Na­pu­šte­ni sta­ri pod­zem­ni to­a­let u cen­tru Pod­go­ri­ce „dom” je u ko­jem sta­rost pro­vo­de i bo­re se za go­li op­sta­nak Ži­vo­ta Va­sić (62) iz Va­lje­va i Zo­ran Sti­je­po­vić (60) iz Šav­ni­ka. Dva kre­ve­ta na ko­ja su na­ba­ca­na sta­ra će­bad, sko­ro ne­u­po­tre­bljiv sto ko­jeg je ne­ko dav­no iz­ba­cio iz ku­će, do­tra­ja­la šte­ri­ka i ma­lo odje­će sav su ime­tak dvo­ji­ce građevinaca ko­ji su rad­ni vi­jek pro­ve­li ra­de­ći na cr­no zbog če­ga da­nas ne­ma­ju ni­ka­kvih pri­ma­nja i ži­ve kao bes­kuć­ni­ci.
Hu­ma­ni­tar­na fon­da­ci­ja Ban­ka hra­ne ape­lo­va­la je da se Va­si­ću i Sti­je­po­vi­ću hit­no po­mog­ne i da se ba­rem smje­ste u sta­rač­ki dom ili im se obez­bi­je­di pri­vre­me­ni smje­štaj. Tra­že i da se zdrav­stve­ne in­sti­tu­ci­je po­tru­de da se ovi lju­di pre­gle­da­ju i do­bi­ju od­go­va­ra­ju­ću nje­gu.
Re­por­te­ri „Da­na” kod „ku­će” su za­te­kli Ži­vo­tu Va­si­ća, ko­ji u pod­zem­nom to­a­le­tu pu­nom vla­ge ži­vi tri go­di­ne. Nje­gov ci­mer, ko­ji se tu do­se­lio pri­je go­di­nu, oti­šao je u Bar da za­ra­di dnev­ni­cu. Ne­da­le­ko od ne­u­slov­ne pro­sto­ri­je u ko­joj bo­ra­ve ova dva sta­ri­ja čo­vje­ka na­la­ze se luk­su­zne zgra­de.
– Naj­vi­še bih vo­lio da mo­gu da odem ku­ći, u Sr­bi­ju. Da po­va­dim do­ku­men­ta ko­ja su mi ukra­de­na ka­da su nam opljač­ka­li ovu pro­sto­ri­ju. Vo­lio bih da sam zdrav i da ra­dim, nor­mal­no da ži­vim. To bih naj­vi­še vo­lio – pri­ča Va­sić.
Na pi­ta­nje ka­ko je do­šao u si­tu­a­ci­ju da sta­rost pro­vo­di u na­pu­šte­nom to­a­le­tu, Ži­vo­ta sli­je­že ra­me­ni­ma i ka­že da je ra­dio na gra­đe­vi­na­ma gdje ni­ka­da ni­je do­bi­jao ugo­vo­re o ra­du, če­sto ga ni­je­su ni is­pla­ći­va­li, a ka­da je osta­rio i one­mo­ćao ostao je na uli­ci jer ni­je mo­gao da za­ra­đu­je za stan.
– Slu­čaj­no sam na­šao ovaj pro­stor i od­lu­čio da osta­nem ov­dje. Zo­ran je do­šao pri­je oko go­di­nu – ob­ja­šnja­va Va­sić, do­da­ju­ći da im iako ži­ve pod ze­mljom i u vla­zi ni­je hlad­no, jer se po­kri­ju će­ba­di­ma.
Hra­nu im osta­vlja­ju gra­đa­ni ko­ji zna­ju da tu ži­ve, a ku­pa­ju se kod ne­kog od pri­ja­te­lja ili u jav­nom ku­pa­ti­lu na auto­bu­skoj sta­ni­ci.
Od sve mu­ke Ži­vo­ti naj­te­že pa­da to što ne mo­že da se vra­ti ku­ći, jer su mu lič­na do­ku­men­ta ukra­de­na.
– De­si se da nas opljač­ka­ju, ma­da prak­tič­no ne­ma­ju šta ni da uzmu. Ali, eto, pri­li­kom jed­ne od pljač­ki ostao sam bez do­ku­me­na­ta. Kra­du nam su­do­ve, a ukra­li su nam i plin­sku bo­cu... Za po­tvr­du sa ko­jom bih mo­gao da se vra­tim u Sr­bi­ju tre­ba­ju mi 43 eura, pa pa­re za kar­tu, ali taj no­vac ne mo­gu da sa­ku­pim. Ma­da i u Sr­bi­ju da odem ne­mam gdje, imam sa­mo da­lje ro­đa­ke – ja­da se Va­sić, do­da­ju­ći ka­ko i ne oče­ku­je da mu ne­ko po­mog­ne.
