Iako je 18 go­di­na ot­ka­ko je kr­vo­žed­ni zlo­či­nac, oli­čen i ope­ra­ci­ji „Mi­lo­srd­ni an­đeo“, po­čeo bru­tal­no ra­za­ra­nje Cr­ne Go­re, pr­vi pro­ljeć­ni da­ni bu­de svje­ža sje­ća­nja i otva­ra­ju bol­ne ra­ne na ono što je za­po­če­lo 24. mar­ta 1999. go­di­ne. U bru­tal­nom bom­bar­do­va­nju ko­je je usli­je­di­lo, po­gi­nu­lo je šest ci­vi­la, od če­ga tro­je dje­ce. Čla­no­vi nji­ho­vih po­ro­di­ca ka­za­li su da ta­kvu bol, ko­ja je sa go­di­na­ma sve ja­ča, ne bi po­že­lje­li ni naj­ve­ćem ne­pri­ja­te­lju.
Ži­vo­te su iz­gu­bi­li Mi­ro­slav Kne­že­vić (1985), Oli­ve­ra Mak­si­mo­vić (1986) i Ju­li­ja Bru­dar (1989), te Vu­kić Vu­le­tić (1953), Mil­ka Ko­ča­no­vić (1930) i Ma­noj­lo Ko­ma­ti­na (1927).
Otac ubi­je­nog Mi­ro­sla­va, Mir­ko Kne­že­vić, sje­ća se kad je svo­je di­je­te pri­vi­jao u očin­sko na­ruč­je, ali ovaj put zna­ju­ći da ga zad­nji put gr­li. Is­ka­pa­le su mu, ka­že, i su­ze i sna­ga, da bi ne­što mo­gao re­ći, po­go­to­vo što nje­go­va pri­ča, kao i svih dru­gih kao on ucvi­jelje­nih, ni­kad ni­je do­pr­la do, ka­ko je ka­zao, cr­no­gor­skih bez­du­šnih vla­sto­dr­ža­ca.
– Ni krv­ni­ku ne­što slič­no ne bih po­že­lio... Ni­či­ja ma­lo­ljet­na dje­ca ni­kom ne du­gu­ju ni­šta, kao ni ona na­ša što ni­je­su du­go­va­la, ali kr­vo­lo­ci ne bi­ra­ju pli­jen. Bol i tu­ga se uve­ća­va­ju iz go­di­ne u go­di­nu i ta­ko će dok za­žmu­ri­mo i leg­ne­mo po­red tih na­ših mu­če­ni­ka ko­je nam ras­ka­sa­pi­še NA­TO-zli­kov­ci ši­rom SRJ, za­rad svo­jih lič­nih in­te­re­sa, na sra­mo­tu cr­no­gor­skih vla­sto­dr­ža­ca. Ne znam oda­kle u čo­vje­ku mo­že da po­sto­ji ovo­li­ka sna­ga pa da sve iz­dr­ža­va? Kad sa­mo po­mi­slim na sve to, još se pi­tam je li to bio ru­žan san, ali na mo­ju ža­lost i osta­lih ko­ji su pro­šli kao ja, ili slič­no, ni­je, već ja­va od ko­je se ni­kad pre­bo­lje­ti ne­će. Svo­jim ru­ka­ma, svog ma­lo­ljet­nog me­zim­ca je­dva po­ve­za­ne dje­lo­ve sta­vlja­ti u cr­nu vre­ću, ne­što je od če­ga se svi­jest po­mra­ču­je, po­mra­či­la se onom ko je to ura­dio i onom ko­ji ga je pri­zvao, sa­mo da bi još ma­lo da­lje vla­dao. To je, da­kle, pri­mjer te za­pad­ne „ci­vi­li­za­ci­je“ sa­mim kra­jem 20. vi­je­ka, i ni­šta dru­go ne tre­ba re­ći – ka­zao je Mir­ko Kne­že­vić.
Mir­kov brat Mar­ko Kne­že­vić ka­že da je tim i slič­nim či­no­vi­ma sve raz­go­li­će­no i kri­stal­no ja­sno šta je taj Za­pad, za ko­ji, ka­ko na­vo­di, ne po­sto­je za­ko­ni i su­do­vi, šta su mu ci­lje­vi i na­mje­re, pa ne­ka na­rod vi­di šta mu se pri­pre­ma iza ku­li­sa, što ova vlast na­mje­ra­va da spro­ve­de mi­mo vo­lje na­ro­da.
