mo­že na­pra­vi­ti, jer bi u tom slu­ča­ju i Be­lo­ru­si­ja Alek­san­dra Lu­ka­šen­ka bi­la sa­svim le­gi­ti­man kan­di­dat za član­stvo u EU – re­kao je Kne­že­vić u raz­go­vo­ru za „Dan“.
On tvr­di da je po­li­tič­kim li­de­ri­ma za­pad­nih ze­ma­lja po­sta­lo ne­pri­jat­no da se na­đu sa Đu­ka­no­vi­ćem u istom ka­dru.
–On jed­no­stav­no mo­ra oti­ći. Ne­ma da­ljeg na­pret­ka Cr­ne Go­re u in­te­gra­ci­ja­ma dok je on na vla­sti i ne mo­že ni mr­vi­cu vi­še na­pre­do­va­ti ka EU i NA­TO-u dok je ta­ko. To je vje­ro­vat­no re­če­no i nje­mu, kao i Ran­ku Kri­vo­ka­pi­ću. No, on još ma­lo bru­si svo­ju bri­tvu pri­je ne­go što ode u isto­rij­sku rđu. Pre­ma to­me, oče­ku­jem da­lje mr­cva­re­nje ka­ko bi Đu­ka­no­vić ku­pio ma­lo vre­me­na da još po­či­sti ku­ću, da, re­ci­mo, Oleg Ob­ra­do­vić, Mi­o­drag Iva­no­vić i Du­ško Kne­že­vić pri­hva­te kri­vi­cu za se­stru i Te­le­kom i da ne­ko iz Tre­zo­ra ili iz Vla­de pri­hva­ti kri­vi­cu za bra­ta. Če­ka­će još tri ili če­ti­ri mje­se­ca da se po­vu­če i sve osta­vi Du­šku Mar­ko­vi­ću, jer vi­še ne mo­že osta­ti ni pred­sjed­nik par­ti­je. On se to­me na­da – tvr­di Kne­že­vić.
Po nje­go­vim ri­je­či­ma, Za­pa­du je Cr­na Go­ra sa­da in­te­re­sant­na kao ni­ka­da pri­je jer će bi­ti no­va čla­ni­ca NA­TO-a, a vje­ro­vat­no i EU.
–Po­sto­ji mi­šlje­nje me­đu li­de­ri­ma za­pad­nog svi­je­ta da Cr­nu Go­ru po hit­nom po­stup­ku tre­ba pri­mi­ti u EU onog tre­nut­ka ka­da Đu­ka­no­vić i DPS si­đu s vla­sti. Go­di­nu ko­ja je pred na­ma obi­lje­ži­će od­la­zak Mi­la Đu­ka­no­vi­ća iz cr­no­gor­ske po­li­ti­ke, ovog pu­ta de­fi­ni­ti­van i tra­jan. Sve dru­go bi bi­lo ogrom­no iz­ne­na­đe­nje i za­u­sta­vlja­nje cr­no­gor­skog pu­ta ka Uni­ji. Oče­ku­jem da na ne­kim bu­du­ćim po­šte­nim iz­bo­ri­ma po­bi­je­di ne­ka „cr­no­gor­ska stran­ka Mi­ra Ce­ra­ra”, kao u Slo­ve­ni­ji, to jest ne­ka li­sta ko­ja će ko­nač­no po­mi­ri­ti na­rod u Cr­noj Go­ri, po­mi­ri­ti Cr­nu Go­ru sa svim su­sje­di­ma na re­al­nim osno­va­ma i ko­ja će, što je naj­bit­ni­je, pro­ba­ti da na­pra­vi ne­ka­kvu re­al­nu eko­no­mi­ju. Ovo što ima­mo pod Đu­ka­no­vi­ćem, bez ob­zi­ra na sto­pe ra­sta ko­je on po­mi­nje, ni­je re­al­na eko­no­mi­ja, već pu­ka pro­da­ja oba­le i ze­mlje, ko­ja upa­ko­va­na u sta­ti­stič­ke for­mu­le iz­ba­cu­je ne­ka­kav rast. Ne, to ni­je odr­živ i rast ko­ji tre­ba Cr­noj Go­ri. Cr­noj Go­ri tre­ba­ju no­va rad­na mje­sta i in­sti­tu­ci­o­nal­ni okvir ko­ji mo­ra stvo­ri­ti pret­po­stav­ke za ostva­ri­va­nje de­mo­krat­skog ka­pi­ta­li­zma. S tim okvi­rom do­ći će i pra­vi in­sti­tu­ci­o­nal­ni ula­ga­či, a ne ne­ki pri­vat­ni „Ru­si” ili „Ka­na­đa­ni”, ne­ki sum­nji­vi bli­sko­i­stoč­ni ka­pi­tal, za ko­ji se i ne zna či­ji je. To tre­ba Cr­noj Go­ri. Re­gu­lar­ni, ozbilj­ni stra­ni ka­pi­tal, ko­ji će is­ko­ri­sti­ti sve re­sur­se ko­je ze­mlja nu­di, uklju­ču­ju­ći i njen na­rod i obra­zov­ni si­stem, a ne pu­sto tlo na pje­ni od mo­ra – is­ti­če Kne­že­vić.
On je pod­sje­tio na svo­ju iz­ja­vu od pri­je se­dam go­di­na da je do­šlo do no­ve „ko­a­li­ci­je” na po­li­tič­kom i sva­kom dru­gom te­re­nu u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri.
–Tu su sa jed­ne stra­ne Đu­ka­no­vić i Stan­ko Ca­ne Su­bo­tić, a sa dru­ge To­mi­slav Ni­ko­lić i Alek­san­dar Vu­čić. Pr­va dvo­ji­ca bi­li su ži­vot­no za­in­te­re­so­va­ni da ima­ju svo­je lju­di na vla­sti u Sr­bi­ji, jer se ta­mo de­sio ogro­man upad u bu­džet dr­ža­ve šver­co­va­nim ci­ga­re­ta­ma iz Cr­ne Go­re, či­me je, pod za­šti­tom i pa­tro­na­tom Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, ru­ko­vo­dio Ca­ne Su­bo­tić. Na­rav­no, svi zna­mo da je taj ogrom­ni šverc pra­ti­lo i vi­še dru­gih, te­žih ka­zne­nih dje­la. Da­kle, dvoj­cu Mi­lo i Ca­ne i te ka­ko je bi­lo bit­no da mo­gu­ća srp­ska vlast bu­de bla­go­na­klo­na pre­ma nji­ma i is­tra­ga­ma ko­je bi do­ve­le do Ca­ne­ta, a pre­ko nje­ga i do Đu­ka­no­vi­ća. Ni­ko­li­ću i Vu­či­ću, u nji­ho­voj pre­o­bra­zbi od čet­nič­kih „škor­pi­o­na” i Še­še­lje­vih bo­jov­ni­ka, tre­bao je no­vac da umi­ju svo­je bi­o­gra­fi­je, po ugle­du na Đin­đi­će­vu DS i Đu­ka­no­vi­ćev DPS, da na­pra­ve tzv. pro­e­vrop­sku stran­ku bu­du­ćeg esta­bli­šmen­ta. Re­zul­tat zna­te. SNS je ne­pri­ko­sno­veo do­šao na vlast za­hva­lju­ju­ći tom pr­lja­vom nov­cu, krat­ko­vi­do­sti Ta­di­će­ve vla­sti i ap­sti­nen­ci­ji srp­skog bi­rač­kog ti­je­la. Dio pro­ce­sa u ko­jem je Su­bo­tić bio ne­pra­vo­sna­žno osu­đen za­sta­rio je, a po di­je­lu je oslo­bo­đen u „ne­do­stat­ku do­ka­za”. Sa Đu­ka­no­vi­će­ve i Su­bo­ti­će­ve tač­ke gle­di­šta, bio je to ve­o­ma do­bro ulo­žen no­vac. Epi­log je da je Đu­ka­no­vić iz­bje­gao su­đe­nje u Ita­li­ji po­zi­va­ju­ći se na imu­ni­tet, dok je u Sr­bi­ji Vu­či­će­vo sud­stvo oslo­bo­di­lo nje­go­vog glav­nog part­ne­ra, ta­ko da Đu­ka­no­vić sa­da mo­že re­ći da šver­ca ni­je ni bi­lo, zar ne? Za ne­u­pu­će­ne, uspje­li su na ne­ki na­čin da ope­ru svo­je bi­o­gra­fi­je. In­di­ka­tiv­no je da je je­di­ni sud­ski po­ces ko­ji su iz­gu­bi­li bio onaj ko­ji su po­ve­li pro­tiv me­ne na Vi­so­kom su­du prav­de u Lon­do­nu. Ako se sje­ća­te, Su­bo­tić je 2013. go­di­ne iz­gu­bio du­go­go­di­šnji pro­ces za kle­ve­tu vo­đen pro­tiv me­ne u gra­du i ze­mlji gdje sam re­zi­dent, a naj­o­zbilj­ni­je lon­don­ske i bri­tan­ske no­vi­ne na­pi­sa­le su da je