Nik­ši­ća­nin Vla­do Ka­le­zić ape­lo­vao je na gra­đa­ne da mu po­mog­nu da pre­hra­ni če­tvo­ro dje­ce. Ka­ko je na­veo u pi­smu hu­ma­ni­tar­noj fon­da­ci­ji Ban­ka hra­ne, Ka­le­zić je sa­mo­hra­ni ro­di­telj, a naj­po­treb­ni­ja mu je po­moć u hra­ni jer nje­go­va dje­ca če­sto gla­du­ju.
– Otac sam če­tvo­ro dje­ce, sam ih po­di­žem – i otac i maj­ka sam im. Ali ko je taj ko­ji mo­že maj­ku da za­mi­je­ni? Ni­ko! I ni­kad je ni­ko za­mi­je­nio ni­je. Su­pru­ga mi je pre­mi­nu­la 2009. go­di­ne, ima­la je sa­mo 28 go­di­na. Oti­šla je u KC Pod­go­ri­ca da joj ura­de ne­ku ru­tin­sku ope­ra­ci­ju, po ri­je­či­ma lje­ka­ra, be­za­zle­nu. Ona ni­je ta­ko mi­sli­la. Pred­o­sje­ća­la je da se ne­će ži­va vra­ti­ti, pa je pr­vo oti­šla u pro­dav­ni­cu gdje je tr­go­va­la i mo­li­la pro­da­va­či­ce da ako do­đu nje­na dje­ca i bu­du ne­što tra­ži­la – da im da­ju. Oti­šla je i do uči­te­lja dje­voj­či­ca ko­je su bi­le u dru­gom, če­tvr­tom i še­stom raz­re­du, da im ka­že da ih ne ka­žnja­va­ju ako ne bu­du ne­što zna­le, jer su ma­li i ne­će ima­ti ko da im po­ka­že. Na­ža­lost, ta­ko je i bi­lo, ni­je se ži­va vra­ti­la ku­ći. Ja od tog da­na vi­še ni­je­sam imao ži­vot jer ka­ko ma­lom si­nu od dvi­je go­di­ne da ob­ja­snim gdje mu je ma­ma, ka­ko kćer­ka­ma za­mi­je­ni­ti maj­ku – na­veo je Ka­le­zić u pi­smu Ban­ci hra­ne, ko­je je ta or­ga­ni­za­ci­ja do­sta­vi­la me­di­ji­ma.
Ka­ko je re­kao, u od­go­ju dje­ce, na­kon smr­ti su­pru­ge, po­ma­ga­la mu je ta­šta, ko­ja je ži­vje­la u Sr­bi­ji. Me­đu­tim, dvi­je go­di­ne po­sli­je kćer­ki­ne smr­ti že­na se raz­bo­lje­la od, ka­ko je na­veo, tu­ge, a po­tom i umr­la.
– Ka­ko sam živ i ka­ko ži­vim, ri­je­či­ma ne umi­jem da ob­ja­snim. Ni­je­sam imao ni­ka­kvih pri­ma­nja jer sam kao rad­nik Že­lje­za­re ostao bez po­sla. Od Cen­tra za so­ci­jal­ni rad do­bio sam 185 eura so­ci­jal­ne po­mo­ći. Od tog nov­ca mo­ja dje­ca ima­ju da je­du ne­ko vri­je­me, a on­da su vi­še glad­ni ne­go si­ti. Obra­ćao sam se na mno­ge adre­se tra­že­ći po­sao, da ra­dim sa­mo u jed­noj smje­ni jer ni­je­sam imao gdje da osta­vim dje­cu. Ni­je­sam uspio u to­me. Ra­dio sam dok sam mo­gao za dnev­ni­ce, ali ni to vi­še ne mo­gu. Ubi­lo me je sve ovo, raz­bo­lio sam se, do­bio sam še­ćer i već sam u fa­zi da pri­mam in­su­lin. Na­dam se da ću iz­dr­ža­ti da bar jed­no di­je­te do­ve­dem do svog par­če­ta hlje­ba, pa će oni jed­no dru­gom po­ma­ga­ti – na­veo je on.
Is­ti­če da mu je naj­ve­ća po­moć po­treb­na u hra­ni, gar­de­ro­bu dje­ci da­ju iz Cr­ve­nog kr­sta.
– Ko­mu­na­li­je ne pla­ćam, stru­ja mi je ga­še­na, pri­ja­ve su pro­tiv me­ne pi­sa­ne, ali tu ne mo­gu ni­šta da ura­dim. Sa­mo da imam hlje­ba da im dam, ali ni to ne mo­gu. Naj­vi­še bo­li kad uju­tro kre­nu u ško­lu, ne­mam da im dam za uži­nu, glad­ni iz­la­ze iz sta­na. Kad do­đu, kod ku­će ih če­ka­ju pr­že­ne pri­ga­ni­ce... Imam jed­nu kom­ši­ni­cu – ba­ku ko­ja sa­ma ži­vi od pen­zi­je 200 eura, ona kad na­pra­vi pi­tu i do­ne­se, to je go­zba. Pra­zni­ci pro­đu ne­ka­ko, odu ra­no da spa­va­ju, da ma­kar u snu bu­du u ne­koj baj­ci. Ali ja sam po­no­sni ro­di­telj, jer mo­ja dje­ca ni­ko­me ne go­vo­re da ne­ma­ju, ma­li krug nji­ho­vih dru­ga­ra zna ka­ko ži­ve. Ka­žu mi: „Ta­ta, sra­mo­ta je da ka­že­mo, pa kad oni je­du uži­nu, mi ka­že­mo da smo do­ruč­ko­va­li kod ku­će” – is­ta­kao je Ka­le­zić.
Ape­lo­vao je na one ko­ji to mo­gu da mu po­mog­nu da na­hra­ni dje­cu.
Iz Ban­ke hra­ne su ka­za­li da svi ko­ji že­le po­mo­ći mo­gu do­bi­ti kon­takt po­ro­di­ce pu­tem mej­la bankahranepg@gmail.com, pu­tem bro­ja te­le­fo­na 069-495-680 ili pre­ko fej­sbuk stra­ni­ce te or­ga­ni­za­ci­je. Ži­ro ra­čun za po­moć je kod Pr­ve ban­ke, na ime Vla­do Ka­le­zić 535-0100200065047-86.
A.O.