Ne­ka nas no­vo­ro­đe­ni Isus vo­di pra­vim pu­tem, ne sa­mo kroz idu­ću 2017. go­di­nu, ne­go či­ta­vog ži­vo­ta, po­ru­čio je u svo­joj Bo­žić­noj po­sla­ni­ci ko­tor­ski bi­skup Ili­ja Ja­njić. On je po­ru­čio da je Hri­sto­vo ro­đe­nje do­ga­đaj oče­ki­van od sa­mo­ga pa­da pr­vo­ga čo­vje­ka.
– Na­kon što su Adam i Eva do­ži­vje­li pro­gon iz Eden­sko­ga vr­ta, Ja­hve je od­mah obe­ćao ot­ku­pi­te­lja: „Po­sla­ću vam ga.“ Obe­ća­nje su oče­ki­va­li či­ta­vi Sta­ri Za­vjet. U me­đu­vre­me­nu na­sta­do­še mno­ga ple­me­na ko­ja se oda­lji­še od Ja­hvea. Na sce­nu isto­ri­je stu­pa Abra­ham, od ko­ga na­sta­de iza­bra­ni na­rod iz ko­je­ga će se ro­di­ti Me­si­ja. Pred iza­bra­nim na­ro­dom su sto­lje­ća ne­iz­vje­sno­sti. Mno­gi za­stra­ni­še i pri­hva­ti­še pa­gan­ske obi­ča­je, okre­nu­še le­đa li­cu Ja­hvi­nu. Pro­ro­ci im vra­ća­hu na­du, va­pa­ji ka ne­bu ne pre­sta­ju: „Ro­si­te ne­be­sa od­o­zgo i obla­ci da­ždi­te pra­ved­ni­ka!“. No, za Ja­hvu je je­dan dan kao na­ma hi­lja­du go­di­na. Na­po­kon na­do­đe is­pu­nje­nje Bož­jeg obe­ća­nja. Do­šlo je vri­je­me da Bog pro­go­vo­ri po svom vla­sti­tom si­nu. Du­go-oče­ki­va­ni do­la­zi u naj­ma­nje mje­sto, u Be­tle­hem. Do­du­še, Hri­sto­vo ro­đe­nje se ni­je ostva­ri­lo u kra­ljev­skoj pa­la­ti, ni­je se zbi­lo ni u ne­koj bol­ni­ci u Je­ru­sa­li­mu uz asi­sten­ci­ju lje­ka­ra, ni­je se zbi­lo ni u svra­ti­štu jer zbog po­pi­sa sta­nov­ni­štva sva su bi­la pu­na. Hri­sto­vo ro­đe­nje se ni­je zbi­lo u ne­koj po­ro­dič­noj ku­ći gdje je ba­rem to­plo, ne­go se Me­si­ja ra­đa na­do­mak Be­tle­he­ma, u šta­li­ci, me­đu ži­vo­ti­nja­ma. Za­ni­mlji­vo, u Sve­tom pi­smu ne­ma iz­vje­šta­ja o vla­sni­ku šta­le, o nje­go­vu ime­nu ko­ji je imao svo­je bla­go, jed­nog vo­la i jed­no ma­ga­re. Ne zna­mo ni re­ak­ci­ju do­ma­ći­na ka­da je uju­tro do­šao u svo­ju šta­lu da na­hra­ni ži­vo­ti­nje i tu za­te­kao na­za­ret­sku po­ro­di­cu. Imao je šta vi­dje­ti, jed­na ne­po­zna­ta po­ro­di­ca je oku­pi­ra­la dio nje­go­ve svo­ji­ne. Ne zna se da li su stu­pi­li i u ne­ki di­ja­log. Iz­gle­da da do­ma­ćin šta­le ni­je imao oči da pre­po­zna Ma­le­no­ga, oba­vi­je­na pe­le­na­ma i po­sta­vlje­na na sla­mu, kao što je to di­je­te pre­po­znao sta­rac Ši­mun u hra­mu, če­tr­de­set da­na na­kon Isu­so­vog ro­đe­nja. Ši­mun ugle­dav­ši Isu­sa u na­ruč­ju Ma­ri­je od ra­do­sti za­pje­va pje­smu odu­še­vlje­nja: „Sad vi­dje­še oči mo­je spa­se­nje svo­je!“ Do­ga­đaj u Be­tle­he­mu je bio pre­po­znat i od an­đe­la ko­ji svo­jom pje­smom pro­bu­di­še pa­sti­re ko­ji su na otvo­re­no­me ču­va­li svo­ja sta­da. An­đe­li im pje­smom na­vje­šta­ju do­ga­đaj, a oni žur­no po­đo­še k šta­li­ci i tad im se otvo­ri­še oči, pre­po­zna­še Go­spo­di­na, da­ri­va­hu ga skrom­nim da­ro­vi­ma. Pre­po­zna­va­nje Go­spo­di­na se na­sta­vlja, znak s ne­ba – zvi­je­zda s da­le­kog Is­to­ka do­ve­de u Je­ru­sa­lim pa u Be­tle­hem, na­uč­ni­ke, kra­lje­ve, mu­dra­ce ko­ji pre­po­zna­še svo­ga Go­spo­di­na, po­klo­ne se no­vo­ro­đe­no­me Kra­lju, da­ro­va­še ga svo­jim da­ro­vi­ma. Pre­po­zna­še Bo­ga ko­ji se učo­vje­čio, ko­ji je uzeo ljud­sku na­rav ne iz­gu­biv­ši Bož­ju – ka­zao je bi­skup ko­tor­ski.