moj uspjeh uspjeh za bri­tan­sko sud­stvo jer, ka­ko su za­klju­či­li, ni­je­dan is­toč­no­e­vrop­ski kri­mi­na­lac ili taj­kun vi­še ne­će mo­ći da se po­zi­va na en­gle­ske su­do­ve u po­ku­ša­ju pra­nja svo­je bi­o­gra­fi­je. Ta­ko­đe, mo­ram do­da­ti da Su­bo­tić bri­tan­skom su­du, mo­jim advo­ka­ti­ma i me­ni još uvi­jek du­gu­je sko­ro po­la mi­li­o­na eura sud­skih tro­ško­va, ko­je već go­di­nu i vi­še da­na po­ku­ša­va­mo da na­pla­ti­mo pre­ko su­do­va u Fran­cu­skoj i Švaj­car­skoj, gdje on ima ne­ku imo­vi­nu, ko­ja je blo­ki­ra­na po na­lo­gu su­da u Lon­do­nu, ali on se ža­li i ža­li. Valj­da ne­ma svog Vu­či­ća u Fran­cu­skoj i Švaj­car­skoj – na­vo­di Kne­že­vić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, od­no­si Vu­či­ća i Đu­ka­no­vi­ća sa­da su sim­bi­o­za dva po­li­tič­ka ka­me­lo­na i po­li­tič­ka na­sil­ni­ka.
–Ne­ma tu ide­o­lo­gi­je, ne­ma tu pro­gra­ma, ne­ma čak ni ja­sno for­mi­ra­nih na­ci­o­nal­nih eli­ta ko­je mo­gu pro­mi­šlja­ti gdje će se ove dvi­je ze­mlje na­ći za de­set ili dva­de­set go­di­na. Po­sto­ji sa­mo je­di­ni cilj, a to je iz­bor­na po­bje­da, ko­jom se ostva­ru­je pre­va­ga mo­ći u dru­štvu, te pri­stup raz­li­či­tim pu­te­vi­ma pri­vre­me­nog bo­ga­će­nja in­te­re­snih gru­pa ko­je tu moć stek­nu. I dok se u Slo­ve­ni­ji i Hr­vat­skoj, sa­da već po­li­tič­ki raz­vi­je­ni­jim ze­mlja­ma biv­šeg ju­go­sla­ven­skog ko­mu­ni­zma, ostva­ru­je dalj­nja di­ver­si­fi­ka­ci­ja, usit­nja­va­nje i po­dje­la bi­rač­kog ti­je­la, kao re­zul­tat, opet, uslo­ža­va­nja i sit­ni­jeg pro­fi­li­ra­nja de­mo­krat­skih htje­nja sta­nov­ni­štva, pa se ra­đa­ju no­ve par­ti­je, iz­bo­re u Sr­bi­ji od Mi­lo­še­vi­ća do da­nas do­bi­ja tzv. si­gur­ni glas. Ide­ja o oba­ve­znom, stro­go kon­tro­li­sa­nom oma­so­vlje­nju vla­sti­tog bi­rač­kog ti­je­la uvi­jek se so­stva­ru­je na te­me­lju obe­ća­ne po­nu­de po­li­tič­kog pli­je­na, pa se sa­mo mi­je­nja­ju pro­ta­go­ni­sti tog pro­ce­sa. Pr­vo je to bio Mi­lo­še­vi­ćev SPS, on­da Đin­đi­ćev i Ta­di­ćev DS, a sad je to Vu­či­ćev SNS. U pa­tri­jar­hal­noj, po­pu­li­stič­koj, ma­čo i pra­vo­slav­noj sre­di­ni uvi­jek je po­tre­ban „vo­đa” pro­jek­ta, ta­ko da se Sr­bi­ja mo­že po­sma­tra­ti kroz Mi­lo­še­vi­ćev, Đin­đi­ćev, Ta­di­ćev i sa­da Vu­či­ćev pe­ri­od. Na­pre­du­ju li u bi­lo ko­jem od tih pe­ri­o­da in­sti­tu­ci­je dr­ža­ve i dru­štva? Ne, ne