– Na­ža­lost, pod uti­ca­jem sa­da­šnjih pro­za­pad­njač­kih vla­sto­dr­ža­ca u Cr­noj Go­ri, za tu NA­TO zlo­či­nač­ku or­ga­ni­za­ci­ju mo­že­te da ču­je­te sve naj­bo­lje. Ne­što mno­go ih ne ku­de ni u Sr­bi­ji, što je stra­šni gri­jeh pre­ma žr­tva­ma. Za­to, ne­ma­mo sna­ge vi­še o to­me da pri­ča­mo, i ka­kva je ko­rist od to­ga kad je svi­ma zna­no šta je i ka­ko bi­lo, a da ni­ko od tih po­či­ni­te­lja ni ri­je­či iz­vi­nje­nja ne upu­ti na­ma či­je ra­ne ne pre­sta­ju da kr­va­re – ka­te­go­ri­čan je Mar­ko Kne­že­vić.
I Ra­do­mir Ko­ma­ti­na, sin Ma­noj­lov, sje­ća se kao ju­če da je bi­lo ka­da je, vra­ća­ju­ći se iz Pla­va, na glas da je Mu­ri­no bom­bar­do­va­no, na­i­šao na oče­vo ra­nje­no ti­je­lo, ko­je je da­va­lo zna­ke ži­vo­ta, ali ne za­du­go.
– Bom­bar­do­va­nje SRJ upra­vo je kre­nu­lo iz Cr­ne Go­re, pa se ču­dom čo­vjek ne mo­že na­ču­di­ti ka­ko ova vlast hr­li pod skut tih kr­vo­pi­ja. To se zo­ve iz­da­ja, a što kroz sva pret­hod­na i te­ška vre­me­na ni­je bi­lo svoj­stve­no Cr­no­gor­ci­ma i nji­ho­vim slo­bo­dar­skim tra­di­ci­ja­ma. U tom zlo­či­nač­kom na­pa­du s ne­be­skih vi­si­na, usmr­će­no je to­li­ko ne­du­žnih ci­vi­la i po­ru­še­na ze­mlja, ali kod ove vla­sti, ko­ja je bi­la i ona, kao da su nas mi­lo­va­li. A oni, ako do­đu, i ovu spo­men-če­smu će uklo­ni­ti, i sve dru­ge spo­me­ni­ke ko­ji pod­sje­ća­ju na te nji­ho­ve zlo­či­nač­ke po­ho­de, ka­ko bi i tra­go­ve utr­li ono­me što su ura­di­li. Ova ze­mlja će bi­ti lo­gor a oni će ra­di­ti sve ono što ra­de ta­mo gdje od­sjed­nu. Za­to, mo­lim Cr­nu Go­ru da to ne do­zvo­li­mo i ne do­ve­de­mo zlo­čin­ca za go­spo­da­ra – po­ru­čio je Ko­ma­ti­na.
Pred­sjed­nik Mje­sne za­jed­ni­ce Mu­ri­no Bra­ni­slav Ota­še­vić pod­sje­tio je ka­ko je NA­TO, nad SRJ, za 78 da­na stra­vič­nog bom­bar­do­va­nja, pri­či­nio ka­ta­stro­fu ko­ju je ak­tu­el­na cr­no­gor­ska vlast uvi­jek na­sto­ja­la da uma­nji.
– Na­ža­lost, sad je ta vlast lič­no, ali i pre­ko pla­će­ni­ka i ne znam ko­ga sve, pro­pa­ga­tor NA­TO ide­ja, te da se uđe u tu zlu dru­ži­nu po­što-po­to. Či­ni mi se da imam du­žnost da u ime gra­đa­na ovog kra­ja i po­šte­nih lju­di či­ta­ve Cr­ne Go­re, po­ru­čim da sva­ko ko je na tom za­dat­ku, do­đe ov­dje, da po­gle­da li­ko­ve ne­vi­no stra­da­lih na ovom spo­me­ni­ku, da po­gle­da onu iz­lo­žbu sli­ka žr­ta­va i ubi­je­ne i raz­ru­še­ne Mu­ri­ne, dje­lo sli­ka­ra Vu­ka Mar­se­ni­ća, pa da se za­pi­ta gdje mu je sa­vjest i, tre­ba­lo bi, po­sti­di se tih svo­jih na­mje­ra – po­ru­čio je Ota­še­vić.