Ja­njić je po­ru­čio da je oči­to da se pre­po­zna­va­nje ili ne­pre­po­zna­va­nje Bo­ga na­sta­vlja kroz sva sto­lje­ća, do da­na da­na­šnjeg.
– Jer On ne do­đe na ovaj svi­jet s ma­čem da si­lom vo­ju­je za svog ne­be­skog Oca, ne­go se Isus ne­u­mor­no nu­di da ga pre­ko nje­go­ve do­bro­te pre­po­zna­ju. Ka­da bi se da­ljin­ski mo­glo pro­dri­je­ti u nu­tri­nu da­na­šnjeg čo­vje­ka, a ima nas oko se­dam mi­li­jar­di, ne znam ko­li­ko bi se na­šlo onih ko­ji ga svo­jim du­hov­nim oči­ma pre­po­zna­še i ko­ji Bo­ga svo­jim ži­vo­tom pri­hva­ti­še, te se ovom go­di­šnjem ob­na­vlja­nju sla­vlje­nja nje­go­va ro­đen­da­na istin­ski ra­du­ju i ko­ji mu po­nov­no obe­ća­va­ju: Hva­la ti, Isu­se, da si uzeo mo­ju ljud­sku na­rav, da si po­stao moj ži­vot, da si mi dao smi­sao ži­vo­ta. Hva­la ti što se uz Tvo­ju po­moć ni­sam uvu­kao u mre­žu ovo­ga svi­je­ta. U pro­gla­su za go­di­nu sa­kra­men­ta sv. is­po­vi­je­di na­gla­sio sam mre­žu Ba­bi­lo­na svi­je­ta, ko­ja je stal­no pri­sut­na me­đu na­ma i oni ko­ji u tu mre­žu za­lu­ta­še bes­po­moć­ni su, kao da ni­su ni svje­sni da su za­ve­de­ni od ne­pri­ja­te­lja Bož­jeg ko­ji je po­stao i moj ži­vot­ni ne­pri­ja­telj. Mno­gi od njih če­znu za svi­je­tlom i tra­že na­čin da se oslo­bo­de na­ve­za­no­sti u ko­je su sa­mi upa­li. Tra­že Bo­ga. Sto­ga je po­treb­no okre­nu­ti se Be­tle­he­mu, ka No­vo­ro­đe­no­me, Bo­gu-čo­vje­ku, ko­ji nas je­di­ni mo­že oslo­bo­di­ti zlo­be ovog svi­je­ta. Ne­ka za­ve­de­ni osje­te da Isus ni­je do­šao upro­pa­sti­ti nas ne­go spa­si­ti nas – po­ru­čio je mon­si­njor Ja­njić.M.D.P.


Us­traj­ni u vje­ri

Ja­njić je po­ru­čio, svi uda­lje­ni od Bož­je to­pli­ne, po­seb­no u go­di­ni sa­kra­men­ta sv. is­po­vi­je­sti, „osje­te da ih No­vo­ro­đe­ni iz Be­tle­he­ma že­li ima­ti u svo­joj bli­zi­ni i da ih že­li obo­ga­ti­ti svo­jim bo­gat­stvom i da im na taj na­čin ži­vot bu­de pje­sma“.
– A oni­ma ko­ji su ne­po­ko­le­blji­vi, ko­ji čvr­sto sto­je uz Go­spo­di­na, ko­ji ga svje­do­če na sva­kom ko­ra­ku, ko­ji vje­ru­ju u Nje­ga bi­lo to zgod­no ili ne­zgod­no, ne­ka bu­du us­traj­ni. S us­hi­će­njem ne­ka sla­ve Bo­ga. I jed­ni­ma i dru­gi­ma že­lim sre­tan Bo­žić, bi­lo da ga sla­ve po gre­go­ri­jan­skom, bi­lo po ju­li­jan­skom ka­len­da­ru. Ne­ka nas No­vo­ro­đe­ni Isus vo­di pra­vim pu­tem, ne sa­mo kroz idu­ću 2017. go­di­nu ne­go či­ta­vog ži­vo­ta – po­ru­čio je bi­skup Ja­njić.