na­pre­du­ju. In­sti­tu­ci­o­nal­ni okvir osta­je isti i upo­tre­blja­va se na ko­rist one sna­ge ko­ja je tre­nut­no na vla­sti, dok ne do­đe do uru­ša­va­nja iz­nu­tra, i dru­štvo ti­me u ko­nač­nom ne do­bi­ja kva­li­tet­ni­ju struk­tu­ru na ko­joj mo­že gra­di­ti svoj raz­voj i bu­duć­nost. Na­rav­no, po­sto­ji jed­na raz­li­ka, ne ne­bit­na, iz­me­đu ove dvi­je dr­ža­ve ili ova dva dru­štva. Dok se u Cr­noj Go­ri „go­spo­da­ru” ne smi­je ni­šta pri­go­vo­ri­ti, jer to ova kul­tu­ra ma­le sre­di­ne i nje­ni ma­ni­ri ne do­zvo­lja­va­ju, u Sr­bi­ji ne­gdje du­bo­ko, uvi­jek, pri­je ili ka­sni­je, za­poč­ne ne­ki pod­zem­ni huk, ko­ji se ši­ri. Sr­bi­jan­ci, upo­znao sam ih do­bro, ni­kad ni­su za­do­volj­ni po­ret­kom stva­ri, uvi­jek „gla­sa­ju za vlast”, ali kad je iza­be­ru, sa­mo dan na­kon to­ga, po­či­nju da „hu­če” pro­tiv nje, dok taj huk ne po­sta­ne taj­fun, što su osje­ti­li i Mi­lo­še­vić i Đin­đić, za­tim i Ta­dić, a ne­mi­nov­no je da će ga osje­ti­ti i Vu­čić. Sa­mo se ti­me mo­že ob­ja­sni­ti di­ja­lek­ti­ka unu­tra­šnje pro­mje­ne, što je naj­bo­lje opi­sa­la De­san­ka Mak­si­mo­vić u svo­joj pje­smi „Sr­bi­ja je ve­li­ka taj­na”, za­klju­ču­je Kne­že­vić.
Dra­žen ŽIV­KO­VIĆ


Bru­tal­no na­si­lje pre­to­ri­jan­ske gar­de

Kne­že­vić ka­že da su pro­te­sti u Cr­noj Go­ri po­če­li do­bro, kao op­šte­na­rod­ni po­kret pro­tiv du­go­go­di­šnjeg zu­lu­ma Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i nje­go­ve in­te­re­sne gru­pe, ali su ih po­kva­ri­le tri bit­ne stva­ri.
–Pr­vo, uspje­šnost Đu­ka­no­vi­će­vog pro­pa­gand­nog šta­ba, ko­ji se i u Cr­noj Go­ri i van nje ras­pi­sao i obo­jio taj pro­test udru­že­nog na­ro­da kao „čet­nič­ki” i „pu­ti­nov­ski”. Na­rav­no, u pri­log im je išlo ne­is­ku­stvo vo­đa tog pro­te­sta, kao i buč­nost i or­na­men­ti­ka jed­ne iz­ra­zi­te ma­nji­ne de­mon­stra­na­ta, ko­ja je, ovim ili onim pu­tem, uba­če­na od stra­ne re­ži­ma ili ne, ali po­jav­no sva­ka­ko Đu­ka­no­vi­će­vom šta­bu da­va­la za pra­vo i ti­me stvo­ri­la te­melj in­ter­ven­ci­je „sna­ga si­gur­no­sti”, me­đu ko­ji­ma je na­rav­no bi­lo naj­ma­nje le­gi­tim­no za­po­sle­nih po­li­ca­ja­ca. Re­žim je bio pred ko­lap­som, ali se spa­sio zbog ne­zna­nja i ne­is­ku­stva vo­đa pro­te­sta, uz bru­tal­no na­si­lje Đu­ka­no­vi­ću vjer­nih pre­to­ri­ja­na­ca, ko­ji su bra­ni­li i svo­ju i nje­go­vu ko­žu, is­ti­če Kne­že­vić.