– Ko da­nas ko­ga po­ma­že... Oni ko­ji bi po­mo­gli ne­ma­ju, a dr­ža­va ... ne znam – pri­ča Va­sić.
Na­vo­di ka­ko sva­kog da­na tra­ži po­sao za dnev­ni­cu, ali ga ri­jet­ko pro­na­đe.
– Po­sla ne­ma po­seb­no sa­da ka­da je hlad­no. Ni­ko ni­šta i ne ra­di, pa se ne­ma gdje ni ko­pa­ti – ža­li se on.
Va­sić go­di­na­ma ni­je po­sje­tio lje­ka­ra, a iako je svje­stan da mu zdrav­stve­no sta­nje ni­je do­bro ka­že da ne­ma šta ni da tra­ži u am­bu­lan­ta­ma jer ne­ma ni­ka­kav do­ku­ment i ni­ko ga ne­će pri­mi­ti.
Iz­ja­vu od Zo­ra­na Sti­je­po­vi­ća ju­če ni­je­smo uspje­li da do­bi­je­mo jer mu je bio is­klju­čen te­le­fon ko­ji ko­ri­sti ka­ko bi ga ne­ko po­zvao da ra­di za dnev­ni­cu. Nje­gov pri­ja­telj Ži­vo­ta ka­že da su nji­ho­ve pri­če iste, jer ni je­dan ni dru­gi ne­ma­ju po­ro­di­cu i za­vr­ši­li su na uli­ci, pa da­nas za­jed­no di­je­le zlu sud­bi­nu.
U Ban­ci hra­ne is­ti­ču da je ne­do­pu­sti­vo da u 21. vi­je­ku ima­mo ova­kve slu­ča­je­ve, da nam lju­di ži­ve u pod­zem­nim i na­pu­štenm jav­nim to­a­le­ti­ma, a da se na sa­mo par me­ta­ra od njih na­la­ze luk­su­zni bu­ti­ci, re­sto­ra­ni, ho­te­li...
– U svoj nji­ho­voj skrom­no­sti u to­ku raz­go­vo­ra sa Ži­vo­tom, na­kon pi­ta­nja šta mu je po­treb­no, nje­gov od­go­vor je bio – ni­šta, a zna­mo i vi­di­mo da je neo­p­hod­no bu­kval­no sve. Oni bi da ra­de i da od svo­ga ra­da pri­stoj­no ži­ve – ka­žu u Ban­ci hra­ne.
Za kon­takt za pomoć dvojici prijatelja u ne­vo­lji mo­že­te se obra­ti­ti Ban­ki hra­ne Cr­ne Go­re pu­tem te­le­fo­na 069 495 680, na mejl ban­ka­hra­nepg@gmail.com i pre­ko fej­sbuk stra­ni­ce or­ga­ni­za­ci­je.
M.S.


Me­do­je­vić: Dru­štvo i dr­ža­va mo­ra­ju re­a­go­va­ti

Di­rek­to­ri­ca Ban­ke hra­ne Ma­ri­na Me­do­je­vić u iz­ja­vi za „Dan” ka­že da dru­štvo, a pri­je sve­ga dr­ža­va mo­ra re­a­go­va­ti da se po­mog­ne Va­si­ću i Sti­je­po­vi­ću. Ona je is­ta­kla da su Ban­ku hra­ne gra­đa­ni oba­vi­je­sti­li o slu­ča­ju dvojice ne­volj­ni­ka, te da oni na­sto­je da po­mog­nu što je vi­še mo­gu­će, ali je ipak dr­ža­va ta ko­ja tre­ba da po­mog­ne.
– Za po­če­tak tre­ba obez­bi­je­di­ti do­ku­men­ta, zdrav­stve­ne pre­gle­de i oba­ve­zno ade­kva­tan smje­štaj. Ovo je ne­do­pu­sti­vo, stra­šno je gdje ovi lju­di ži­ve. Sva­ko ko že­li da po­mog­ne, ne­ka nam se ja­vi, da­će­mo sve kon­tak­te i in­struk­ci­je – na­vo­di Me­do­je­vi­će­va.
Ona sma­tra da bi Ži­vo­ta i Zo­ran mo­gli da se smje­ste u sta­rač­ki dom.
– Ovaj pri­mjer svje­do­či i ka­ko nam je neo­p­hod­no sklo­ni­šte za bes­kuć­ni­ke. Ta­ko­đe, tre­ba nam i vi­še jav­nih ku­hi­nja jer je ve­ći broj lju­di ko­ji če­ka­ju na hra­nu, ne­go što je do­bi­ja­ju. Znam da je te­ško vri­je­me, ali mo­ra­mo re­a­go­va­ti – po­ru­ču­je Me­do­je­vi­će­va.