Tre­bje­ša­ni su dio ve­li­kog i raz­gra­na­tog ple­me­na Nik­ši­ći iz Žu­pe nik­šić­ke. Kao i Rov­ča­ni, i Žu­plja­ni sla­ve Sve­tog Lu­ku i po­ti­ču od vla­ste­li­na i ple­mi­ća Nik­še Ili­o­no­va Gr­blja­no­vi­ća – Nik­ši­ća, ko­ji je bio po­ri­je­klom iz Ko­na­vla kod Du­brov­ni­ka, od du­bro­vač­kih i dal­ma­tin­skih vel­mo­ža.
Ple­me Tre­bje­ško je bi­lo na­se­lje­no is­pod br­da Tre­bje­se u ne­po­sred­noj bli­zi­ni tur­ske tvr­đa­ve i gra­da Ono­go­šta, pa je če­sto bi­lo trn u oku moć­ni­ka Osman­sko­ga car­stva. Po­sli­je svo­je pr­ve ra­zu­re 1711. go­di­ne pri­vre­me­no su na­pu­sti­li svo­ja sta­ni­šta, a po­sli­je dru­ge ra­zu­re 1789. go­di­ne traj­no su se od­se­li­li sa tre­bje­škog ple­men­skog od­re­di­šta. Pr­vo uto­či­šte su na­šli u ple­me­nu Pje­šiv­ci, pa u ple­me­nu Bje­lo­pa­vli­ći u se­lu Vra­že­grm­ce, pa u ple­me­nu Do­njoj Mo­ra­či, a je­dan dio u Rov­ci­ma u se­lu Li­je­šnju, i na kra­ju u ple­me­nu Gor­nja Mo­ra­ča i 1792. go­di­ne ko­nač­no se na­sta­ni­li u se­lu Lje­vi­šta, gdje su osta­li do 1804. go­di­ne. Ta­da su se broj­ne gla­var­ske po­ro­di­ce ple­me­na Tre­bje­ša­na od­se­li­le u Ru­si­ju, a ne­ke su osta­le, gdje su do­pri­ni­je­le ko­nač­nom oslo­bo­đe­nju od tur­ske oku­pa­ci­je i pri­sje­di­nja­va­nju Mo­ra­če Cr­noj Go­ri 1820. go­di­ne.
Do­se­lje­njem Tre­bje­ša­na, Gor­nja Mo­ra­ča po­sta­je pra­vi usta­nič­ki i haj­duč­ki lo­gor iz ko­ga kre­ću ve­o­ma ozbilj­ne ak­ci­je ko­je iz te­me­lja po­tre­sa­ju tur­sku vlast u Ko­la­ši­nu i Nik­ši­ću. Nji­hov bor­be­ni mo­ral i rat­nič­ka is­ku­stva po­slu­ži­li su Mo­ra­ča­ni­ma da kre­nu u bes­po­šted­nu bor­bu pro­tiv tur­skih ugnje­ta­ča.
Tre­bje­ša­ni su uze­li vid­nog uče­šća u ra­tu Austri­je i Ru­si­je pro­tiv Tur­ske 1789–1791. go­di­ne kao po­vje­re­ni­ci i austrij­ske i ru­ske vla­de. Ta­ko, po­dr­ža­ni od ru­skog iza­sla­ni­ka pot­pu­kov­ni­ka Mar­ka Ive­li­ća, iz­vi­je­sti­li su vla­sti na Ce­ti­nju da su sprem­ni da po dru­gi put na­pad­nu tur­ski grad Nik­šić (Ono­gošt) i ko­nač­no raz­o­re be­dem ko­ji ih je odvo­jio od Cr­ne Go­re. Iako po­mog­nu­ti od­re­dom od 2.000 bo­ra­ca iz Cr­ne Go­re, ko­je je pred­vo­dio gu­ver­ner Jo­van Ra­do­njić, na­pad ni­je uspio, pa se sa cr­no­gor­skom voj­skom mo­ra­lo po­vu­ći sta­nov­ni­štvo.