Ma­ro­vić je šef klep­to­man­skog kla­na iz Bu­dve

Pre­ma Kne­že­vi­će­vim ri­je­či­ma, Sve­to­zar Ma­ro­vić od­la­zi u cr­no­gor­sku po­li­tič­ku isto­ri­ju kao šef jed­nog klep­to­man­skog kla­na iz Bu­dve i ni­šta vi­še.
–Mo­žda mu još jed­na re­fe­ren­ca bu­de onaj sram­ni „ rat za mir”. Od ka­da je kre­nuo tim pu­tem, lu­ka­vi Đu­ka­no­vić je ra­ču­nao na ovu mo­guć­nost, da će mu ta Sve­to­va enorm­na ha­la­plji­vost za­tre­ba­ti. Ne mi­slim da Ma­ro­vić ne­što zna o Đu­ka­no­vi­ću, ka­ko se go­vo­ri u na­ro­du. Ma­ro­vić je bio i ostao kon­cen­tri­san sa­mo na svo­ju avli­ju, iz ko­je je po­li­tič­kim re­ke­tom par eks­e­lans iz­vla­čio ogro­man no­vac za cr­no­gor­ske pri­li­ke. Po­sled­nji sam ko­ji bi bra­nio Đu­ka­no­vi­ća. Čak i da jed­nog da­na ode u za­tvor kao kri­mi­na­lac ili „otac” ko­rup­ci­je ogrom­nih raz­mje­ra, „otac” šver­ca ci­ga­re­ta, a to se mo­že de­si­ti, on će, na dru­goj stra­ni, ima­ti do­sta po­li­tič­kih bi­ta­ka do­bi­je­nih u svom dr­žav­nič­kom do­si­jeu. Uz po­moć Za­pa­da i ma­lo sre­će, po­bi­je­dio je Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji je bio osi­lio na­kon Dej­to­na; po­ma­lo ka­sno je, po mom mi­šlje­nju, osa­mo­sta­lio Cr­nu Go­ru, ali ju je osa­mo­sta­lio i upi­nju­ći se u da­tom mo­men­tu, vje­ro­vat­no jer ni­je imao dru­gog iz­bo­ra, gur­nuo ze­mlju na ne­po­vrat­ni put evro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja. Svi zna­mo, ako smo po­šte­ni svje­do­ci jed­nog vre­me­na, da u tom nje­go­vom ti­mu sa­sta­vlje­nom od svetâ, fi­lipâ i gvozdâ ne­ma i ni­je bi­lo ma­te­ri­ja­la za te po­li­tič­ke ili dr­žav­nič­ke po­bje­de, ni­ti je to­ga ma­te­ri­ja­la bi­lo u oni­ma ko­ji su mu opo­ni­ra­li, osim Slav­ka Pe­ro­vi­ća, ko­ji je u tom smi­slu tra­gič­na po­li­tič­ka fi­gu­ra i ko­me tre­ba ski­nu­ti ka­pu. Da­kle, Đu­ka­no­vić ni­je ta­ko jed­no­stav­na po­li­tič­ka po­ja­va na ho­ri­zon­tu cr­no­gor­skog dru­štva Sve­to Ma­ro­vić će osta­ti za­pam­ćen kao čo­vjek jed­ne di­men­zi­je, a nje­gov de­fi­ni­tiv­ni od­la­zak, ubr­zan ot­kri­va­njem kri­mi­nal­nih dje­la, sva­ka­ko je uver­ti­ra za onaj zna­čaj­ni­ji od­la­zak – Đu­ka­no­vi­ćev. Da li će i on bi­ti pro­ce­su­i­ran, to sa­da za­vi­si od hra­bro­sti cr­no­gor­skog dru­štva, me­di­ja, tu­ži­la­ca i su­di­ja, ali i od do­ka­za i svje­do­ka. Lu­ka­vo­šću i bez­ob­zir­no­šću sve ih je do sa­da nad­i­gra­vao. Ho­će li mu to us­pje­ti i ka­da – ma­kar for­mal­no – ne bu­de imao pre­ro­ga­ti­ve mo­ći u svo­jim ru­ka­ma, osta­je nam da vi­di­mo. A na­rod je te­ško zlo­pam­ti­lo, vi­še pam­ti ono lo­še ne­go do­bro. To je ri­zik ba­vlje­na po­li­ti­kom na na­šim pro­sto­ri­ma, ko­ga je Đu­ka­no­vić svje­stan – za­klju­čio je Kne­že­vić.