Udru­že­nje bo­ra­ca ra­to­va od 1990. go­di­ne Cr­ne Go­re obi­lje­ži­će 18 go­di­na od da­na po­čet­ka agre­si­je NA­TO-a na SRJ, u znak sje­ća­nja na pri­pad­ni­ke Oru­ža­nih sna­ga Ju­go­sla­vi­je ko­ji su po­gi­nu­li bra­ne­ći svo­ju do­mo­vi­nu, slo­bo­du i voj­nič­ku čast. Di­rek­tor udru­že­nja Ra­dan Ni­ko­lić pod­sje­tio je da je u ot­po­ru udru­že­nim sna­ga­ma NA­TO-a, al­ban­skih te­ro­ri­sta i oru­ža­nih sna­ga Al­ba­ni­je, po­gi­nu­lo pre­ko 1.000 pri­pad­ni­ka Oru­ža­nih sna­ga SRJ, od ko­jih su 46 iz Cr­ne Go­re.
– Udru­že­nje ne­će ni po ko­ju ci­je­nu sta­ti uz nji­ho­ve ubi­ce, već će na­sta­vi­ti sa ot­po­rom me­đu­na­rod­nom na­si­lju či­ji je sim­bol NA­TO, a u ovoj go­di­ni će ob­ja­vi­ti i spo­men-knji­gu bor­ci­ma iz Cr­ne Go­re pa­lim u ra­to­vi­ma 1991/1999. go­di­ne. Udru­že­nje ne­će opro­sti­ti zlo­či­nač­ki po­du­hvat 19 dr­ža­va na če­lu sa SAD i Nje­mač­kom, za­po­čet 24. mar­ta 1999. go­di­ne, ko­je su si­ja­njem bom­bi, me­đu ko­ji­ma su bi­le i one za­bra­nje­ne, pro­mo­vi­sa­le po­li­ti­ku im­pe­ri­ja­li­stič­kog in­ter­ven­ci­o­ni­zma – na­veo je Ni­ko­lić.
On po­ru­ču­je da je vri­je­me za no­vu Evro­pu, od­no­sno da odu ad­mi­ni­stra­ci­je ko­je su pro­iz­vo­di­le ra­to­ve i do­pri­no­si­le na­si­lju nad dru­gi­ma, ka­ko evrop­ske i ame­rič­ke, ta­ko i do­ma­će. N.V.-A.O.


Bombardovanje tra­ja­lo 78 da­na

U ne­za­pam­će­no upo­tri­je­blje­noj si­li na ne­ku ze­mlju, 78 da­na i no­ći u 30.000 va­zdu­šnih na­le­ta i 50.000 is­pa­lje­nih ra­zor­nih pro­jek­ti­la stra­da­lo je 2.500 lju­di. U tom zlo­či­nač­kom pi­ru 19 ze­ma­lja Ali­jan­se, bez odo­bre­nja Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti Uje­di­nje­nih na­ci­ja, po­če­lo je bom­bar­do­va­nje, naj­pri­je ka­sar­ni i pro­tiv­va­zdu­šne od­bra­ne Voj­ske SRJ – Da­ni­lov­gra­da, Ba­taj­ni­ce, Mla­de­nov­ca, Pri­šti­ne... Je­dan od svo­jih kr­va­vih pi­ro­va is­ka­lio je i 30. apri­la 1999. go­di­ne na ma­lu va­ro­ši­cu Mu­ri­no, ka­da je stra­da­lo šest ne­vi­nih ci­vi­la, me­đu ko­ji­ma tro­je dje­ce, a de­vet njih je bi­lo po­vri­je­đe­no.


Po­la­žu cvi­je­će

Udru­že­nje bo­ra­ca po­lo­ži­će sju­tra cvi­je­će na spo­me­ni­ke bor­ci­ma iz de­ve­de­se­tih u ka­sar­na­ma Voj­ske Cr­ne Go­re u Ma­sli­na­ma – Pod­go­ri­ca i Da­ni­lov­gra­du. Cvi­je­će će po­lo­ži­ti i na Tr­gu voj­vo­de Ša­ka Pe­tro­vi­ća u Nik­ši­ću, na Tr­gu ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća u Moj­kov­cu, na pla­tou po­red zgra­de Op­šti­ne Be­ra­ne i Spo­men–par­ku Knja­že­vac u An­dri­je­vi­ci.