Na­sta­niv­ši se u Gor­njoj Mo­ra­či za­po­sje­li su biv­ši ču­tluk Me­ki­ća iz Ko­la­ši­na. Na­sta­vi­li su da če­tu­ju pre­ma tur­skom Nik­ši­ću na­pa­da­ju­ći nji­ho­va na­se­lja i ka­ra­va­ne. Ka­ra­van­ski pu­te­vi pre­ko pla­ni­ne Si­nja­vi­ne i kroz kla­nac Du­gu bi­li su stal­no pod okom tre­bje­ških rat­ni­ka.
Tre­bje­ša­ni su uče­stvo­va­li u svim ve­ćim su­ko­bi­ma s Tur­ci­ma od ko­jih su naj­ču­ve­ni­ji:
– 18. av­gu­sta 1789. go­di­ne kad „s Tur­ci­ma boj uči­nje­še” i ubi­še Be­ćir agu Me­ki­ća iz Nik­ši­ća.
– 1792. go­di­ne ko­la­šin­ski Tur­ci po­ha­ra­li i pli­je­ni­li ka­tu­ne na pla­ni­ni Tre­bi­je­šu i u bor­ba­ma po­gi­nu­lo 10 bra­ta Vu­ja­či­ća – Tre­bje­ša­na. Nji­ho­ve že­ne i dje­cu kao ro­blje su od­ve­li u Ko­la­šin, oda­kle se ni­ka­da ni­je­su vra­ti­li. Nji­ho­va sud­bi­na je osta­la ne­po­zna­ta. O toj po­gi­bi­ji po­sto­ji i sta­ra ep­ska na­rod­na pje­sma.
– 30. ju­na 1795. go­di­ne su na­pa­li Nik­ši­ći s jed­ne, a Ko­la­šin­ci s dru­ge stra­ne, na Gor­nju Mo­ra­ču. „I Nik­ši­ći opa­li­še do vo­de sva se­la i po­a­ra­še i pli­je­ni­še”.
– 10. ju­la 1796. go­di­ne boj na Mar­ti­ni­ći­ma u Bje­lo­pa­vli­ći­ma, gdje je po­gi­nu­lo 800 Tu­ra­ka. Uče­stvo­va­li Mo­ra­ča­ni, Rov­ča­ni i Usko­ci.
– 22. sep­tem­bra 1796. go­di­ne boj na Lo­pa­ta­ma kod Cr­kvi­na na raz­vo­đu tar­skog i mo­rač­kog sli­va. Tu­ra­ka je bi­lo 2000. Ko­man­dant im je bio Asan-beg Me­kić. Dru­gu ko­lo­nu tur­skih voj­ni­ka ko­jih je bi­lo 300 pred­vo­dio je Sa­do Pe­pić. Po­gi­nu­lo je vi­še od 40 Tu­ra­ka, a 90 je ra­nje­no.
Pre­la­skom u Gor­nju Mo­ra­ču Tre­bje­ša­ni su do­ni­je­li no­vo ple­men­sko ime Usko­ci. Ži­vot im je bio te­žak pa se sto­ga obra­te mol­bom vla­di­ci da im omo­gu­ći da se pre­se­le u Austri­ju, Mle­tač­ku re­pu­bli­ku ili Na­pulj­sko kra­ljev­stvo. Vla­di­ka Pe­tar I je još 1792. go­di­ne po­čeo da is­pi­tu­je mo­guć­no­sti za se­o­bu u Ru­si­ju 400 cr­no­gor­skih po­ro­di­ca.
Po­tom Tre­bje­ša­ni do­no­se od­lu­ku da upu­te jed­no iza­slan­stvo u Pe­trov­grad sa mol­bom ca­ri­ci Ka­ta­ri­ni II. Ide­ju o ovo­me iza­slan­stvu odo­brio je i vla­di­ka Pe­tar I. 3. mar­ta 1794. go­di­ne obra­ti­li su se pi­smom vla­di­ci Pe­tru I i u ime gla­va­ra tre­bje­ških pi­smo su pot­pi­sa­li: bar­jak­ta­ri Mar­ko Jo­ko­vić i Kr­sto Vu­ja­čić. To su pr­vi po­zna­ti bar­jak­ta­ri iz Lje­vi­šta. Bar­jak­tar Kr­sto (Hri­sto­fer) sin Mar­ka Iva­no­va Vu­ja­či­ća (ogra­nak Dra­gi­će­vi­ća), ro­đen je 1756, a umro u Ode­si 1835. go­di­ne, gdje je pre­se­lio 1804. go­di­ne. Po­mi­nje se kao ju­nak u ne­ko­li­ko do­ku­me­na­ta ar­hi­va ser­da­ra Ma­li­še (Mi­ne La­za­re­vi­ća) i ka­pe­ta­na Bo­ška Bu­ći­ća – Nik­ši­ća, ko­ja je ob­ja­vlje­na u knji­zi „Ka­zi­va­nja sta­rih Tre­bje­ša­na” 1842. go­di­ne u Be­o­gra­du.
Tre­bje­šku de­le­ga­ci­ju sa­či­nja­va­li su ser­dar Mi­nja La­za­re­vić i ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra Mo­ra­če Ak­sen­ti­je Šun­dić. Od vla­di­ke su do­bi­li po­seb­ne pi­sme­ne pre­po­ru­ke i za Ru­si­ju po­šli ma­ja 1794. go­di­ne. Za­dr­ža­va­ju se vi­še od go­di­nu da­na. Tre­bje­ška de­le­ga­ci­ja za pre­go­vo­re s ru­skom vla­dom o pre­se­lje­nju Tre­bje­ša­na u Ru­si­ju po­šla je sre­di­nom fe­bru­a­ra 1797. go­di­ne.
Tek apri­la 1798. go­di­ne ser­dar Mi­nja je do­bio Car­sku gra­ma­tu u ko­joj je sa­op­šte­na od­lu­ka o do­zvo­li pre­se­lje­nja. Ser­dar Mi­na se na po­vrat­ku u Gor­nju Mo­ra­ču raz­bo­lio i za­dr­žao u Kra­ko­vu. Sti­gao je u otadž­bi­nu tek u de­cem­bru mje­se­cu. Svo­jim sa­ple­me­ni­ci­ma uru­čio je ca­re­vu gra­ma­tu i or­de­nje sa li­kom ca­ra Pa­vla Pr­vog, ko­jim ih je ru­ski sa­mo­dr­žac na­gra­dio.
Zbog su­ko­ba vla­di­ke Pe­tra I sa ser­da­rom Mi­nom, ko­ji je po­bu­nji­vao okol­na ple­me­na na pre­se­lje­nje u Ru­si­ju, ru­ska vla­da je 1800. go­di­ne su­spen­do­va­la ra­ni­je do­no­še­nu od­lu­ku o pre­se­lje­nju.
Av­gu­sta 1802. go­di­ne no­va de­le­ga­ci­ja na če­lu sa ser­da­rom Mi­nom po tre­ći put od­la­zi za Pe­trov­grad, gdje sti­žu fe­bru­a­ra 1803. go­di­ne i na­kon pre­go­vo­ra sa ca­rom Alek­san­drom I ko­nač­no do­bi­ja­ju rje­še­nje o pre­la­sku u Ru­si­ju.
Kra­jem ju­na 1804. go­di­ne iz Gor­nje Mo­ra­če, iz se­la Lje­vi­šta, kre­nu­le su 22 po­ro­di­ce Tre­bje­ša­na sa 98 ži­te­lja, pre­ko Ja­vo­ra, Lo­le i Lu­ka­vi­ce, za Ri­san pa bro­dom za Ode­su, gdje su sti­gli u ok­to­bru.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić